Bez 'leba

Legenda kaže da je nekad postojala Branislava koja je mogla da jede "smeće" po ceo dan i da se ne udeblja ni grama! Ta ista nije htela da jede ništa jer joj je sve bilo gadno! Teralo je motkom, molilo, pretilo, "aj malo, aj bez 'leba, aj samo 'leba"... "Zdravlje na usta ulazi" (seriously?) Ne vredi, plače, nije gladna, boli je stomak, izmišlja... 

     Umesila mama pogačice sa čvarcima (bolje da me šutnula u "jaja") i kaže "Ako pojedeš dve, ić'emo kod Tomazovića!" Čisto da približim taj level emotivnog previranja u ono vreme: jedi pogačice sa čvarcima za mene je bilo jednako bolno kao da mi sad neko vrti Rozgu "žena, majka, kraljica" na repeat celim putem, autobusom, od Vardara do Triglava. Idemo kod Tomazovića, sa druge strane, bilo je kao da jedeš šećernu vunu dok se voziš u spejs šatlu, sa pogledom na more! Pristanem na kompromis. Jedem i plačem (bože budale). Na kraju Tomazovići nisu bili kući, mrzela sam i mamu, i sebe, i ceo svet što sam pojela one dve pogačice!

     Sad volim! I pogačice, i čvarke, i mesa, i 'leba... I musaku i pilav (kad sam bila dete, bilo je: pilav, govno, pa musaka)! Sad kad mi je sve lepo, sad kad mogu da pojedem k'o majkan od 130 kila, samo udahnem one pogačice, dobijem tri kile. Sad mi "bez 'leba" znači da je vreme za skidanje božićne guzice. I to nije kompromis koji želim. Volim 'leba. Volim da upašem čvarak u sredinu 'leba belog, pa malo ajvara, pa malo kajmaka. Krompira na mast, pa od gore slanina, sveža, pa sa kožurom, onako da se lepo zapeče pa da krcka... Pa umočim 'leba u onu mast, uši samo pucaju! Pa zalijem pivom! Jedno za žeđ, drugo za gušt! Eeej živote, ušivena čarapo!

   Uzmem skinem aplikaciju, pišem šta sam jela, ono mi broji kalorije. Pita me kol'ko sam stara, kol'ko sam visoka, kol'ko imam kila, odakle mi ćaća i da l' sam došla iz zabave ili iz moranja. Isključivo iz moranja, kažem ja, i ono mi kaže pliz vejt da ti izračunamo broj kalorija koji možeš da poj'eš u toku dana da bi stigla do cilja. Kalkulejting, tri tačke, tri tačke... 1250! Pa jesi ti šuntav, to je tri piva i po' vekne 'leba za ceo dan, odnelo te 'iljadu dvesta pedeset đavola dabogda! Kaže ako 'oću da vikendom jedem više, onda da platim, pa će mi dodati koju kaloriju tamo... Što se to povampirilo, daj pare pa sve može...

   Kaže mama "kupus dijeta" samo radi, sve drugo je kerin k... Mislim se može, ako to znači da jedem sve osim kupusa. Nemam ti ja živaca za ono danas smeš tri grama vazduha (ali eliminiši ugljen-dioksid, da ti se stomak ne naduva), a onda ćeš sutra smeti još dve kisele jabuke, ako budeš dobra i ako budeš danas vežbala sedamnaest puta! Važi... 

     Jedina "dijeta" koja meni ima smisla je ona koju sam sama izmislila - voli svoje telo, slušaj šta traži, daj mu sve što voli i ono će ljubavlju da ti vrati. To što se bliži more, to nema nikakve veze, to su samo izmislile škrtice tekstilne industrije da bi ti za što više para prodali što manje parče krpe. To što se kupaći kostimi danas prave za žene bez sisa, to nije moj problem! Ako nema broja, ja ću topless. Ili što bi naš narod besmrtni rek'o "u toplesu" (u gornjideobez-u). Uostalom, u Grčkoj su moderne guzice. Biću opet Boginja, ko ga šiša. Kad se vratim kući, biću Merilin Monro, šta me briga.

      Neka vama vašeg kupusa... Da ne bude posle "Taman kad ga naučih gladovati, onda crče"!

PMS

 

PMS je jedna zla kravetina, koja sere! Živim lepo život, cvrkućem, gledam svoja posla i samo odjednom - PMS: 
*PlačeMiSe (i nemoj mi reći da prestanem, onda ću plakati još više i šta smo onda uradili)
*PorastuMaloSise (nije vredno maltretiranja)
*Popizdela, Mak'Se! (i nemoj ništa da me pitaš)...

*PočetakMonstruoznogStanja, niotkud, samo metamorfoziram iz "krasnog leptira šarenih krila" u nadrkanu, raščupanu, debelu gusenicu! Gladnu, nadrkanu raščupanu... Ne znam je l' se evolucija zajebavala sa nama kad je stvarala ovaj "sindrom", al' ja zaista ne vidim svrhu.

M je emigrirao u drugu sobu. Šrafio utičnice. Čistio. Mislim da je pravio sebi bunker za svaki slučaj, nije mi rekao! Ivana kaže ona nije besna (kako??) ali me razume. Peđa je pobeg'o u Afriku - na bezbednoj je udaljenosti! 🤣 Majka mi je rekla: "More daću ja tebi PMS po guzici, ako te zgrabim tako matoru! Ja nisam ni znala za PMS i ko me je pitao!" Možda nije znala, al' imala ga je i ona, vikala pokući,  ne d'o Bog nikom! Onda sam popizdela što mi je rekla da sam matora i malo mi se plakalo pride. Posle sam bila gladna. Jede mi se kiseli krastavac. Sa nutelom. Ne, sa onim redovnim eurokremom ali iz devedes' osme, ovaj sad je bezveze! Jede mi se i nešto slano, al' baš ono, slano! Kao grumen soli na primer! Nego onda ću biti žedna, pa ću piti mnogo vode! Onda će mi se piškiti i mrzeće me da ustanem! Kad se napokon na silu nateram da obavim fiziološke potrebe, onda ću opet biti žedna. Biće mi usta žedna, stomak neće! Stomak će mi biti naduven od svih onih sranja što sam prethodno pojela i od vodurine kojom sam se nalila (i opet će mi se piškiti). Onda će mi se plakati zato što sam debela. Neću moći da zakopčam farmerke, hulahopke me bodu, u suknji izgledam kao neka tetka... Kao neka debela tetka... Onda ću da plačem, ti ćeš me pitati zašto plačem, onda ćeš mi se smejati jer ti povod "nije za plakanje" a ja ću onda tebe da okrivim za nemire u svetu i za to što kisele kiše uništavaju šume i što eurokrem ne valja...
Odustajem, ne jede mi se više krastavac sa kremom!

Pružim ruku kroz prozor - duva vetar i 'ladno je (kao u jesen devedeseteee). Obučem neku kao jaknu. Bode. Izađem, ono sunce raspizdilo svoje jebene zrake meni po sred face! Ne vidim ništa, vetar mi duva u slušalice, iz prethodno baš ono Helga-stajl zalizane kose ispadne jedan pramen, zalepi mi se za usta, psujem i kosu i onaj sjaj i kad sam ga i stavila. Ljudi na ulici postoje i mrzim ih zbog toga! Ljudi u busu još više postoje! Psujem... Gunđam sebi u bradu, ali pošto su mi slušalice na "noise canceling", skapiram da je to "sebi u bradu" u stvari na nekih 100 decibela, pa je "u bradu" i vozaču i šaragama. Pa šta kad nisam normalna, šukurac, gledaj svoja posla! Opet sam gladna...

Dođem kući, legnem, pustim neku meditaciju da kao malo iskuliram i da releasujem sve "fakove"... Iznervira me i onaj glas, i muzika, i lik koji mljacka u mikrofon, i riba koja mi svojim pitomim glasićem kaže "lovingly close those beautiful eyes of yours"! Dođe mi da je lavingli tresnem po sred face, ništa tu nema bjutiful. I šta više dišeš crkla dabogda, idi mami diši, fak of... Ugasim...

I tako... Šta me briga što sad zvučim k'o Radoš Bajić, aj da vidim je l' smeš nešto da mi kažeš! Ko preživi, za koji dan ću opet biti dilajt! Ajd! 

Ako imaš odelo, ne znači da si čovek

  

Odelo ne čini čoveka. Ali stvara predrasude. Big time! S obzirom na moj, 'ajmo reći, "eklektični" stil, u ovim ranim danima mladosti imala sam tu "čast" da iskusim skoro svaku od gorepomenutih. Baš zato, ova priča biće zasnovana isključivo na ličnom iskustvu.

     Kad sam bila dete, nije se imalo jbg, oblačilo se šta se nasledi i šta se dobije za rođendan, najpopularniji stil bio je "biće dobro dogodine, ne valja knap". Zeleni duks i farmerke, to mi je bilo blagdašnje, jer je to bio jedini duks i jedine farmerke koje sam imala u tom momentu. Ostalo je bilo kombinacija Sašinog džempera, pa ona velika kragna preko, da se vidi da si devojčica. Pa neka suknja na tregere od boktepita koga nasleđena... Kaže baba "Pa što nećeš, vidi što je predivna! To niko nema!" "Pa zato baba neću, što niko nema!" (onda bilo važno da si u modi, imaš što svi imaju, ne što niko nema - a niko ništa nema, if you know what I mean)! Super mi je što sad sama sebi kupim suknju na tregere (i šorc na tregere) a niko me ne tera. I što klinci obuku "zeleni duks i farmerke", neke šuškave trenerke i pičke materine... I daju neke paretine za sve to... No, ajde, svako vreme nosi svoje breme...

     Sad je to sve drugačije, garderoba je nikad jeftinija, svega ima na izvoz i najveći problem u celoj priči je srediti orman! E sad, što se mog "eklektičnog stila" tiče, tu je sve relativno! Zavisi od toga na koju sam nogu ustala, da l' mi je pms, da l' me nešto bode, da l' sam danas debela... Otkriću vam tajnu - kad sam najviše "dama", tad sam zapravo najdeblja! Onda se više trudim! I ne sme ništa da me kolje! Ako sam "top", onda nosim "siledžijku" i šorc, ili krop top ili nešto, da mi se vide mišići... Idem jednom tako ulicom, nosim džoger farmerke, neku siledžijku, kačket i patike (i veeelike minđuse, ok) - dete na onom biciklu bez pedala (ne znam kako se to zove, guraju se nogama k'o Flintstonsi) stane da prođem. Kaže joj mama "Ajde", a ona "Cekaj, ide ciiiika" "Nije to čika, to je teta! Izvinite!" Nisam bila teta! Jako sam bila čika, dete je u pravu, da ne bi onih minđuša ne bi ni mama skontala...

  So, naiđe "hibridni dan" - dan kad jednom nedeljno idem u kancelariju. Opravim se k'o da brata ženim, "klepećem nanulama" od sabajle, cela Detelinara i Sajmište se nadignu da vide ko to "lupka štiklicama". Kad se vraćam sa posla, svratim usput u jednu mesaru. Čika mesar samo što mi se ne klanja "Dobar dan komšinice, šta ćemo danas? Ooo, lepo lepo, em lepa em vredna, ppp, svaka čast komšinice!" Teta za kasom nije tako ushićena. Pogleda me sa prezirom, prevrne očima koji put, tresne one kobasice u kesu, ni dobar dan ni doviđenja! Mislim se "Šta je ova danas nakrivo nasađena? ", ljubazno kažem "Doviđeenjaa", iskezim se, dobijem još jedan prekoran pogled i to ti je to! Usput mi na pešačkom svi staju. I onaj što je mog'o proći dok ja nabodem još tih desetak koraka na onim štiklama - stane, nasmeje se, mahne... Pokažem prst, al' onaj "approved" a ne onaj "bezobrazni", prođem... Na pijaci sam isto "komšinica", sve ima za mene, "onaj moj" je srećan što me naš'o "em lepu, em veselu, em pametnu" i "bolje bi mu bilo da ume da ceni" (or what, pitam se ja)... Jedan stariji čika što sam pasulja kupila od njega, sramota mu da komentariše pa zove sina (ili unuka?) da mi ga on spakuje (ju, Branislava)!

  ... Subota jutro... Kukuriknuli su prvi petli, nemilosrdni zvuci zakrčenog parkinga su utihnuli,  M je otiš'o na pos'o, najavila sam da ću spavati do podne al' neki me đavo ister'o iz kreveta baš rano... Taman da skoknem do pijace, nešto mesa, nešto sira, nešto seraćeg papira (a i rimuje se, taman fino)... Danas mi se ne da da se oblačim u "bugarsku maturantkinju". Ko ga šiša, sve mi je tu blizu, ionako me svi poznaju... Izlazim u stilu rumunskog švercera cigara devedes' pete. Trenerka tri broja veća, kosa na vr' glave, nula šminke... Samo skoknem do pijace, i do mesare, šta svi se znamo, 'ladovina... Na pijaci onaj isti gari "E, otkud tebe sad? A nema sira, nisam don'o, evo ovo samo... Aha... Aj, pozdravi muža..."
Dooobro... Krećem preko puta... Nailazi neki auto, nagazio lik samo što me ne pregazi... Počastimo se onim manje appropriate prstima, pozdravimo si majke i užu i širu familiju... Ulazim u istu onu mesaru... Čika mesar "Najbolje sutra da dođete, nema sad...", ne poznaje me čovek više, sav je zvaničan... Ali zato teta kasirka "Dobar daaaan! Izvolite komšinice, šta ćemo danas?"

  ... Vidi, mene za to zabole guzica! Prerasla sam dane kad me doticalo to kako će me "komšiluk" doživljavati. Još u srednjoj školi shvatiš - malo izbaciš sise i "evo ti srce na dlanu"... Predvidivi ste! No, nekog to može da pogodi. Neko ko vam deluje "odrpano i poderano" kad uđe u "fensi" butik u kom radite, pa ga pratite jer mislite da će vas pokrasti - možda može da kupi i vas, i onaj butik i gazdu u paketu, samo mu se ne da dokazivati... Neko za koga mislite da je "super-kul" samo zato što ima nešto skupo (ne znam primer, ne razumem se u skupo, nervira me skupo), može da vam "utera" da ne znate šta vas snašlo... Jedna ista osoba može da bude "bugarska maturantkinja" i "švercer cigara" (a "bez gaća" i dalje isti čovek)... Samo jedno imam da zaključim - odjebite od predrasuda (ju Branislava, pogana usta)! 

I žene prde...

 

             

Slika je prošlogodišnja, poruka je ista: “I hit like a girl! You could too, if you hit a little harder! 😉” Srećan praznik svim ženama i svima koji se tako osećaju! Žensko sam, glavom i bradom (ali ne i brkovima – i pre nego što drugarice feministkinje ospu paljbu – to je moj izbor, nije pod prisilom i poštujem odluku žena da nose brkove, ako žele)!

Ne govorim feminističkim jezikom, ne umem. Ne zato što sam „autošovinista“, ne zato što me „sramota što sam žena“, niti zato što smatram da muškarci (treba da) imaju više prava. Naprotiv, upravo zato što sam žena i ok sam sa tim, zato što ne mislim da muškarci (treba da) imaju više prava i zato što ne smatram da su bolji. Ne smatram ni da smo mi bolje. Svako je ono što je (ili ono što želi da bude, jebiga ni tim woke jezikom ne govorim, o tome smo već pričali). „Pa to je zato što nisi nikad doživela ni osetila nepravdu zato što si žensko!“ – istina je, nisam, zar nije u tome i poenta? Ja sam apsolutno svesna da postoje svinje (muške svinje i ženske svinje/krmače) koje će reći nešto u fazonu „Ajde bre glupo žensko, tornjaj se u kuhinju gde ti je mesto“ ali takve ću ja istog momenta vratiti tamo gde je njima mesto. Nije stvar u tome šta će neko da kaže nego da li ćeš u to da poveruješ. Ako ti veruješ da si „glupo žensko kojoj je mesto u kuhinji“ ti ćeš otići u kuhinju. Ili ćeš se uvrediti i patiti što takvi stavovi još postoje. Ako znaš da to nije istina i da ti je mesto tamo gde želiš da bude (ako ne želiš da budeš „u mestu“ i to je u redu), neće te doticati izjave tog tipa. Znam da i dalje postoje žene koje ne smeju da progovore, koje ne smeju da voze, koje ne smeju da žive, samo zato što su žene! I to je problem koji ko zna da li će ikada biti rešen! Problem je što te žene ne znaju drugačije, što su tako rođene i tako naučene pa nisu ni svesne da su ugrožene, što ne znaju da bi možda mogle da imaju prava. Neko je danas dobio karanfil zato što je tako red, a večeras će dobiti šamar. Zato što je žena. Zato što je supa vrela a rakija ’ladna. Neka će žena biti silovana zato što je obukla kratku suknju, „zaslužila je“. Neka žena će imati šta da kaže, ali neće reći jer se plaši. Neka žena će se udati i roditi dete zbog „šta će svet da kaže“...

Samo što „u nas“ nikad nije reč o tome. Bar ne na pravi i konkretan način. Mi se ovde bavimo nazivima, da li će neko dobiti ono „inja“ i „škinja“ posle naziva zanimanja. Da li je više žena trgovkinja ili žena programera/ „programerkinja“, kako se kaže? Koga boli (onaj polni organ koji ima). Jeste, neke stvari su glupe, neke stvari zvuče glupo, ali to da li će me neko nazvati baba ili deda ne menja moju suštinu. Uvrediću se na „gospođo“, ne zato što je to žensko nego zato što je matoro (to je već drugi problem o kom neću ovom prilikom). Krajnosti će nas sjebati (ili već jesu). Ne možemo, tehnički, biti u svemu ravnopravni. I ne mislim da par muda i patka nekog čine boljim ili vrednijim – samo je način upotrebe drugačiji. Mislim, možeš ti i kad si žena da pišaš stojeći ako voleš, nego popišaćeš se po nogama. Znaš o čemu pričam.

Neke stvari smo i same sebi nametnule, negde smo same sebi kontradiktorne - „Ne mogu danas fizičko, dobila sam“ – zamisli da ti profesor kaže „Ne smeš danas na čas, dobila si“ – znaš o čemu pričam, neću sto primera nabrajati. Stvar je percepcije. „Šta će ti mišići, ti si žensko? Kako ćeš obući haljinu ako ti se vide mišići?“ – u tome je i poenta, želim da se vide. Žene mogu da pokažu mišiće. Ako hoće. Ako naručim veliko pivo u kafani i muškarac konobar mi kaže „Svaka čast!“, pomisliću da je glupan, neću se osetiti uvređeno niti polaskano. Žene piju pivo, ako hoće.  Žene mogu da se obuku kako hoće (zašto žene mogu a muškarci ne, to je novo pitanje?). Žene voze traktor i otvaraju kapiju. Ako hoće. Žene su majke ako hoće. I nisu, ako neće (i napustite tuđu matericu u troskoku!). Žene imaju seks. Svojevoljno. I uživaju u istom. I nisu kurve zbog toga. Žene psuju ako im se psuje. Žene su "proste" ako im se bude. I fine, ako im se bude... „I žene prde!“

To što će neko da mi se razmaše jajima ispred face objašnjavajući da ga to čini nadmoćnim, može samo da dovede do toga da završi sa istim u sopstvenoj guzici. I to da li će neko „imati stav“, da li će me nazvati ovako ili onako, da li će biti glupan, to ne menja moju suštinu. Suštinu mene kao osobe. I baš to što me ne definiše ono među nogama, što mi nije bitno da se vodi računa o politički korektnim nazivima (i što iste baš i ne znam), što mogu da spustim na zemlju onog koji mi se obrati na način koji mislim da nije appropriate, baš na tome sam zahvalna onim ženama koje su mi omogućile da danas to mogu. I onim muškarcima koji su evoluirali dovoljno da znaju da je to u redu. Oni koji nisu, nisu moj problem. U to ime, citiraću jednu životnu mudrost, ne nekog poznatog filozofa, popa ili psihologa, nego osmogodišnjeg dečaka (mati će ga prepoznati, ljubi ga majka): „On ima pravo da se ljuti, a ja imam pravo da me boli dupe!“ – što bi se reklo, live and let let live. Ajd uzdravlje!

Pismo Deda Mrazu

 

Dragi Deda Mraze,

    Baba Mraze. -ice. They. It. Jebote! Pardoniraj moj francuski! Žao mi je što ti nisam ovo pismo poslala na proleće, kad i sav normalan svet, a ne sad kad je već na redu kolekcija proleće-leto 2025. Za ovu godinu želela bih da ti ovo pismo stigne. I da meni stignu sve one stvari sa alija što sam još onomad naručila. Nadam se da tvoji irvasi nisu u štrajku. I da se neće uvrediti što ih nazivam irvasima.

    Ove godine bila sam dobra i politički korektna. Što se politike i njenih aktera tiče, poželela sam im da crknu svi u paketu, što je, priznaćeš baš korektno. I konkretno! Kad je u pitanju korektnost itself, evo ne znam bogami. 'Oću ja, jako 'oću, al' više nisam sigurna kako čoveku reći da je čovek, a da ga ne uvrediš. I ti deda/baba/gospođo/popuni prazno mesto Mraze, ako se identifikuješ kao prolećna rosa a ne kao mraz, slobodno zanemari ovo moje pismo i molim te nemoj se uvrediti. Znaš, u nas Srbalja ti je tek specifična situacija. Sve mi prihvatamo i novo i drugačije. Pod uslovom da ti to u tvoja čet'ri zida. Ništa ti to nemoj lično, nego kakav bi to deseterac bio: Đumbir piju Novak i Radivoj, na slamčicu iz staklene tegle, a kod Bosne, kod vode studene, zavezali na glavu punđice, ašikuju sve van četri zida i nemaju ni srama ni stida... Jebiga, ne ide.

    Oj, vojvodo Deda Mraze (a, vidiš kako odma' bolje zvuči, testosteron level beskonačno), ako dobiješ ovo pismo i smatraš da nisam bila dobra ove godine, moram ti reći da to uopšte nije korektno sa tvoje strane. Nije u redu da osuđuješ. Mislila sam da si to već naučio na časovima samokontrole i lajfkoučingu. Tvoje je da doneseš poklone, podjednako svoj deci. I nemoj da mi kažeš da ja nisam više "deca", to me vređa, ja se identifikujem kao "deca". Kao "dobra deca". I izvini što ti ja sad solim pamet i objašnjavam šta je "tvoje". To nije u redu od mene. Nadam se da se nisi uvredio. Molim te donesi mi neki poklon, ako želiš. Ne bilo ti zapoveđeno. Ako je ovo mobing, onda ne moraš. Hvala ti. Izvoli bonus. Ako te to ne vređa, zato što možda se ne prodaješ za pare... Au, čoveče! Leptire, jednorože, majko mila, daj da razmišljam o postanku svemira, lakše je!

    Dragi kakogodsezvao ili identifikovao, please disregard ovo moje pismo, trebalo je da bude poslato psihoterapeutu...

    Da si ti meni živ i zdrav sto godina (ili koliko već vizualizuješ) pa kom obojci tom i Džeri... Ajd! 

Na zadnjem sedištu...

 

Pričamo nešto na poslu pre neki dan i došli na temu kako je u toku neka akcija policije u kojoj zaustavljaju taksiste i naplaćuju kaznu putnicima koji nisu vezani na zadnjem sedištu. Sve je to jako lepo, i vrlo efikasno u zemlji u kojoj se i dalje koriste ljudski resursi umesto žmigavaca - jedan vozi traktor, drugi stavio plastičnu stolicu na prikolicu, seo i kad treba da skrene pruži ruku da pokaže smer. True story. 

U prevodu, akcija šio mi ga Đura i neću se dalje udubljivati jer ću svašta kazati i đe smo onda - niđe! 

Nego prođe mi kroz glavu šta su sve izmislili u ovih 30ak godina... Te uzmi sedište za bebu, okreni naopako, te za ovu visinu, te za onu... Već pustilo brkove, mož' ga ženiti, al' i dalje ga pakuješ u ono sedište da se mamin svet ne udari, daleko bilo...

    Onda mi se samo pred očima izređaju slike iz edicije "Kako smo mi onomad i šta nam fali"... Vozili nas na biciklu, kakvo sedište - postojalo je ono mini sedište što se kačilo za korman od ponija, noge ti vise do zemlje, onaj što te vozi vergla na prazno a ti se nogama odguruješ pa ko preživi! A i to nije imao svako, nisam ni ja, nego posadi te baba na paktreger, ništa "podguz", onako direkt. Insistira da se držiš za nju a ne za sic, da oseti ona da si tu, da te ne izgubi usput. Osećam i dalje pod noktima teksturu onog njenog braon džempera, evo i sad sam se malo naježila. I samo se dere "Širi noge, da ti ne upadnu u točak! " (u tom kontekstu "širenje nogu" bilo je sasvim opravdano i poželjno). 

    Kad su neka ozbiljnija putovanja u pitanju, tek tu nije bilo govora o nekakvom sedištu i vezivanju nazad. Zapravo nije ni postojao pojas nazad. Prvo fićom, kasnije i jugom - glava sa jedne strane sedišta, noge sa druge. Mira čelo nogu. Nema klima. Ima onaj "leptir", samo to možeš da otvoriš, ali ne možeš ni to, jer promaja. Pored tebe torba, ispod nogu isto torba. U torbi grickalice, pašteta, voda i varikina. Jednom baba popila malo varikine (mislila da je voda). Ćutala celim putem, da se vozač ne uznemiri. Pretekla. 

    Imala sam jednocifren broj godina i baš sam nešto volela da sedim na prednjem sedištu. Ćale me nije puštao, ne zato što sam mala nego zato što tu mama sedi. Tetka mi je srdačno ustupila svoje mesto. Sedim napred, četvorogodišnja gospođetina. "Čučni!", vikne teča. Pandur. Čučnem ispod sedišta, opušteno prođem kao torba...

    Jednom smo išli u Vranje čika Zoranovim kombijem. Iz nekog razloga postojalo samo prednje sedište, na njemu sede odrasli. Ne sme dete napred. Nazad, na podu, rašireno ćebe. Na ćebetu Mira, Saša, kamenje za kupus i ja. Kako koja krivina naiđe, ispreturamo se tamo, zajedno sa onim kamenjem... Zaustavljalo nas usput, pitaju šta nosimo - "Ništa gospo'n pandur, nešto kamenja, nešto sitne dece" "Fala lepo, srećan put!" Pretekosmo. 

    Vozio nas Iva Čvarak kamionom na Srebrno jezero. To je tek bio doživljaj. Gomila dece, svi u prikolicu. Opet baba, da nas gleda. I plinske boce da ih negde usput napunimo. Ja se bojala onih boca, opet krivine, put fino razrovan k'o da voziš po Mesecu... Kako uleti u koju rupu, ja se štrecnem, počnem da psujem, ostala deca se smeju, zabavno im... Baba viče "Ne laj!"... I tu pretekosmo. 

    I sad ti meni objasni kako je bitno da vežem pojas na zadnjem sedištu tvoga taksija, to je za moje dobro. 

Zlu ne trebalo

   

Da kucnem u drvo, nisam sujeverna. To što svaku noć stopala moraju da mi budu pokrivena, to ti objasni čudovištu ispod kreveta da nisi sujeveran. Istina, ustanem ujutru obavezno na desnu nogu (pisala sam o tome već - desna noga, desna papuča, onda leva). To nije sujeverje, taman posla, to je samo za svaki slučaj i za vaše dobro. Da ne budem nadrkana, da ne prizivam, šta ja znam. Recept za instant sreću. Kad jednom budem imala sto godina i pitaju me "Koji je vaš recept za dugovečnost?", kazaću "Nisam imala jeda. Zato što sam ustajala na desnu nogu. I rakija. Zato što to kažu svi koji dožive sto godina". Ne verujem ti ja u te bapske priče. Jednom su mi u srednjoj školi kazali noć pre Vidovdana staviš muške čarape ispod jastuka i sanjaćeš za koga ćeš se udati. Stavila ćaletove čarape, sanjala vrata. Nisam se udala za vratara. Doduše, večito se nešto koljem sa nekim izbacivačima, moguće da sam nešto zajebala kod vračke. Možda ne rade čarape sa kojima si u krvnom srodstvu. Ili zato što nisam sujeverna, mora da je to. Priznajem, umela je mama da baci za nama kantu vode kad počinje školska godina, za sreću. Umeli smo i da čučnemo kad vrane lete, da ne dobijemo keca. Zato što svi... Nisam sujeverna nego sam povodljiva... Kud svi Turci...

    Jednom me usrala ptičurina na bankomatu! Mislila sam to je to, velika ptica, veliko govno, velika sreća, još na bankomatu - veliki novci! Ništa o'tog! Valjda nisam dovoljno jako verovala!

I to što se vratim triput da sve pozatvaram, poisključujem, što idem samo sa jedne strane stepeništa, zatvaram fioke i ispravljam otirače celom komšiluku da se ne bi desio smak sveta, to isto nije sujeverje, to je ocd.

     Na stranu to što pljunem triput i vratim se tri koraka unazad kad mi crna mačka pređe put (ako ima sveta, onda to sve uradim "u sebi"). To je samo da ispoštujem mačku, da ne pomisli kako je ne shvatam ozbiljno (da l' su ista pravila i kad je mačak ili mora isključivo mačka?). Pazim uvek i na ono ogledalo u hodniku da ga slučajno ne zakačim guzicom dok prolazim pa razbijem. Pupupu, daleko bilo, nisam sujeverna, nego gde ću da nađem pripadnicu romske nacionalne zajednice voljnu da sa mnom spolno opšti samo da bi mi poništila sedmogodišnju nesreću?! Ne samo da nisam sujeverna, nego sam i woke! Ok, ne perem veš na svetac, pljucnem tu i tamo da ne čuje zlo, al' to je samo za svaki slučaj.

     I sve to nekako... Al' kad kažeš da je i promaja samo sujeverje, ne samo da ću se ja sablazniti, nego ćeš razgneviti sve babe ovog sveta! Pušti đavola! U ime svih ukočenih vratova, začepljenih ušiju i krmeljivih očiju, ne zajebavaj se s promajom! Pupupu!