PMS

 

PMS je jedna zla kravetina, koja sere! Živim lepo život, cvrkućem, gledam svoja posla i samo odjednom - PMS: 
*PlačeMiSe (i nemoj mi reći da prestanem, onda ću plakati još više i šta smo onda uradili)
*PorastuMaloSise (nije vredno maltretiranja)
*Popizdela, Mak'Se! (i nemoj ništa da me pitaš)...

*PočetakMonstruoznogStanja, niotkud, samo metamorfoziram iz "krasnog leptira šarenih krila" u nadrkanu, raščupanu, debelu gusenicu! Gladnu, nadrkanu raščupanu... Ne znam je l' se evolucija zajebavala sa nama kad je stvarala ovaj "sindrom", al' ja zaista ne vidim svrhu.

M je emigrirao u drugu sobu. Šrafio utičnice. Čistio. Mislim da je pravio sebi bunker za svaki slučaj, nije mi rekao! Ivana kaže ona nije besna (kako??) ali me razume. Peđa je pobeg'o u Afriku - na bezbednoj je udaljenosti! 🤣 Majka mi je rekla: "More daću ja tebi PMS po guzici, ako te zgrabim tako matoru! Ja nisam ni znala za PMS i ko me je pitao!" Možda nije znala, al' imala ga je i ona, vikala pokući,  ne d'o Bog nikom! Onda sam popizdela što mi je rekla da sam matora i malo mi se plakalo pride. Posle sam bila gladna. Jede mi se kiseli krastavac. Sa nutelom. Ne, sa onim redovnim eurokremom ali iz devedes' osme, ovaj sad je bezveze! Jede mi se i nešto slano, al' baš ono, slano! Kao grumen soli na primer! Nego onda ću biti žedna, pa ću piti mnogo vode! Onda će mi se piškiti i mrzeće me da ustanem! Kad se napokon na silu nateram da obavim fiziološke potrebe, onda ću opet biti žedna. Biće mi usta žedna, stomak neće! Stomak će mi biti naduven od svih onih sranja što sam prethodno pojela i od vodurine kojom sam se nalila (i opet će mi se piškiti). Onda će mi se plakati zato što sam debela. Neću moći da zakopčam farmerke, hulahopke me bodu, u suknji izgledam kao neka tetka... Kao neka debela tetka... Onda ću da plačem, ti ćeš me pitati zašto plačem, onda ćeš mi se smejati jer ti povod "nije za plakanje" a ja ću onda tebe da okrivim za nemire u svetu i za to što kisele kiše uništavaju šume i što eurokrem ne valja...
Odustajem, ne jede mi se više krastavac sa kremom!

Pružim ruku kroz prozor - duva vetar i 'ladno je (kao u jesen devedeseteee). Obučem neku kao jaknu. Bode. Izađem, ono sunce raspizdilo svoje jebene zrake meni po sred face! Ne vidim ništa, vetar mi duva u slušalice, iz prethodno baš ono Helga-stajl zalizane kose ispadne jedan pramen, zalepi mi se za usta, psujem i kosu i onaj sjaj i kad sam ga i stavila. Ljudi na ulici postoje i mrzim ih zbog toga! Ljudi u busu još više postoje! Psujem... Gunđam sebi u bradu, ali pošto su mi slušalice na "noise canceling", skapiram da je to "sebi u bradu" u stvari na nekih 100 decibela, pa je "u bradu" i vozaču i šaragama. Pa šta kad nisam normalna, šukurac, gledaj svoja posla! Opet sam gladna...

Dođem kući, legnem, pustim neku meditaciju da kao malo iskuliram i da releasujem sve "fakove"... Iznervira me i onaj glas, i muzika, i lik koji mljacka u mikrofon, i riba koja mi svojim pitomim glasićem kaže "lovingly close those beautiful eyes of yours"! Dođe mi da je lavingli tresnem po sred face, ništa tu nema bjutiful. I šta više dišeš crkla dabogda, idi mami diši, fak of... Ugasim...

I tako... Šta me briga što sad zvučim k'o Radoš Bajić, aj da vidim je l' smeš nešto da mi kažeš! Ko preživi, za koji dan ću opet biti dilajt! Ajd!