Pobegle smo kod Goce. Ne zato što je njena kuća nekakav bunker ili smo se nadale da će nas spasiti od „ognja i pepela“, nego zato što – panika voli društvo. Kad je frka, ideš kod prvog komšije, tako piše u nekom nepostojećem priručniku za preživljavanje. Mama je odjednom savršeno zen, ja plačem dok zamišljam scene iz "Ko to tamo peva" i nervira me Mira kojoj se piški svakih 30 sekundi - zato što mama ide sa njom, a ja se bojim bez mame! Šta ako baš sad rokne? Šta ako...?
U neko doba noći, eto i ćaleta (kako je znao da smo kod Goce?)! Ulazi, sav usplahiren, prepun utisaka – bio je na naplatnoj rampi u Rakovici, video kad je prva bomba pala. Gde tačno, ne sećam se. Čika Rođa, njegov saputnik, prespavao je istorijski događaj na suvozačkom sedištu.
Nekim čudom, svanulo je jutro. U mojoj dečjoj logici bombardovanje je značilo apokalipsu – jedna bomba i laku noć, deco! Ali eto, glave su nam još bile na ramenima. Sutradan smo se našli ispred škole. Kažu – škole nema do daljnjeg. Deca skaču od sreće, slave prinudni raspust. Ja plačem. Ne zato što sam "ćaci", nego zato što se bojim. Da li su ostali bili hrabriji ili samo bolji glumci od mene, nikad nećemo saznati.
Ćale je "osposobio" podrum i to nam je postalo novo mesto prebivališta sledećih... Poprilično! Taj podrum je bio zapravo ispod letnje kujne, ćaletov "ručni rad" i bio je okej za tako... Turšiju... "Plafon" bi mog'o rukom probiti ako se malo zaneseš. Kao bonus, imali smo podzemne vode, što je ćale elegantno rešio postavljanjem nekih drvenih panela iznad - splavarka u najavi, hahah! Dakle, slojevi su bili sledeći: beton, podzemna voda, drveni paneli, tepih, razvučene fotelje (one socijalističke, od sunđera), mi. Komšije, naravno, nisu propustile priliku da nas zezaju – dolazili su sa pecaljkama, da vide hoće li nešto da zagrize.
To je postala naša mala komuna. Sirene za opasnost oglašavale su se otprilike u isto vreme svaki dan. Do tada, živimo kao da je sve normalno, a kad se začuje taj užasni zvuk – marš dole! Pored nas četvoro, bila je tu i baba, Latinka i Radovan (prve komšije sa druge strane), a dolazili su i tetka Stana, teča Tima i Saša. Sašu je to strašno ljutilo. Čovek na ivici pubertetskog sloma. Petnaest mu je godina, ekipa bleji ispred zgrade, a on? On je sa nama u podrumu. Mrzeo nas je, mrzeo rat, mrzeo sve. A meni je bilo drago da je tu. Safe.
Noći su bile doslovno „copy-paste“. Latinka nam donese neke grickalice i žvake, na zidu ispod flomasterom nacrtane zastave Jugoslavije ispišemo i današnji datum - kao da vodimo zatvorski dnevnik! Nisam bila tamo godinama, ne znam da li je išta od toga ostalo. Baba namesti uvo na ventilaciju pa sluša: "Eno i'!", šapuće istraumirana svojim dečijim iskustvom iz Drugog svetskog rata. Na nekom tranzistoru (braon, naravno) slušamo vesti! U pauzama se vrti hit godine "Vooolimo tee otadžbino naaaašaaaa!" Ćale ode u kuću "na stražu" - Saša jedva dočeka, ide sa njim! Kako su hrabri! "Žene" u podrumu, muški u patroliranju, a između – nada da će ovo ludilo jednog dana biti samo neka priča za prepričavanje.
Tako i bi. Čovek na sve ogugla, a mi Balkanci napravimo i "opštenarodno veselje" i posle još pričamo o ratu sa nostalgijom. "Ehhh, to su bila vremena!" U početku se bežalo u podrum, kasnije se prešlo na princip „ma boli me uvo, nek puca“. Ja i dalje panic mode, ali me nekako nagovore da idem kod babe – jer tamo sam bezbedna! Zašto? Pa jer me „vojska čuva“. Usputni detalj: baba je živela u okviru školskog dvorišta, a u školi – vojska! Jebote! Ništa sigurnije od toga, zar ne?
I tako, baš kod babe, odradim svoje jedino bombardovanje Kikinde. I šta radim? Spavam! Mama mi pokrila uši, ja ništa nisam ni čula. Ipak, kad sam saznala, malo sam bila i srećna– da ne budemo baš totalni luzeri i "Klintongrad" k'o onaj Zrenjanin.
I ovde ću završiti svoj ratni izveštaj. O posledicama neću da pričam. O tome da i dalje gledamo iste njuške na sceni isto neću da pričam. Samo ću, evo, da ostavim ovo ovde. I da se nadam da će ovakve teme napokon biti samo "nostalgično sećanje" i da ću jednom pisati "i onda su 'ovi' napokon sjahali, razvedrilo se i svi su živeli srećno do kraja života". Čiča miča, gotova priča.
