Na zadnjem sedištu...

 

Pričamo nešto na poslu pre neki dan i došli na temu kako je u toku neka akcija policije u kojoj zaustavljaju taksiste i naplaćuju kaznu putnicima koji nisu vezani na zadnjem sedištu. Sve je to jako lepo, i vrlo efikasno u zemlji u kojoj se i dalje koriste ljudski resursi umesto žmigavaca - jedan vozi traktor, drugi stavio plastičnu stolicu na prikolicu, seo i kad treba da skrene pruži ruku da pokaže smer. True story. 

U prevodu, akcija šio mi ga Đura i neću se dalje udubljivati jer ću svašta kazati i đe smo onda - niđe! 

Nego prođe mi kroz glavu šta su sve izmislili u ovih 30ak godina... Te uzmi sedište za bebu, okreni naopako, te za ovu visinu, te za onu... Već pustilo brkove, mož' ga ženiti, al' i dalje ga pakuješ u ono sedište da se mamin svet ne udari, daleko bilo...

    Onda mi se samo pred očima izređaju slike iz edicije "Kako smo mi onomad i šta nam fali"... Vozili nas na biciklu, kakvo sedište - postojalo je ono mini sedište što se kačilo za korman od ponija, noge ti vise do zemlje, onaj što te vozi vergla na prazno a ti se nogama odguruješ pa ko preživi! A i to nije imao svako, nisam ni ja, nego posadi te baba na paktreger, ništa "podguz", onako direkt. Insistira da se držiš za nju a ne za sic, da oseti ona da si tu, da te ne izgubi usput. Osećam i dalje pod noktima teksturu onog njenog braon džempera, evo i sad sam se malo naježila. I samo se dere "Širi noge, da ti ne upadnu u točak! " (u tom kontekstu "širenje nogu" bilo je sasvim opravdano i poželjno). 

    Kad su neka ozbiljnija putovanja u pitanju, tek tu nije bilo govora o nekakvom sedištu i vezivanju nazad. Zapravo nije ni postojao pojas nazad. Prvo fićom, kasnije i jugom - glava sa jedne strane sedišta, noge sa druge. Mira čelo nogu. Nema klima. Ima onaj "leptir", samo to možeš da otvoriš, ali ne možeš ni to, jer promaja. Pored tebe torba, ispod nogu isto torba. U torbi grickalice, pašteta, voda i varikina. Jednom baba popila malo varikine (mislila da je voda). Ćutala celim putem, da se vozač ne uznemiri. Pretekla. 

    Imala sam jednocifren broj godina i baš sam nešto volela da sedim na prednjem sedištu. Ćale me nije puštao, ne zato što sam mala nego zato što tu mama sedi. Tetka mi je srdačno ustupila svoje mesto. Sedim napred, četvorogodišnja gospođetina. "Čučni!", vikne teča. Pandur. Čučnem ispod sedišta, opušteno prođem kao torba...

    Jednom smo išli u Vranje čika Zoranovim kombijem. Iz nekog razloga postojalo samo prednje sedište, na njemu sede odrasli. Ne sme dete napred. Nazad, na podu, rašireno ćebe. Na ćebetu Mira, Saša, kamenje za kupus i ja. Kako koja krivina naiđe, ispreturamo se tamo, zajedno sa onim kamenjem... Zaustavljalo nas usput, pitaju šta nosimo - "Ništa gospo'n pandur, nešto kamenja, nešto sitne dece" "Fala lepo, srećan put!" Pretekosmo. 

    Vozio nas Iva Čvarak kamionom na Srebrno jezero. To je tek bio doživljaj. Gomila dece, svi u prikolicu. Opet baba, da nas gleda. I plinske boce da ih negde usput napunimo. Ja se bojala onih boca, opet krivine, put fino razrovan k'o da voziš po Mesecu... Kako uleti u koju rupu, ja se štrecnem, počnem da psujem, ostala deca se smeju, zabavno im... Baba viče "Ne laj!"... I tu pretekosmo. 

    I sad ti meni objasni kako je bitno da vežem pojas na zadnjem sedištu tvoga taksija, to je za moje dobro.