Bombardovanje iz ugla jedanaestogodišnje mene

Sedele smo i gledale Esmeraldu, mama, Mira i ja. Ćale je bio negde na službenom putu, čekale smo ga to veče da se vrati. Smaragdne oči na ivici čuda, drama dostiže vrhunac – hoće li progledati ili ne? ¡Es un milagro! – i baš tad, mama skače, mutira ton! Skočim i ja - "Šta ti je, šta gasiš?", skoči i Mira "Gde je tata?". Zavijanje sirena, u kajronu na TVu pojavljuje se "Vazdušna opasnost" i nastaje opšta panika. Mi smo bile klinke, ali dobro smo znale šta se dešava. Govorilo se o tome već neko vreme, sećam se da sam se danima pre toga štrecala na svaki zvuk. Jednom sam krenula u prodavnicu i dotrčala kući sve "noge udupe" jer sam se isprepadala od nekog traktora.

Pobegle smo kod Goce. Ne zato što je njena kuća nekakav bunker ili smo se nadale da će nas spasiti od „ognja i pepela“, nego zato što – panika voli društvo. Kad je frka, ideš kod prvog komšije, tako piše u nekom nepostojećem priručniku za preživljavanje.  Mama je odjednom savršeno zen, ja plačem dok zamišljam scene iz "Ko to tamo peva" i nervira me Mira kojoj se piški svakih 30 sekundi - zato što mama ide sa njom, a ja se bojim bez mame! Šta ako baš sad rokne? Šta ako...?
U neko doba noći, eto i ćaleta (kako je znao da smo kod Goce?)! Ulazi, sav usplahiren, prepun utisaka – bio je na naplatnoj rampi u Rakovici, video kad je prva bomba pala. Gde tačno, ne sećam se. Čika Rođa, njegov saputnik, prespavao je istorijski događaj na suvozačkom sedištu.

Nekim čudom, svanulo je jutro. U mojoj dečjoj logici bombardovanje je značilo apokalipsu – jedna bomba i laku noć, deco!  Ali eto, glave su nam još bile na ramenima. Sutradan smo se našli ispred škole. Kažu – škole nema do daljnjeg. Deca skaču od sreće, slave prinudni raspust. Ja plačem. Ne zato što sam "ćaci", nego zato što se bojim. Da li su ostali bili hrabriji ili samo bolji glumci od mene, nikad nećemo saznati.

Ćale je "osposobio" podrum i to nam je postalo novo mesto prebivališta sledećih... Poprilično! Taj podrum je bio zapravo ispod letnje kujne, ćaletov "ručni rad" i bio je okej za tako... Turšiju... "Plafon" bi mog'o rukom probiti ako se malo zaneseš. Kao bonus, imali smo podzemne vode, što je ćale elegantno rešio postavljanjem nekih drvenih panela iznad - splavarka u najavi, hahah! Dakle, slojevi su bili sledeći:  beton, podzemna voda, drveni paneli, tepih, razvučene fotelje (one socijalističke, od sunđera), mi. Komšije, naravno, nisu propustile priliku da nas zezaju – dolazili su sa pecaljkama, da vide hoće li nešto da zagrize.

To je postala naša mala komuna. Sirene za opasnost oglašavale su se otprilike u isto vreme svaki dan. Do tada, živimo kao da je sve normalno, a kad se začuje taj užasni zvuk – marš dole! Pored nas četvoro, bila je tu i baba, Latinka i Radovan (prve komšije sa druge strane), a dolazili su i tetka Stana, teča Tima i Saša. Sašu je to strašno ljutilo. Čovek na ivici pubertetskog sloma. Petnaest mu je godina, ekipa bleji ispred zgrade, a on? On je sa nama u podrumu. Mrzeo nas je, mrzeo rat, mrzeo sve. A meni je bilo drago da je tu. Safe.

Noći su bile doslovno „copy-paste“. Latinka nam donese neke grickalice i žvake, na zidu ispod flomasterom nacrtane zastave Jugoslavije ispišemo i današnji datum - kao da vodimo zatvorski dnevnik! Nisam bila tamo godinama, ne znam da li je išta od toga ostalo. Baba namesti uvo na ventilaciju pa sluša: "Eno i'!", šapuće istraumirana svojim dečijim iskustvom iz Drugog svetskog rata. Na nekom tranzistoru (braon, naravno) slušamo vesti! U pauzama se vrti hit godine "Vooolimo tee otadžbino naaaašaaaa!" Ćale ode u kuću "na stražu" - Saša jedva dočeka, ide sa njim! Kako su hrabri! "Žene" u podrumu, muški u patroliranju, a između – nada da će ovo ludilo jednog dana biti samo neka priča za prepričavanje.

Tako i bi. Čovek na sve ogugla, a mi Balkanci napravimo i "opštenarodno veselje" i posle još pričamo o ratu sa nostalgijom. "Ehhh, to su bila vremena!" U početku se bežalo u podrum, kasnije se prešlo na princip „ma boli me uvo, nek puca“. Ja i dalje panic mode, ali me nekako nagovore da idem kod babe – jer tamo sam bezbedna! Zašto? Pa jer me „vojska čuva“. Usputni detalj: baba je živela u okviru školskog dvorišta, a u školi – vojska! Jebote! Ništa sigurnije od toga, zar ne?

I tako, baš kod babe, odradim svoje jedino bombardovanje Kikinde. I šta radim? Spavam! Mama mi pokrila uši, ja ništa nisam ni čula. Ipak, kad sam saznala, malo sam bila i srećna– da ne budemo baš totalni luzeri i "Klintongrad" k'o onaj Zrenjanin.

I ovde ću završiti svoj ratni izveštaj. O posledicama neću da pričam. O tome da i dalje gledamo iste njuške na sceni isto neću da pričam. Samo ću, evo, da ostavim ovo ovde. I da se nadam da će ovakve teme napokon biti samo "nostalgično sećanje" i da ću jednom pisati "i onda su 'ovi' napokon sjahali, razvedrilo se i svi su živeli srećno do kraja života". Čiča miča, gotova priča. 

Ćuti...

 

Ćuti... Ćuti, nemoj da te čuju! Ćuti, čuvaj posao! Ćuti, mani se ti politike! Ćuti, šta ti znaš, balavac! Ćuti, moglo je gore! Ćuti, nije tvoje dete... Gaze te? Ignoriši, prestaće! Udaraju te? Okreni drugi obraz! Otimaju ti sve što imaš? Neka ih, pametniji popušta! Zaboravio šta znači dostojanstven život? Jeste, znam, ali ćuti, ko drugi, kako?! Mani se, okani se, ne petljaj se, ne izazivaj, ne govori, ĆUTI!

Tako je odrastala i ceo dosadašnji život provela ova naša sjebana generacija. Rođeni u "ono vreme", u senci ratova, previranja, neosnovane mržnje i sebičluka... Odrastali u redovima, restrikcijama, bonovima... Učeni nekim zamišljenim vrednostima... Onima koje je neko drugi u naše ime prozvao "vrednostima" i odlučio da se kune u njih po svaku cenu. Čak i po cenu (svesnog ili nesvesnog) sjebavanja tih istih "vrednosti". Imali smo i mi svoje zlatne momente, pokušali da se izborimo za dostojanstven život - na žalost vrlo brzo ućutkani. Ne znam da li smo bili glupi, da li nismo imali dovoljno muda ili jednostavno nismo dovoljno verovali u sebe... 30ak godina kasnije, i dalje gledamo ista lica, i dalje slušamo iste laži... Kliču i ljube zastavu, dok gaze ljude na ulici bez trunke savesti, krste se i "mole", glume vernike isti oni što javno smišljaju nezamislivo kreativne načine za ukloniti svakog koji se njihovom Bogu ne moli, kunu se u porodične vrednosti isti oni što su u stanju da ubiju ženu i decu zbog litre rakije, pričaju o slobodi oni koji su ucenjeni da rade gnusne stvari za sendvič, kilu brašna i neko izmišljeno radno mesto. Oni koji pod slobodom podrazumevaju "zaklati svinju i napraviti rakiju u sopstvenom dvorištu". Oni koji patetikom pokušavaju da pridobiju simpatije svih onih koje nisu uspeli uceniti... Oni koji su sebe prozvali Državom... 

    E dosta! Oduvek je "današnja omladina" bila "problematična". Oduvek su imali neke svoje "fiks" ideje, al' ko još njih sluša, ko njih nešto pita, šta oni znaju. Balavci! Gledaju u te svoje telefone i kompjutere, samo igraju neke igrice, to mozga nema, ne zna ni da razmišlja... Mhm... E da vidimo! U trenutku kad sam pomislila da više nema nade, da je sve otišlo dođavola, oni su pokazali da itekako imaju mozga! Da vrlo dobro znaju šta rade, da nisu "balavi" i da ne pristaju da ih gaze! Da ne mora i ne sme zauvek! Tako je, može i gore, ali koliko tek može bolje! Oni su odlučili da je dosta! I koji god da bude ishod ove priče, oni su pokazali da ima nade i da neće da ćute! I ja sad opet ćutim! Ćutim jer me sramota što smo pustili da stignemo ovde! Ćutim što nismo imali muda! Ćutim i kurvanjski čekam da nas izbave iz govana ove pametne mlade dušice, nadam se pametniji od nas, nadam se hrabriji i izdržljiviji od nas! E, a sad vi malo ćutite! Ćutite svi što nemate šta pametno da kažete! Ćutite svi što ste ćutali do sad! Ćutite svi što ste nama govorili "ćuti"! Ćutite i ostavite ove ljude da sebi i nekoj svojoj deci obezbede dostojanstven život, kad već mi nismo bili u stanju! I ostavite se "bravo deco", nisu to deca, to su ljudi! Odrasli, pametni ljudi koji još kako imaju šta da kažu!

    Možda smo stigli, što bi Rambo rekao, na "vrh dna"! Možda sad više ne može gore, možda je konačno došlo vreme za "može i bolje"! Možda pametniji napokon više ne popušta! 

Nije crni petak nego Dan Republike

Jedan ne baš uobičajen petak - poluležim gadna i nikakva, outfit majica za njivu i neke šarene gaćurde da ne žuljaju, kosa umorna i dosadno zalizana, očurde izbečene, lice ispijeno, trbušnjaci - six pack (od kašljanja)! Kljukam se kombinacijom bapske i "apruvd" medicine i mislim se: "Oooo, Svemire, šta li si ovog puta zakuvao?"

Baš sad, kad se ceo grad, ceo svet pretvorio u %, kad je Sale glavna zvezda današnjeg praznika, sad kad sam mogla dostojno trošiti krvavo stečen dinar na tri plus jedan u po' cene... A mogla sam lepo stajati u kilometarskom redu, slušati priče dokonih gospođetina, dok čekamo da nas teta iz radnje prsne parfemom, pa onda tako namirisane sve zajedno krenemo u pohod na beskrajno ludilo fejk torbi, cipela od zmijske kože, gaća na popustu, krema, parfema, pički materina... Mogla sam se tući sa hordama popizdelih tinejdžerki (moje godište) dok pokušavamo da se izborimo za običnu belu majicu izmazanu puderom, koja u stvari nije obična nego košta trideset puta više ali sad je na sniženju. Ali je neka tiktokerka rekla da je evo baš to ta koju svi moramo da imamo, a ostala je samo još jedna... A mogla sam...

    Odjednom, Svemir se javi "Od istorijskog AVNOJA do popusta u Zaaariii... Preko sremske Rače!" Dan Republike! One o kojoj otkad znam za sebe slušam samo nostalgične priče i pokušavam da čvrsto zatvorim oči i sve slikovito zamislim. Kad sam ja postala svesna sebe, od te Republike nažalost bila je ostala još samo jeziva špica za vesti, narogušeni spikeri prestrašnih glasova koji su samo izgovarali grozne reči i samo neke brojeve, brojeve... Uz propratne efekte kao što su hvatanje odraslih ukućana za glavu, odmahivanje i neverica, i poneko "Cccc!". Sećam se i toga da šta god da se dešavalo u toj Republici u tom momentu, to mi "mali" nismo smeli da znamo, sećam se i stalne opomene "Ćuti, nemoj da te čuju!" i mog večitog pitanja ko da me čuje i šta će da bude ako me čuje. Sećam se velike Titove slike na zidu, sećam se da sam je poštovala još kao baš mala, tako su me naučili, Tito se poštuje, Tito se voli. Možda mi je i prva reč bila Tito. Sećam se i posle svog čuda i neverice kad sam stala ispred te iste slike i rekla "Tito!" i babinog odgovora "Mani ga, jebo ga otac"... Odjednom se umesto Tita na zidu našla ikona... I više mi ništa nije bilo jasno... Godine su prolazile, Dan Republike se i dalje obeležavao kod nas - tako što tog dana ne ideš u školu i svi kolju svinje. Nikad baš nisam uspela da pronađem konekciju između Nacionalnog komiteta i prežderavanja čvarcima i kobasicama, al' nekako sam kao dete zamišljala "Možda su oni na zasedanju AVNOJA isto imali disnator, pa sad tako treba da se obeleži, da bude verodostojno" - i mom dečijem mozgu to je bilo dosta. Pokušavala sam i da povežem onu ikonu sad odjednom sa celom pričom, onda skontam - okej, kad je dan te ikone, opet se nešto kolje i jede naveliko, sigurno je nešto povezano.

    A slušala sam i sa čežnjom zamišljala kako je bilo lepo. Kako su se ljudi poštovali, kako si bio čovek gde god da odeš. Kako nije bilo važno ko ti je ćaća, kako se prezivaš i gde si se rodio. Kako je imao posla ko god je hteo da radi, kad se ljudi nisu prodavali za sendvič i kilu brašna, kad si znao svašta a nisi morao ni da znaš, jer je sve funkcionisalo kako treba. Kad su ljudi sa ponosom govorili "Ja sam Jugosloven!" Sa čežnjom maštam o toj Republici, koju su stvorili ljudi a razjebali neljudi i alavština!

    Slavite šta 'oćete, od volje vam! Srećan petak! Smrt fašizmu! 

Srećna slava, domaćine!

 

  Još jedan petak - ne mogu da se odlučim između "tek" i "već" (jednom tako izjavljujem "Ju, sutra već petak!", na šta će moj jedan kolega: "More marš! Meni za nedelju dana već 51 godina! Njoj je "već petak") - sve je relativno. Obasjana zracima lampe iz budžaka, slušam neki Seether-like rock/metal i ne znam da li je do ove 148-e kafe koju trenutno srčem, al' cela ta situacija čini me srećnijom nego što je normalno.

Oprali smo noge svetom Aranđelu, prvi sneg eno još pada, ispred moje zgrade je omanji Misisipi... Statusi su puni sneeeeg-a sa jedne i jebovassneg-a sa druge strane. Što znači da možemo zvanično da otvorimo sezonu. Kako čega? Sezonu merenja čiji je veći (astal), kome će više da se digne (kolač) i ko će bolje da ga nabije (Janje. Na ražanj). To ti je kad su svi bogougodni. Kad se obžderavaju u ime oca i sina i duha svjatagoooo. Moraš obavezno nešto da zakolješ - jer kakav si ti to Srbin pravoslavac ako nisi rituelno (paganski) žrtvovao nekog potomka svinjskog? Dakle, zna se red - refinansiraš kredit (onaj što si prošle godine dig'o za slavu). Spremiš... U stvari ne spremiš ti, nisi gejpeder pupupu, nego žena ti spremi astal. Na astalu svega - da ne nabrajam sad, znaš ti čega svega, zna se neki red. Ako ne znaš, onda nisi domaćin. Onda si strani plaćenik i drugosrbijanac, nije te sramota te sede kose! U poslednjih nekoliko godina primetim da je postalo popularno i da se pokloni kupuju. Fast forward - neko koga ste proglasili za sveca je umro i žrebom ti je dodeljeno da to slaviš s kolena na koleno. A  on bi želeo da domaćica dobije cveće, kućne papuče i novu šerpu. To spakuješ u kesu, nikako običnu šuškavu, ni onu papirnu iz Lidla. Za specijalne prilike specijalna kesa - mora da ima na slici sveću, kolač i glavu sveca. I caption - srećna slava domaćine! Onda to sačuvaš, pa kad ideš na drugi svetac d'imaš da i ti spakuješ šerpu za domaćicu. S kolena na koleno. Šerpe se menjaju, kesa ostaje! Onda domaćica (ako je prava domaćica) postavi i ceo arsenal "srećna slava domaćine" aksesoara - čaše, tanjiri, sveća, SALVETE! Pa kad je papir toaletni 'iljadu dinara, onda dolazi do potpunog i intimnog zbližavanja sa svecem.

    To je i jedan predivan način da se pretresu dnevno-političke teme, da se posvađa uža i šira rodbina, da probaš ovogodišnje piktije i dokrajčiš prošlogodišnju šljivu. Da se domaćin ošuta propisno, da se razvede od domaćice na brzinu u predsoblju dok ne stignu gosti, pa da posle može mirno "Oooo, dobro nam došli, izvol'te!"... Da te neki pijani teča pita je l' prcaš nešto, a brižna tetka kad misliš decu imati... To je takođe i dobra prilika da nagluvi rođak otkrije svoj muzički talenat u 68-oj godini: "Ooooooj!" - aj sad - svi se zagrle, pobratime se oznojanim pazusima - "OoooOooj!"

    I tako, sve kako Bog zapoveda, dok se u sitne sate ne raziđete u miru i blagostanju, potpuno prosvećeni i verni. Dođ'te i sutra na pojtarije! I ne jedite žuti sneg! Aj! 

Reč-dve ni o čemu

     

Kaže mi Google, danas je "I love to write day". S obzirom na činjenicu da sam celog života "bedno piskaralo", valja prigodno obeležiti i ovaj naš praznik.

    No, dosta smo bili zvanični, sve fino, uvod, razrada, zaključak... Školski rad, sveska na široke linije. Pismeni iz srpskog - za moje drugare sa "matematičkijim" mozgom doživotna trauma (moja Milica psihičke pripreme imala pred svaki pismeni, seansa suza i neprospavanih noći). Za mene (i slične) - masaža mozga. Kad sam imala novaca onda i kafa i topli sendvič u "Čarobnom drvetu" - obično je pismeni trajao dva časa. Sklopim za 20ak minuta neke zlatne kočije, neke svetlucave iskrice u očima i sličan kičeraj na koji su se učiteljice ložile, i eto ti ceo sledeći čas za kuliranje. Milina!

    A sve je počelo kad sam u drugom osnovne napisala prvu pesmicu: "Pada kiša, pada kiša, trči kući mali Miša, a kad stiže kući Miša - stade kiša! Mali Miša presrećan, zatvorio kišobran!" - Branislava's haiku. Ne znam koji me je "Miša" inspirisao, ni da l' je stvarno padala kiša, ni odakle mi to. Nije ni važno, imala sam osam godina i odjednom sam sama sebi postala "ozbiljan pisac, umetnik". Pokažem sva presrećna bližnjim svojim, ćale kaže bravo, baba kaže "Bolje uzmi knjigu nešto čitaj, neg' što se tu izmotavaš!", mama dodaje: " Jest', baš si ti to pisala, to si ti prepisala odnekud il' si napamet naučila!"... Normalno, tako podrška funkcioniše u nas Srbalja! Da očvrsneš, da se čeličiš za život. A ne tu da mi posle još postaneš peder, pupupu daleko bilo! Neće ti niko reći "fala" i "bravo" kad odeš u beli svet, mora bre to krv, znoj i suze. Rodna gruda i zastava, to da te voza. I podrška "bravonoletu". Sve ostalo je sirnica.

    Skrenula sam s teme, ponelo me! :) Uglavnom, di sam ono... da, pišemo o pisanju! Brzo posle te prve pesmice napisala sam još stotine raznih, u međuvremenu su mi svi počeli verovati da stvarno nisam prepisala, a onda je počelo pisanije "po porudžbini" - "Ajd napišeš za keru od čika Miloša kako je ujela neke nevaljale dečake što su joj zavrnuli uši". Posle mi je dopizdilo, pa sam prestala. Zapravo, rekla sam svima da sam prestala i više im nisam pokazala. Pisala sam i dnevnik, sve ih čuvam! Eeee, to je bio pravi izduvni ventil. Od toga šta sam danas jela (i onaj momenat: "Danas smo pili multivitu. A posle smo jeli i sladoled. Mmmmm") do strašno ozbiljnih stvari kao "Jaoooj, što je sladaaak, rek'o mi je ćao!" i "Blago tebi, Leptirice, ti nikad ne moraš da učiš društvo i tablicu množenja". Jeste, Leptirica mi se zvao dnevnik. Dnevnikinja! :D Posle je evoluirala u "Stela" - a nije imalo veze sa pivom. SMS se pojavio kao ubica moje inspiracije - kako to misliš 160 karaktera, 160 đavola te kuckalo bez tačke i smajlija?! Evo, već sam potrošila, a ništa nisam ni rekla! E onda pošto si ograničen karakterima a imaš svašta da kažeš, počneš da zapostavljaš pravopis. U to vreme sam počela da u porukama umesto tačke stavljam uzvičnik. I dan danas to radim - ako je uzvičnik, sve je okej! Tačka je nekako previše zvanična - je'se nešto ljutiš? Tri tačke još gore, a ako nema ni tačku ni ništa - au bokte, baš sam nešto gadno zajebala, drago mi je bilo što smo se poznavali... Ne staviš tačku, a onda još ne staviš ni smajli - tragedija! E onda su konačno "skinuli ograničenje", pa sad kad pišem poruke to ti je ceo roman. Ja tebi lepo napišem sve, a ti uzmi marker pa podvuci šta ti je važno! Uzvičnik! Smajli! Srce!

    Kad sam odlučila da upišem žurnalistiku, uz naravno puuuno podrške kao i uvek ("Upiši neki pravi fakultet, pa budi novinar kol'ko 'oćeš"), nekako sam zamišljala da će moj život izgledati tako - sedim i pišem ceo dan. Neke lepe i lagane stvari. Srećne teme. Obične stvari, obični ljudi, svakodnevni život. Cveće, proleće i leptiri. Život me naučio da to možda i ima negde, u Lalalendu. Ovde ako 'oćeš da budeš novinar (ili da sebe zoveš tako) treba ili da imaš muda k'o nerast (druže Mićo, živeli!) ili da imaš obraz k'o đon. Nemam nijedno! Pozdrav novinarstvo, drago mi je što šmo se upoznali, možda u nekom sledećem životu... Dotle, biću "bedno piskaralo" sa početka ovog teksta. A kad ti pošaljem poruku na viber (messenger, instagram, štogod) od sedam hiljada karaktera, nemoj da te mrzi da čitaš. I čuvaj, možda jednom unovčiš! Šta se smeješ? 

Karakuš i priključenija

Bože mili, čuda velikoga!

Šta to jede Branislava Zarić?!

Jal' je mesa s majonezom jela,

Il' paštete na dva 'leba bela?

Da je mesa s majonezom jela,

Ne b' kašika u ruci joj bila, 

A paštete na dva 'leba bela, 

Već bi s time 'ladna mleka pila! 

Nit' je mesa, nit' 'leba s paštetom, 

Nego voća jede Branislava, 

Jede ona il' ono nju jede, 

I još razne đakonije zdrave, 

Suze roni, sitnu knjigu piše! 

Još onomad u pravu bejaše, 

Kad se busom sa mora vraćaše, 

Tifusare silne ispsovaše, 

Što na uvo cel' put joj kašljaše! 

Al' ne pobi tifusare silne, 

Ne pobi ih kako zapretiše, 

Niti oni redom pocrkaše,

Neg' sve klice Brani posejaše! 

Al' tu Branka tvrda srca bila, 

Ne priznaje boljku ubojitu, 

Laže druge, a laže i sebe:

"Popila sam prekoviše piva, 

Pa ne vidim šta se jasno zbiva!" 

Al' ne prođe ni dva do tri dana, 

Ona više izdržat ne mogla! 

Pobolje se Branislava Zarić, 

Pobolje se, umrijeti hoće! 

Mišići joj puding postajaše, 

Kosti bole, glava njena nije, 

Iz kreveta jedva ustajaše...

Al' ne hteše babske medecine, 

Neće ona šumadijskog čaja, 

Ni bibera u rakiju ljutu, 

Nit' je svinjske mašće ona 'tela, 

Na novine preko celog tela...

Nego neko voće silno jela, 

Vode pila i čaja od nane... 

Iz friza joj pivo se smejaše, 

Lepo,' ladno, k'o kurvino srce... 

I tu Branka tvrda srca bila, 

Ni pred pivom nije popustila, 

Već posegnu za modernom drogom, 

Progutala defrinola forte, 

A od sve te nove medecine, 

Samo su joj krenule i sline! 

Suze roni Branislava bolna, 

Suze roni, a s dušom se bori, 

U papirnu maramicu duva 

I sa tugom za sebe govori:

"Zdrav čovek stotinu želja ima, 

A bolestan ima samo jednu:

'Leba bela i slanine masne, 

Neke teške i nezdrave 'rane!" 

U to joj se glasak jedan javi, 

(sve ličio na njen, al' u glavi):

"Ostavi se sinko chatovanja

I moderne medecine mani, 

No ti uzmi jedi nešto zglavno, 

K'o čovek se ti lepo na'rani!

Pa da vidiš sreće i radosti, 

Kad prestanu boleti te kosti

I kad snagu svoju opet vratiš, 

A ne više da se samo patiš!" 

Tu je Branka glasak poslušala

I paštete na 'leb namazala! 

Dodala je i slanine masne, 

Majoneza i trouglastog sira, 

A na sve to još skuvala čaja, 

Čisto da joj savest bude mirna! 

Najela se, sve pucaju uši, 

Snaga joj se odjedared vrati, 

Sad još jedno dva-tri puta tako, 

Pa će ona i na noge stati! 

I preteče Branislava silna, 

Preživeše, otkazujte popa, 

Bilo sade, ne ponovilo se, 

Među nama zdravlje i veselje! 

Nismo jako izgubili

 

Znam da sam pre bila opsednuta fudbalom, ne znam ni u kom sam momentu prestala, ali sad sam se podsetila i zašto sam prestala. Samo sekiracije! 

     I lepo sam obavila razgovor sama sa sobom "Branislava, to je samo fudbal (a nije baš jako ni fudbal, više je što ćale kaže "udupe kónja"). Sedi smireno, pogledaj ako ti se baš gleda, ionako će sad ispasti, nemaju pojma, nemaju pojma još od askurđela na ovamo... tebi ni u džep ni iz džepa..." I bi svetla... Nekih čet'ri minuta... I dok si rek'o oPsajd, uhvatim sebe kako verbalno stupam u nezaštićene  seksualne odnose sa Mitrovićevom mamom i to na fizički neizvodljiv način... Šta mi se tu prenemažeš? Ako išta mrzim u životu, to je prenemaganje!  I ko su sva ova imena? "Nema nikog više od onih igrača što su bili mladi onomad?" "Misliš Tadić? Tu je!" "Ma nee, nego ono kao... Bane" ('tedoh reći Perica Ognjenović, nego aj da ne odajem baš i vek sad).

     To se kod nas tradicionalno tako gleda sport. Otkad sam se rodila, mislila sam da je "Bemtimaterdatimaterupičkumaterinubemti materdatijebem... Jedared!" sastavni deo gledanja svake utakmice. Nebitno ko igra. I nebitno koji sport. Ako nisi psov'o, nisi dovoljno skoncentrisan na fabulu i nemaš ni šta da tražiš tu, idi pa... Igraj balet, ne znam! Bilo je tu i pirotehnike tipa lovačka puška u nebo, još ako je neki sport koji smo actually umeli (a bilo je i takvih nekad) - opštenarodno veselje. Neretko i suza koja padne. Na stranu sad to što sam ja suze prolila ono kad je Kežman popio crveni protiv Norvežana u 34. sekundi... To nije imalo veze sa sportom, to je bila čista ljubav (nemoj da se smeješ,  Kežman bio frajer! Imala sam ja i gorih izleta u svojoj fudbalskoj i životnoj karijeri)! Nego da ne mešamo sad romantiku, još će me neko optužiti da mi level testosterona nije na zadovoljavajućem nivou za gledanje fudbala... Ono kad kažu "cela nacija reprezentacija", to uopšte nije zajebancija! Znaš ti koliko mi imamo fudbalskih stručnjaka sleš analitičara! I ja sam, nego šta! Da vidiš da ti sastavim tim na brzinu, 'bo te tata pijani i tebe i tog što te tu met'o! Evo ja ću da igram špica, baš nam fali jedan! Dvanaesta, nikog napolje, neće niko ni da primeti, ionako ovih ima trideset! Taktika je sledeća: štoperi tamo zamajavaju golmana i čekaju, Tadić centrira i dok Mitrović odigra Moravac, ja ga zabodem glavom, probušim i mrežu i creva isteram onom Šmajhelu, izeš mi nogu, Mitroviću!

     Što se tiče "kućnog vaspitanja", slušam onu tetku sa razglasa kako se upljuva da objasni "nebeskom narodu" da ne baca čaše na teren, pa sve kulturno moli, pa sve kao "poštujte igrače"... Ne ide to tako sestro, ne zna ti taj šta je "poštuj" i šta je "molim" - najbolji primer ona rotirajuća vrata na Spensu "Please do not push the door. NE GURAJ VRATA! (stoko)" 🤣 E, tako i ovde treba "Ne bacaj čaše, stoko seljačka, to idi mami kući bacaj, bacala te nevolja, HRVATI NISU BACALI!" I ne pljuj po terenu! Samo me sekirate, cccc!

     Dođoh, videh, odoh... Ostavili smo srce  (čaše i telesne produkte bića svoga amin) na terenu... Lopta je okrugla... I šta sad..."Nije kome je rečeno... Nego kome suđeno JE..."