Neizrecivo

Dođu tako neke godine... one kad si "suviše star da brojiš zvezde"... i već te nazivaju tetom i znaš da nisu daleko... a opet, batrga se u tebi Petar Pan... i neće da ode... I uvuče ti se neka nostalgija pod kožu, osećaš kao da te hiljade mrava golica po leđima... pa ti odjednom dobošanje kiše počne istovremeno kuckati po uspomenama. Sve ti se odjednom učini lepo. Osećaš da ima u tebi toliko neizrečenog i javi se ponovo potreba da pišeš... u drugom licu, jer tako je, čini ti se, prisnije... I ne umeš opisati osećaj koji ti škaklja svaku poru, a ipak uporno pokušavaš da ga podeliš sa svetom. Dođe vreme kad ti stvari kojima si se kao klinac rugao, postanu neobično vredne. Kad počnu da ti nedostaju naizgled nebitne stvari, kad čak i mirisi i akordi dobiju neko specijalno značenje. Retko bi ko primetio povezanost između čvrsto stegnutih pertli i početka septembra. Al' kad se malo zamisliš...  Stegnute pertle, miris novih farmerica i gornjeg dela trenerke sa kog je sveže strgnuta etiketa - polazak u školu... vlažne ulice, žagor piskutavih glasića, doza nestrpljenja i straha, pomešana sa neizvesnošću i nadom da ćeš ipak sresti neko poznato lice, nekog drugara iz vrtića. I ne trepneš, a već te čopor istih takvih zove tetom. I postanu ti značajne stvari za koje ti je do pre par godina bilo nezamislivo da zanimaju ikoga, osim tvog ćaleta. Počneš da shvataš zbog čega je "pod stare dane" počeo da se "šamara" arhaičnim banatskim izrazima, iako je do nedavno govorio "normalno". Štaviše, počinješ i sam da se oduševljavaš autentičnim domorocima vojvođanskog podneblja i s vremena na vreme, kao kroz šalu, provučeš kroz razgovor neki točir, lec, di ćeš, "mičigov"... I počneš da se rugaš na musli, a sve češće sa apetitom jedeš čvarke i slaninu na Š (ćirilično). I nije te briga da l' ćeš da ispadneš seljak. Pa ti postane zanimljivo neobavezno ćaskanje sa mamom. Setiš se da do pre par godina nije mogla ništa da ti kaže, a da ne odlepiš i ne zauzmeš neki svoj buntovni stav. A sad je nazoveš i trtljaš toliko, da jadna valjda zažali dan kad ti je rekla da bi volela da joj sve pričaš. 

I ne znaš koji te je andrak snaš'o. Poželiš da bar na kratko imaš "one godine, a ovu pamet". Imaš osećaj da bi sve isto, al' ipak malKo drugačije. Preživiš i detinjstvo i pubertet i svako ti razdoblje deluje sve luđe. I sve su pametnjakovići nekako definisali, al' na ovo doba, koje nazivaju "najboljim godinama", niko te nije pripremio. U jednom trenutku osećaš se neverovatno zrelo i sposobno. Sve više citiraš svoje roditelje, čak i babu... poželiš neko svoje dete, da mu preneseš sve mudrosti koje si upio do sada... a onda, samo jednim potezom trepavica vratiš se u najranije dane života... i praviš kikice, mažeš nokte svim bojama, gledaš crtaće... i sve što ti treba je iskreni zagrljaj i osećaj sigurnosti... i da se vreme tu zaustavi, dok te ispunjavaju osećanja za koja i dalje niko nije izmislio reč... i ostaješ večiti boem i sanjar...