Nedelja je... "Domaćica" je ustala u 11. Popila kafu na miru. Zalepila onaj ćošak od krastavca na čelo (jedna od navika nasleđenih u detinjstvu, jednostavno tako treba), a ostatak pomenutog iseckala za doručak. Pomislila "Nedelja je najdosadniji dan na planeti!" i zapitala se zašto oduvek ima taj osećaj...
Mislim da je nedelja uzrok tome da mi reč "odmor" zvuči jednako dosadno kao sladoled od vanile, ili humus, ili... nedeljno popodne... To je zato što se nedeljom znalo, posle ručka ljudi odmaraju (mi koji u to vreme još nismo stasali u ljude, radili smo domaći, mnogo "zabavnija" alternativa). Nedelja je uvek bila "crveno slovo", nedeljom se nije ništa radilo. Ručak je, bez izuzetka, morao da se desi tačno u podne, što je malo kasnije, u onim tinejdžerskim danima, značilo "Kad si znala da budeš velika devojka do zore, sad lepo ustani da ručaš" (ovu logiku ni dan danas nisam uspela da shvatim). Za ručak se isto znalo - supe, mesa, sosa i krompira. Razlikovale su se samo nijanse, vrsta mesa na primer, ili krompir - nekad je pečeni, nekad je pire... Ali suština je bila ista, moralo je svega da bude puno i moralo je da bude "svečano". Supa se kuvala satima. Žuta, masna, kad sipaš da se ne vidi tanjir. Rezanci domaći. A ono meso što se supa kuvala, posle izvade u jedan tanjir pa se "slade" uz rakiju, čisto da se malo zamezi pre ručka. I sad se malo naježim od pomisli na one kokošije noge, kako se zlokobno i osuđivački drmusaju iz onog tanjira (i znaju da sinoć nije bilo samo jedno pivo). Bilo je i kolača. Uvek. Nedelja nije postojala bez kolača - gibanice s makom, oni dosadni kolači sa višnjama, uvek nešto. I onda onako pretrpani svi moraju malo da prilegnu (na TVu ili fudbal ili neka predosadna emisija u kojoj neka kokoš dovede razne goste, pa pričaju isto o nedeljnom ručku). Verovatno je to razlog što i dana današnjeg maltretiram ljude koji malo prilegnu "Je l' spavaš? Što sad spavaš? Nemoj da spavaš!!" (izvin'te svi koji ste ovo doživeli od mene, ponoviće se sigurno). Nedeljom posle ručka nije se nigde išlo i niko ti nije u kuću dolazio. Nije smeo ni telefon da zvoni. Ako zvoni, sigurno je neko nedajbože umro. Ako ipak nije, svi se čudom čude" Šta sad ovaj 'oće nedeljom popodne". Ali uvek su svi lagali da ne spvaju. "Halo? Ne, ne, ne spavamo, taman posla! Ma niiiste nas probudili, otkud, taman što smo ručali, evo baš peremo sudove". I ja lažem da ne spavam, još jedna nasleđena navika.
Jednom sam skuvala pasulj u nedelju (da pretekne i za ponedeljak, možda i utorak). Moja mama takvo bogohuljenje nije mogla da shvati. Kapiram da se prekrstila pred ikonom i pomislila "Oprosti joj Bože i sveti Đorđe, nisam je ja tako naučila".
Danas, u ovo "moderno vreme", nedelja se dosta razlikuje (osim kad odem kod roditelja u goste, tamo sve i dalje isto, da su živi i zdravi). Domaći više ne radim, kosu perem kad 'oću, Srećni ljudi možda i dalje idu nedeljom, to nisam sigurna... Može da zove ko hoće i kad hoće, ako se dva sata ne oglasi telefon, pomislim da je crk'o. Al' i dalje negde u stomaku imam tu neku "tremu" od nedelje. Sad malo da prilegnem. Ako neko pita, ne, ne, ne spavam, šta vam pada na pamet!
Нема коментара:
Постави коментар