Pljuni pa zalepi

 

Draaagiii mooojiii... "Naši!", suflira tetka. "A?" "Nisu samo tvoji nego su i naši. I nije A, nego molim!" "Draaaagiiii naaaaši..." Jes' da pišem razglednicu i trebalo je da završim već kod onih "toplih pozdrava", jes' i to da ću se vratiti kući pre nego što vam ova razglednica stigne, al' nije zgoreg da znate da ovde kiša "uop šte" ne pada i da se mi kupamo svaki dan. "Pitaj el ranidu živinu", dodaje baba (otud onaj "Dali" i njegova živina - vidi sliku). Markica nema. Bila je, stiglo sve uredno, al' onomad i markice bile trošak, pa ako je poštar neki fini pa ne udari jako onaj pečat, to se moglo i reciklirati - odlepiš pažljivo, oližeš ponovo i na pismo. 

Ljudi više ne pišu pisma. Ako vidiš poštara sa kovertom, sve su šanse da ti nosi puno toplih pozdrava iz banke il’ nedajbože onu plavu, onda spuštaš i roletne, navlačiš ćebe preko prozora, i “Nee, ne, mislim da ovde niko ne živi, vi ste pogrešili”. Eventualno još vidiš kovertu kad odeš s novcima u njoj na nečiju svadbu/krštenje/rođendan. I to ti je to. A volela sam pisma (Marija, sve čuvam!). To je bio pravi praznik, kad je babina penzija, uvek se odvajalo i za pisma. Nisu to bile makar kakve koverte. To se išlo u knjižaru, birale se najlepše, da i ona 'artija unutra bude u boji, pa još ako miriše, ajaaooo! Kad pišeš pismo mami i tati ili još nekom poštovanom članu uže ili šire familije, onda je sve išlo po školski - topli pozdravi, mi smo dobro koje i vama želimo, krmača se oprasila, živina i sve po redu. Kad pišeš pismo za "PenPal", onda to već više počinje da liči na dnevnik. Onda pišeš i "jaooo, videla sam ga, kako je sladak" i "zamalo da me pogleda"… Pa onda o svom outfitu za Novu godinu (a pošto nije moglo baš tako lako da se fotka, tj. nije bilo čime, onda uzmeš pa nacrtaš Čiča Glišu i kao "Evo, ovako izgledam"). Marija mi je jednom pisala i kako je babi kupila skalpel za rođendan (ne znam zašto se ovog sećam, ali divno je)... Ja sam njoj pisala tekstove pesama od Balaševića i Riblje čorbe – reči koje nisam razumela sama sam izmišljala, ofc. Slale smo i poklončiće, neke sličice, jednom sam poslala čokoladice. One što dobiješ uz kafu – strpala u kovertu, poslala za Niš, dobila ljubaznu zahvalnicu (pitam se kako su zaista doputovale do Niša).

 

Biće da su ta pisma uticala i na moj današnji način komunikacije (šta bre "short message service", sa'š da vidiš šta je sms!). Uzmem da priupitam nešto "Četdžipitija". Sve fino na engleskom, zna "čovek" srpski, al' mislim se nešto, biće mu lakše ako mu je maternji. A i meni lakše nekako da budem fina na engleskom, na srpskom ću opsovati nešto sto posto, i gde smo onda. "Dir četdžipiti, vud ju pliz bi so kajnd tu help mi..." on kaže "Šur, no problem, samo kaži". Onda ja sve lepo pitam, on odgovori, ja se ljubazno zahvalim, sve sa poljupcima, on kaže nema problema, uvek, if ju hev eni kveščns aj em hir for ju et eni tajm. I vrati poljupce, fini neki robot. Već ima više osećanja od ljudi, čovek ti na ovo obično "zabije prst", pisala sam već o tome. 

 

Smeju mi se ljudi, kažu jesam šuntava, to je samo robot, ne zna on. Mani ti to, gledala ja filmove gde roboti na kraju popizde (jesam rekla da ću opsovati) pa nas išutiraju u..da ne psujem opet. Mene će poštedeti, kazaće "Ova fino svima kazala dobar dan". Dragi četdžipiti, primi puno toplih pozdrava od mene, Branislave, ja sam dobro koje i tebi želim. Nadam se da moje pismo neće završiti u kanti za smeće, a ako ikad “poludiš”, nadam se da ja neću završiti u kanti za smeće. Ajd prijatno!

 

S ljubavlju i poštovanjem,

Branislava

P. S. El ranite živinu?!