Nek' ti pukne ovaj prst...

"Reci jedan broj... dooobroooo, sa toliko godina ćeš se udati... Sad reci tri muška imena, da ti nisu neki rod... Doobrooo... Tri boje? Tri vrste automobila?... Dobrooo... Rezultat vračke: Udaćeš se sa 20 godina (za onog što ti se najmanje sviđa od ove trojice), živećeš u kamp kućici, imaćete šestoro dece, fiću i dva avlijanera i bićete srećni do kraja života!"

Gubim se po fejsu, trošim uzalud vreme i dok mi beonjače polako poprimaju nijansu "fejsbuk-crvene", nailazim na neku aplikaciju tipa "Ko vas danas voli?". To me je tako neodoljivo podsetilo na one sitne vračke u "naše vreme". Popularne "čaralice", svih vrsta i oblika. Još od trenutka kad smo prvi put na neki način postali svesni sebe, tačnije svog postojanja, one su se počele pojavljivati od najsitnijih do sve "ozbiljnijih" izdanja.
Krenulo je sa lomljenjem prstiju - vračka zbog koje i dan danas puckam prstima... Još u vrtiću... Glavna fora - ako ti pukne prst, tvoja simpatija te voli. I onda scena - brdo četvorogodišnjakinja, koje bi i sve prste polomile, nema veze, samo da dokažu da ih ipak voli. A dotični gospodin u to vreme je zauzet čačkanjem nosa, piškenjem u pelenu ili plakanjem za mamom.
Onda dođeš u predškolsku i otkrivaš papirne čaralice, one što ti mama napravi, nacrtaš nešto sa strane, gurneš prste unutra i nešto tamo vračaš... Ah, radosti kad naučiš da ih praviš sama!!
O onima kasnije da i ne govorim - bilo je tu raznih "šiljusa-globusa-limuntusa", pažljivo pripremljenih i svi su vrlo ubedljivo govorili o tvojoj bližoj i daljoj budućnosti. I moralo je da bude tako. Ne znam da li je bilo devojčice koja se nije bar jednom "oprobala" u takvim stvarčicama. I opet se sve vrtelo oko čuvenog muškarca. Ako ti ispadne suđen onaj koji ti se sviđa, onda si srećna, crveniš, raduješ se kao da te je gorepomenuti već zaprosio... Ako ti, pak, sudbina bude neko do koga ti je stalo k'o do lanjskog snega, popizdiš, al' šta sad... Uvračaš se još jednom... i još jednom... Dok rezultat vračke ne bude povoljan.

Od tada se neke stvari neminovno promene. Napuniš dvadeset tri-četiri godine, zaboraviš na čaralice, baviš se "ozbiljnijim stvarima"... Trudiš se da se ne vidi koliko godina imaš, ali ipak te odaje bora smejalica na obrazu i ona "mrštilica" između obrva... I dalje se nadaš nekom svom heroju sa kamp kućicom, sa kojim ćeš imati šestoro dece, fiću i dva avlijanera. A isti taj tvoj junak... i dalje je zauzet čačkanjem nosa, piškenjem u pelenu i plakanjem za mamom...