Go "finger" yourself!

               

Nekad su me nervirale nostalgične priče moje babe, kasnije i roditelja, mislila sam da preteruju, da nije moglo biti baš tako dobro, da su samo bili mladi pa živeli po principu "nit brige nit pameti". Sad već rizikujem da zvučim kao nečija baba (ili moja baba), da počnem da jedem piKtije, gledam vesti i govorim "nemoj da se jarcaš i ogrni tu vinđaknu da ne nazebeš", ali evo baš me briga. 

         Ponekad imam osećaj da je evolucija dostigla svoj vrhunac i sad evoluiramo unazad. Što nam je više opcija dostupno, sve smo gluplji. I neću ovom prilikom spominjati gospodu koja je ostala na nivou amebe i voli da napiše "pametnom dosta" (iako šuplji k'o crkveno zvono), to već zaslužuje posebno istraživanje. Ovde je reč o masovnom iščezavanju osnovne komunikacije. Najbolja supermoć koju smo ikad mogli dobiti je moć govora. Najgora stvar koja je zadesila moć govora je prokleti (crko dabogda) - "prst". Znaš ono kad dušu otvoriš, roman napišeš (sreća pa poruke više nisu ograničene na 160 karaktera), a on/ona ti stavi prst (stavio ga sebi gde sunce ne sija, da se tako pedagoški izrazim). Sećam se i kad sam bila dete, najgora kazna i smrtna uvreda bila mi je kad mi neko kaže "Ćuti". Oteraj me u sobu, pukni mi šamar, veži me za drvo i pusti da me "mrav pojede", samo me nemoj terati da ćutim! Veži mi usta, na nogu ću progovoriti! 

           Idem tako jednom busom iz NS za KI, gužva neka, ja sa nekim torbetinama... Sedam na svoje sedište (negde skroz napred, voli "baba" da dođe na vreme)... Pored mene neka devojka... Skapiram da je ovaj bus baš uzak (a ja imam stvari, je l'), odlučim da se preselim u šarage, al' sad da ovo dete ne pomisli da neću da sedim sa njom, pristojno kažem "Baš su uski ovi autobusi, idem ja nazad, taman ćeš i ti imati mesta". Gleda me belo. Odem nazad, lik sedi, reko'  "E ćao, ja došla ovde, tamo je baš usko, a ja sa ovom torbom... E baš ti fala..." Ništa, ćuti, gleda me k'o tele... Reko' da nisam duh postala sunce ti jebem (skjuz maj frenč), izvadim ogledalo - tu sam! Dooobroo... Bus staje, treba da izađem, ispred mene se natakarila neka baba (ima i ona torbu, saborac, sigurno će razumeti). "Izvin'te, mogu ja samo da prođem, znam da je gužva, evo ja ovde izlazim" - ništa! Posle bezuspešnog pokušaja da ispreskačem one torbe, hvatam se za "ono gore" i na poluzgib se izvlačim konačno - preponosna na svoje veštine, očekujem u najmanju ruku ovacije i "talas"... Ništa... Što bi Rambo rek'o, "niko me ne jebe za suvu šljivu"... Odlazim razočarano, razmišljam "Šta im je?" Onda skontam, nije njima ništa. To je sad tako normalno. Dobro si i prošla. Još te mog'o neko tužiti da si manijak, usudila si se da se obratiš nepoznatim ljudima. Uzmem telefon da javim da sam stigla svima koji brinu. Dobijem gomilu prstiju...

       A mislila sam da sam "kul". Onda sam skontala da se to više tako ni ne kaže, da je "strava" otišlo u penziju, ono naše kikindsko "fest" je već askurđel... Sima kaže da starim. To je sve zato. Zato mi, kaže, treba i mir i tišina, zato se sad odmaram više nego pre. Ja mislim da to nije, da sam ja taman kako treba (u najboljim godinama) a da je svet poludeo. "U moje vreme" to je sve bilo drugačije. I znam jedan bolji "prst" da izrazim svoja osećanja prema ovom "vašem vremenu".