Jedan ne baš uobičajen petak - poluležim gadna i nikakva, outfit majica za njivu i neke šarene gaćurde da ne žuljaju, kosa umorna i dosadno zalizana, očurde izbečene, lice ispijeno, trbušnjaci - six pack (od kašljanja)! Kljukam se kombinacijom bapske i "apruvd" medicine i mislim se: "Oooo, Svemire, šta li si ovog puta zakuvao?"
Baš sad, kad se ceo grad, ceo svet pretvorio u %, kad je Sale glavna zvezda današnjeg praznika, sad kad sam mogla dostojno trošiti krvavo stečen dinar na tri plus jedan u po' cene... A mogla sam lepo stajati u kilometarskom redu, slušati priče dokonih gospođetina, dok čekamo da nas teta iz radnje prsne parfemom, pa onda tako namirisane sve zajedno krenemo u pohod na beskrajno ludilo fejk torbi, cipela od zmijske kože, gaća na popustu, krema, parfema, pički materina... Mogla sam se tući sa hordama popizdelih tinejdžerki (moje godište) dok pokušavamo da se izborimo za običnu belu majicu izmazanu puderom, koja u stvari nije obična nego košta trideset puta više ali sad je na sniženju. Ali je neka tiktokerka rekla da je evo baš to ta koju svi moramo da imamo, a ostala je samo još jedna... A mogla sam...
Odjednom, Svemir se javi "Od istorijskog AVNOJA do popusta u Zaaariii... Preko sremske Rače!" Dan Republike! One o kojoj otkad znam za sebe slušam samo nostalgične priče i pokušavam da čvrsto zatvorim oči i sve slikovito zamislim. Kad sam ja postala svesna sebe, od te Republike nažalost bila je ostala još samo jeziva špica za vesti, narogušeni spikeri prestrašnih glasova koji su samo izgovarali grozne reči i samo neke brojeve, brojeve... Uz propratne efekte kao što su hvatanje odraslih ukućana za glavu, odmahivanje i neverica, i poneko "Cccc!". Sećam se i toga da šta god da se dešavalo u toj Republici u tom momentu, to mi "mali" nismo smeli da znamo, sećam se i stalne opomene "Ćuti, nemoj da te čuju!" i mog večitog pitanja ko da me čuje i šta će da bude ako me čuje. Sećam se velike Titove slike na zidu, sećam se da sam je poštovala još kao baš mala, tako su me naučili, Tito se poštuje, Tito se voli. Možda mi je i prva reč bila Tito. Sećam se i posle svog čuda i neverice kad sam stala ispred te iste slike i rekla "Tito!" i babinog odgovora "Mani ga, jebo ga otac"... Odjednom se umesto Tita na zidu našla ikona... I više mi ništa nije bilo jasno... Godine su prolazile, Dan Republike se i dalje obeležavao kod nas - tako što tog dana ne ideš u školu i svi kolju svinje. Nikad baš nisam uspela da pronađem konekciju između Nacionalnog komiteta i prežderavanja čvarcima i kobasicama, al' nekako sam kao dete zamišljala "Možda su oni na zasedanju AVNOJA isto imali disnator, pa sad tako treba da se obeleži, da bude verodostojno" - i mom dečijem mozgu to je bilo dosta. Pokušavala sam i da povežem onu ikonu sad odjednom sa celom pričom, onda skontam - okej, kad je dan te ikone, opet se nešto kolje i jede naveliko, sigurno je nešto povezano.
A slušala sam i sa čežnjom zamišljala kako je bilo lepo. Kako su se ljudi poštovali, kako si bio čovek gde god da odeš. Kako nije bilo važno ko ti je ćaća, kako se prezivaš i gde si se rodio. Kako je imao posla ko god je hteo da radi, kad se ljudi nisu prodavali za sendvič i kilu brašna, kad si znao svašta a nisi morao ni da znaš, jer je sve funkcionisalo kako treba. Kad su ljudi sa ponosom govorili "Ja sam Jugosloven!" Sa čežnjom maštam o toj Republici, koju su stvorili ljudi a razjebali neljudi i alavština!
Slavite šta 'oćete, od volje vam! Srećan petak! Smrt fašizmu!
Нема коментара:
Постави коментар