Ko to tamo peva...

Probijam se kroz magluštinu, prateći tragove prljavih cipela... Uvijena u sto slojeva koji kol'ko-tol'ko zadržavaju toplotu, izraza lica hladnijeg od jutarnje temperature izmerene u Negotinu, žurim da obavim svakodnevne gluposti neophodne da ostaneš civilizovani građanin... Prolazim pored gomile pokretnih zombija, sivo je i gadno... A onda negde iz magle dopire zvuk koji nekim čudom uspeva da me trgne iz letargije... Pesma... "Tako biiih želeooo noćaaaas, da opeet budeeem sa toboooom... Nisam te se naaaagledaoooo..." Nezreo dečiji glas, ali toliko pun emocija, da sam istog trenutka poželela da saznam odakle dopire... Nije dugo trebalo da otkrijem... Pored Gradske kuće, na vlažnom kartonu, sedi Ciganče... Desetak do dvanaest godina... Obučen u neku jaknu koju su uveliko pregazile godine, al' zakopčan do grla... poluukočenih prstiju od hladnoće, na obrazima mu crvenilo u kom se ogledaju svi vetrovi kojima se za svojih desetak godina suprotstavio... i harmonika... Nisam nikad bila preterano bolećiva prema prosjacima. Znam da većina njih ima težak život, znam da im nije lako, ali nikad me nije mnogo doticalo ono: "Daaaaaj mi koji dinar za hleeeeeebaaa, Boooog ti pomog'ooooo"... Štaviše, ponekad me nerviraju... Ali Cigančići koji pevaju probude u meni najdublje emocije. Nešto poput one scene iz filma "Ko to tamo peva", uz koju se redovno zaplačem. Ne znam zašto je to tako. Da mi bilo ko otpeva tu pesmu, verovatno je ne bih ni primetila, da mi dođe Miroslav Ilić lično i otpeva mi je pod prozorom, ne bih ni trepnula... Ali ovaj mali... Peva iz dubine duše, bez obzira na hladnoću, na podrugljive osmehe prolaznika, bez obzira na sve nepravde koje su ga snašle u životu... on peva... U njegovom neveštom glasu možete čuti tugu sve dece koja će i ove praznike dočekati bez poklona, u ko zna kakvom ćumezu. Melodija koja se razleže celim centrom Novog Sada oživljava scene Kusturicinih filmova, stvara slike prašnjavih Cigančića koji deluju bahato, a ipak se uvek drže zajedno... I znaš da je prerano odrastao, znaš da će i ona crkavica koju zaradi smrzavajući se verovatno završiti u pogrešnim rukama, vidiš da mu je ta harmonika verovatno jedino za šta je vezan... A on peva, zatvorenih očiju... Prilaziš i u malu kartonsku kutiju spuštaš neki kusur koji ti je ostao od ko-zna-čega, na sekund prekida pesmu da bi ti ljubazno zahvalio i odlaziš sa knedlom u grlu i zamagljenim očima.... stižeš na posao, a tamo klinac kome kupuju ski pantalone od 11.000, a on vrišti kako su gadne i kako će ih spaliti u rerni... i dođe ti da ga ispresavijaš pred svima...