Ne znam ni odakle da krenem ni koliko smem da se udubim, a da ne odem u patetiku. Odlaze mnogi heroji našeg detinjstva, mnogi kojima smo se divili. I uvek je teško, uvek je uz dozu neverice... Sada... Boli kao da odlazi jedan deo duše. On odlazi mirno i dostojanstveno, kakav je uostalom uvek i bio... Odlazi, a cirkus ostaje...
Pevamo, recitujemo, pišemo, citiramo njegove reči, spominjemo situacije koje smo "sa njim" proživljavali. I prisvajamo ga svi. Pomalo svačiji, a uvek samo svoj. Volela bih da umem da budem bar desetina čoveka kakav je bio. Volela bih da volim i budem voljena kao što je on umeo. I dok pokušavam da pronađem bar jednu pravu reč, muka mi je što moram da kažem "bio". Đole nije "bio", Đole jeste. I biće.
Ćale mi je otkrio Đoleta. Još sam bila toliko zelena da poželim kasetu "Plavog orkestra", a opet dovoljno velika da je "sramota" da slušam neke novokomponovane bljuvotine. Prvom slušanju sam prišla oprezno, u to vreme volela sam samo "srećne" pesme (balade su bile "nesrećne", nisam ih shvatala). I onda odjednom "Ne volem nikog lutko, tak'a mi je narav..." i neka devetogodišnja ja koja fascinirano premotava pesmu hiljadu puta i nevešto zapisuje tekst (pogađajući reči koje još ne razume). Slikovito u glavi oživljavala "za užinu paprikaša"... Stiskala pesnicu i dernjala se "Gedo gluperdo" i dalje ne baš potpuno svesna šta tačno radim, ali opet osećajući da je dobro i tako treba.
One ozbiljnije shvatila sam nešto kasnije i u svakoj nalazila nešto svoje. "Petla" sam razumela tek posle 25-e i tek tada mi je postala zanimljiva. Bila sam i Provincijalka, i Lakonoga, i "Dragana" ponekad... "Branislava" mi nije legla, "kaljala" mi je ime... Oči isplakala zbog raznih "brošića" što su se "teško pribadali"... Glumila boema i iskreno žalila što nemam i ja "malo magare s belegom na levoj kopiti". Probala da razbijem flašu jednom u gradu uz tu pesmu, nije se razbila, samo se glupavo otkotrljala... Svakoj osobi koju poznajem mogu da dodelim po jednu njegovu pesmu, a opet ih ostane dosta za sve. I dan danas kad mi nije baš i neki dan, zasviram "Bezdan" i nekako odjednom "oživim"...
Ostao mi je zauvek u srcu urezan dan kad sam ga lično srela... Išli smo da gledamo "Kao rani mraz", projekcija u kikindskom pozorištu (bioskop je već odavno bio zatvoren). Velike (i ne baš tako velike) zvezde obično se "zavuku" negde, što dalje od onih željnih upoznavanja, pogleda, slikanja... On nas je dočekao u hodniku, kao pravi domaćin, kao jedan od nas. Rukovao se sa svima, pozdravio svakog pojedinačno, za svakog našao poneku reč... "Sektaši, a?", rekao je nama uz onaj svoj šmekerski osmeh i srdačan stisak ruke - bili smo obučeni tako, bili smo "strašno kul" (a noge su mi drhtale od uzbuđenja, što nema šanse da bih tada priznala).
Zbog njega zavolela Novi Sad... Zbog njega sam i danas ponosna što sam tu, a opet tužna što to više nije onaj Novi Sad...
Danas stojim na prozoru, ruke mi bride od aplaudiranja, svi su na prozorima, čak i oni što hodaju ulicom aplaudiraju. Gutam knedlu, suze me ipak prevare, ježim se a i dalje ne prihvatam. Ostaje duša slovenska, pomalo u svima nama. Možda jednom budemo pametniji, pa naučimo da živimo ono što smo samo pevali do sad. Mater vetru... Dok je nama nas...
Нема коментара:
Постави коментар