Pun mi je kurac! Al' srce pumpa!

Dugo izbegavam da pišem o ovome. Ne zato što sam neutralna. Zato što sam besna! I zato što znam da će mi usput izleteti neki kurac u tvom pravcu, i neću se ni izvinjavati. Jer evo, svim silama se trudim da budem civilizovana, akademska građanka ove zemlje. Moje zemlje, ćaci, i tvoje, samo što si ti utripovao da je samo tvoja. Zajebi! Zastava nije tvoj pokrivač za glupost. Država nije onaj tvoj neandrej, kom si za sendvič i kilu brašna dozvolio da ti ispira mozak (ako ga uopšte imaš) da ti laže svakodnevno sa izmazanog TV ekrana, dok ti buđavi parizer zapinje u grlu, a vode nema da potera. To je maskota svega što nas je odavno gurnulo na dno.

A ti si navijač. Dobrovoljni rob. I dok ti veru koristiš kao štit za bezdušnost, a patriotizam kao izgovor za netrpeljivost, ja pokušavam da dišem. Ne ide.
Neka ide dođavola...

I nije stvar samo u “ćaciju”. Stvar je u svima koji uzdignuto, gotovo uvređeno, kažu:

“Mene to ne zanima! Meni je dobro! ”
Lepo. Drago mi je. Nek ti bude još bolje. A šta ako jednom ne bude? Zamisli da je neko tvoj, običnog sunčanog dana izašao iz kuće, rekao “Stižem, treba nešto iz radnje?” i onda... samo nestao. Ispod betona. Bez razloga. Osim jednog:
Što se neko zaigrao sa parama, funkcijama, što je neko tu da se slika ali ne i da preuzme odgovornost. Što je nekom dobro. I ti nisi njegov problem. I sad mi reci da li bi i u tom slučaju tvoj odgovor bio “dešava se”? Ne dešava se! Ne samo od sebe! Dešava se kad se šapuće gde treba da se viče, kad se aplaudira umesto da se pita, kad bagra potpisuje autograme, a ne odgovornost, kad se narod hrani lažima, pa se još i najede... I zato što ti je neprijatnije kad ti ja ovo kažem, nego dok si gledao vesti o poginulima.

I mirno, bez trunke savesti, poljubiš svoju decu za laku noć, tim poganim ustima kojima si pljunuo na tuđu decu, dok su ih tukli i hapsili jer su, pazi sad - koristili mozak. Nije te nimalo sramota što babe i kriminalce u ćaci-zoo vrtu nazivaš "studentima" a prave studente "teroristima"? Znaš li uopšte šta pričaš?!  Kažeš "A znam, ali dopizdile blokade" - nemoj da pričaš! Ljudima koji su na blokadi (blokaderima, kako ih "odmila" zoveš) nije dosadilo. Njima je super da osam meseci propuštaju predavanja, izlaske, zabavu... Nemaju pametnija posla, tu su da tebe nerviraju! "Neka rade nešto!" Rade! Samo ti ne kapiraš šta, jer ti se mozak zaustavio negde kod “Vučić otvorio još jedan put!” Put kojim nikad nećeš proći, jer si i dalje zaglavljen u selu u kojem moliš za 10 metara asfalta. Pričaš o luksuzu koji meriš time što opereš dupe u plićaku u Paraliji jednom godišnje, na kredit (ako te usere) i ajvarom iz gepeka. Da, da, baš ti! Ti koji pričaš kako se "vlast ne menja na ulici", a ne znaš ni gde ti je biračko mesto. Ti koji sugrađane zoveš nacistima jer prelaze preko pešačkog prelaza, dok u isto vreme na mrežama pod lažnim imenom opisuješ sve kreativne načine na koje bi presudio nekom ko se usudio da po rođenju ne deli geografiju sa tobom. Ti kome smetaju blokade, jer nemaš vremena da okolnim putem stigneš "na zakazan pregled", ali ti ne smeta da na šest meseci unapred zakazan pregled za jedan popodne, dođeš u sedam ujutru, pa da možda stigneš na red do tri-četiri, jer je u isto vreme zakazano još 30 ljudi.

Pročitam tupave botovske komentare sa lažnih profila i iznerviram se! Probude u meni agresiju za koju nisam ni znala da postoji. Zombi apokalipsa jeste u toku, znam, al’ ne mogu da budem chill kad neko samo dođe i posere se iz usta, a ne ponese kesu da pokupi!

Nisam ni blizu "prisutna" koliko bi trebalo. Mozgom hiljadu posto, telom - ne uvek! Ne zato što neću. Ne zato što ne podržavam. Zato što ne umem. Niko nas nije učio kako da ustajemo. Samo da sedimo, da ne talasamo, može gore. Kad ti ceo život mantra "Man'te se ljudi, ćete nekom oko d'isterate?" i sad ti meni kažeš “Ajde, pumpaj!” Pa pumpam, brate! Pokušavam! Nespretno, smotano, al' sa dušom! I onda dođe neko sa "naše strane" (ako već postoje zaraćene strane), odvažno šera tuđi snimak iz drona na story, pa onda sebi daje za pravo da sudi nekom ko u međuvremenu živi ostatak života - e pa, duvajte mi i vi! Ne živimo svi revoluciju na isti način.

Neki dižu pesnicu.
Neki dižu pritisak.
Neki dižu decu, tegove, kredit... Al' svi smo u istom sranju! I da - volim vas! I jedite govna!  Svi smo tu zbog istog cilja! I mean, svi smo mi na kraju "strani plaćenici i izdajnici"...

Ne mogu više, popizdeću opet... Za kraj, samo lajfkoučing kao i uvek - možeš da budeš šta god poželiš u životu! Unless you want to be "ćaci"! Nikad ne budi ćaci! Aj zdravo! 

Bombardovanje iz ugla jedanaestogodišnje mene

Sedele smo i gledale Esmeraldu, mama, Mira i ja. Ćale je bio negde na službenom putu, čekale smo ga to veče da se vrati. Smaragdne oči na ivici čuda, drama dostiže vrhunac – hoće li progledati ili ne? ¡Es un milagro! – i baš tad, mama skače, mutira ton! Skočim i ja - "Šta ti je, šta gasiš?", skoči i Mira "Gde je tata?". Zavijanje sirena, u kajronu na TVu pojavljuje se "Vazdušna opasnost" i nastaje opšta panika. Mi smo bile klinke, ali dobro smo znale šta se dešava. Govorilo se o tome već neko vreme, sećam se da sam se danima pre toga štrecala na svaki zvuk. Jednom sam krenula u prodavnicu i dotrčala kući sve "noge udupe" jer sam se isprepadala od nekog traktora.

Pobegle smo kod Goce. Ne zato što je njena kuća nekakav bunker ili smo se nadale da će nas spasiti od „ognja i pepela“, nego zato što – panika voli društvo. Kad je frka, ideš kod prvog komšije, tako piše u nekom nepostojećem priručniku za preživljavanje.  Mama je odjednom savršeno zen, ja plačem dok zamišljam scene iz "Ko to tamo peva" i nervira me Mira kojoj se piški svakih 30 sekundi - zato što mama ide sa njom, a ja se bojim bez mame! Šta ako baš sad rokne? Šta ako...?
U neko doba noći, eto i ćaleta (kako je znao da smo kod Goce?)! Ulazi, sav usplahiren, prepun utisaka – bio je na naplatnoj rampi u Rakovici, video kad je prva bomba pala. Gde tačno, ne sećam se. Čika Rođa, njegov saputnik, prespavao je istorijski događaj na suvozačkom sedištu.

Nekim čudom, svanulo je jutro. U mojoj dečjoj logici bombardovanje je značilo apokalipsu – jedna bomba i laku noć, deco!  Ali eto, glave su nam još bile na ramenima. Sutradan smo se našli ispred škole. Kažu – škole nema do daljnjeg. Deca skaču od sreće, slave prinudni raspust. Ja plačem. Ne zato što sam "ćaci", nego zato što se bojim. Da li su ostali bili hrabriji ili samo bolji glumci od mene, nikad nećemo saznati.

Ćale je "osposobio" podrum i to nam je postalo novo mesto prebivališta sledećih... Poprilično! Taj podrum je bio zapravo ispod letnje kujne, ćaletov "ručni rad" i bio je okej za tako... Turšiju... "Plafon" bi mog'o rukom probiti ako se malo zaneseš. Kao bonus, imali smo podzemne vode, što je ćale elegantno rešio postavljanjem nekih drvenih panela iznad - splavarka u najavi, hahah! Dakle, slojevi su bili sledeći:  beton, podzemna voda, drveni paneli, tepih, razvučene fotelje (one socijalističke, od sunđera), mi. Komšije, naravno, nisu propustile priliku da nas zezaju – dolazili su sa pecaljkama, da vide hoće li nešto da zagrize.

To je postala naša mala komuna. Sirene za opasnost oglašavale su se otprilike u isto vreme svaki dan. Do tada, živimo kao da je sve normalno, a kad se začuje taj užasni zvuk – marš dole! Pored nas četvoro, bila je tu i baba, Latinka i Radovan (prve komšije sa druge strane), a dolazili su i tetka Stana, teča Tima i Saša. Sašu je to strašno ljutilo. Čovek na ivici pubertetskog sloma. Petnaest mu je godina, ekipa bleji ispred zgrade, a on? On je sa nama u podrumu. Mrzeo nas je, mrzeo rat, mrzeo sve. A meni je bilo drago da je tu. Safe.

Noći su bile doslovno „copy-paste“. Latinka nam donese neke grickalice i žvake, na zidu ispod flomasterom nacrtane zastave Jugoslavije ispišemo i današnji datum - kao da vodimo zatvorski dnevnik! Nisam bila tamo godinama, ne znam da li je išta od toga ostalo. Baba namesti uvo na ventilaciju pa sluša: "Eno i'!", šapuće istraumirana svojim dečijim iskustvom iz Drugog svetskog rata. Na nekom tranzistoru (braon, naravno) slušamo vesti! U pauzama se vrti hit godine "Vooolimo tee otadžbino naaaašaaaa!" Ćale ode u kuću "na stražu" - Saša jedva dočeka, ide sa njim! Kako su hrabri! "Žene" u podrumu, muški u patroliranju, a između – nada da će ovo ludilo jednog dana biti samo neka priča za prepričavanje.

Tako i bi. Čovek na sve ogugla, a mi Balkanci napravimo i "opštenarodno veselje" i posle još pričamo o ratu sa nostalgijom. "Ehhh, to su bila vremena!" U početku se bežalo u podrum, kasnije se prešlo na princip „ma boli me uvo, nek puca“. Ja i dalje panic mode, ali me nekako nagovore da idem kod babe – jer tamo sam bezbedna! Zašto? Pa jer me „vojska čuva“. Usputni detalj: baba je živela u okviru školskog dvorišta, a u školi – vojska! Jebote! Ništa sigurnije od toga, zar ne?

I tako, baš kod babe, odradim svoje jedino bombardovanje Kikinde. I šta radim? Spavam! Mama mi pokrila uši, ja ništa nisam ni čula. Ipak, kad sam saznala, malo sam bila i srećna– da ne budemo baš totalni luzeri i "Klintongrad" k'o onaj Zrenjanin.

I ovde ću završiti svoj ratni izveštaj. O posledicama neću da pričam. O tome da i dalje gledamo iste njuške na sceni isto neću da pričam. Samo ću, evo, da ostavim ovo ovde. I da se nadam da će ovakve teme napokon biti samo "nostalgično sećanje" i da ću jednom pisati "i onda su 'ovi' napokon sjahali, razvedrilo se i svi su živeli srećno do kraja života". Čiča miča, gotova priča.