Fizičko

   

Otkazujte popa, pretekoh! U'vatio me bio neki gadan karakuš, baš sam bila onako...zdravo bolesna! Izvinite muškarci ako sam ikad kazala (a nisam, taman posla) da ste kilavi kad ste bolesni. Ja sam sad pobedila, bilo je i kukanja, i plakanja, i "hoću mamu"... No, kao što rekoh, preživela sam i to ćemo sad lepo da zaboravimo, pupupu, ne ponovilo se.

      Ozdravila sam i objavila to na sva zvona! Kaže Tanja nemoj da mi padne na pamet sad da vežbam, sad nula bodova, samo neka lagana šetnja... To me neodoljivo podseti na školu i fizičko! Prođe me "bolest"... Da ne radiš fizičko sedam dana. Onda ja to "iskusno" prepravim na 17, u nadi da ću nekad u životu moći da prepravim na zauvek! Ko me poznaje danas (a nije me poznavao pre), misli da ne postoji fizička aktivnost koju ne umem. Šleper od 17 tona na sajlu da teglim? Challenge accepted! Međutim... Kad sam bila klinka, fizičko mi je bilo najveći stres. Već od onog "Dve vrste, ZBOR!" dobijem upalu mišića. Onda kad se fino svi poređamo u vrstu (outfit: crni šorc, bela majica i startasice), sledi "tri kruga oko škole". Ta "tri kruga" obično su bila samo jedan polukrug, a "iza škole" bilo je dobra prilika za neke "kul tipove" da zapale cigaru i za nas štrebere da crknemo tamo i da čekamo da prođe dovoljno vremena da izgleda kao da smo istrčali sva tri. To je zagrevanje. Čas u nižim razredima,  "između dve vatre" do besvesti. Jednom sam popila loptu u glavu. Prebrojala svemir. Išla mi krv iz nosa. Htela mamu.

     U malo starijim razredima odbojka. Zauvek. Bila super srećna ako me puste sa dečacima da igram košarku. I ako me dečaci puste da igram sa njima košarku (nisam ni to umela, al' volela sam). Od moje odbojke bilo je opštenarodno veselje kad zabijem loptu u mrežu. To znači da sam uspela da dobacim do iste. GOOOOL!!! I dan danas je tako. Bilja je to probala da mi slikovito objasni: "Probaj kao da uštineš loptu". Uštinula. Vratila mi i lupila po nosu pride.

     I onda, ničim izazvan i nikad najavljen, dođe taj svečani trenutak kad se profesor pojavi sa štopericom. To znači da danas ocenjuje nešto što nikad pre toga nismo radili. Dobiješ tako onu oklagiju, staviš iza glave i broji koliko ćeš trbušnjaka za minut. Tri i po komada, deset dana upale mišića i mesec dana modrica po vratu od one oklagije. Sklekovi, to nismo znali ni šta je. Jedna Milena iz našeg razreda rekla "Gle ovi ljubidu beton", to su bili sklekovi.

     Onda kozlić... Zaletiš se, skočiš na onu trulavu dasku, ako ne propadne probaš da preskočiš kozlić visok jedno sedam metara. Ne sećam se šta se tu tačno ocenjivalo, stil valjda. Bilo prirodno talentovanih, samo skakuću, k'o gazele. Ja sam "preskakala" vrlo elegantnim stilom ćopavog medveda.

     Pa bacaš onu gvozdenu kuglu. Po principu "kamena s ramena". Što dalje. Uspešno dobacila milimetar dalje od svog nožnog palca, i danas slavim taj dan kao drugi rođendan.

Greda i razboj zahtevali su pored veštine i određenu gracioznost. Popnem se na onu gredu, graciozno k'o ker kad sere i ne smem da siđem. Molilo me, obećavalo dvojku samo nek siđem jedared, stojim i njavrčem k'o ono mače kad se popne na drvo pa ga moraju vatrogasci skidati. Sišla, sve sa onim završnim stavom "obe ruke u vazduh" . Ta-daaa!

    Stoj! Na rukama! U ono vreme bio diskutabilan i stoj na nogama. Jok, na rukama, za ocenu! Ako baš ne možeš, onda te neko od saboraca uhvati za noge, dok ne u'vatiš balans. Mojih tadašnjih 18 kila i metar i što li pretvaralo se u 18 tona, ritnem se k'o ždrebe, "s druge strane stoja" čeka troje... Svi dobiju startasicama u glavu, ja padnem, dobijem dvojku za trud i hoću mamu!

     Al' zato što sam kolo igrala! Samo štrika... Kad se kolo ocenjivalo, tu sam bila glavna. Omiljeni predmet - fizičko. Sport - "odbojka". Pozicija - kolovođa, normalno!

     Idemo! Je'n, dva, tri, čet'ri; dva, dva, tri, čet'ri; ispra-vise, tri, čet'ri; ne diraj-loptu, tri, čet'ri...