Gledala sam svitanje sa pogledom na zapad. Sve one crveno-ružičasto-narandžaste kombinacije mogu da uhvatim samo krajičkom perifernog vida, zaklonjeno glavurdžama nekih random saputnika.
Svitanje sa zapadne strane ima neku potpuno drugu dimenziju. Pun mesec i dalje nadgleda situaciju. Noć je tamno plava, sa ponekim crnim detaljem. Zanimljivo je kako se svet svitanjem ne oboji odjednom, nego postepeno dobija boje. Nešto kao one bojanke za klince, koje je dovoljno samo namazati vodom, a sve dobije svoju boju. Sa prvim zrakom sunca, na zapadu se prvo oboji trava. Stidljivo zelenkasto, ono što babe zovu "rezedo". Nekoliko minuta kasnije pojavljuju se crveni i narandžasti krovovi. Trava je sad već zelenija. Samo trepnem, pojave se neke žućkaste stene pored puta. Iz njih se izdigne poneka bulka, čudom se čudim kuda je pronašla put. Odjednom se pojavljuju oni paperjasti oblaci i nebo. Žbunje i drveće poslednji. Kad malo razmislim, tako bih i ja crtala - žbunje i drveće uvek na kraju.
Pitam se da li je još neko primetio ovaj redosled. Neko jede sendvič sa parizerom. Neko hrče. Pojačavam muziku u pokušaju da sliku upotpunim melodijom. Jedan crkava već 15 sati (a nikad da crkne), nanosi mi duševnu bol. Poželim da mu otkinem glavu. Zamišljam scenario i mirnija sam za zrno bibera.
Mesec je iskoristio moj trenutak nepažnje i šmugnuo iza planine. Svanulo je... Na kraju svane i na zapadu.
Нема коментара:
Постави коментар