Ne govorim feminističkim jezikom, ne umem. Ne zato što sam „autošovinista“, ne zato što me „sramota što sam žena“, niti zato što smatram da muškarci (treba da) imaju više prava. Naprotiv, upravo zato što sam žena i ok sam sa tim, zato što ne mislim da muškarci (treba da) imaju više prava i zato što ne smatram da su bolji. Ne smatram ni da smo mi bolje. Svako je ono što je (ili ono što želi da bude, jebiga ni tim woke jezikom ne govorim, o tome smo već pričali). „Pa to je zato što nisi nikad doživela ni osetila nepravdu zato što si žensko!“ – istina je, nisam, zar nije u tome i poenta? Ja sam apsolutno svesna da postoje svinje (muške svinje i ženske svinje/krmače) koje će reći nešto u fazonu „Ajde bre glupo žensko, tornjaj se u kuhinju gde ti je mesto“ ali takve ću ja istog momenta vratiti tamo gde je njima mesto. Nije stvar u tome šta će neko da kaže nego da li ćeš u to da poveruješ. Ako ti veruješ da si „glupo žensko kojoj je mesto u kuhinji“ ti ćeš otići u kuhinju. Ili ćeš se uvrediti i patiti što takvi stavovi još postoje. Ako znaš da to nije istina i da ti je mesto tamo gde želiš da bude (ako ne želiš da budeš „u mestu“ i to je u redu), neće te doticati izjave tog tipa. Znam da i dalje postoje žene koje ne smeju da progovore, koje ne smeju da voze, koje ne smeju da žive, samo zato što su žene! I to je problem koji ko zna da li će ikada biti rešen! Problem je što te žene ne znaju drugačije, što su tako rođene i tako naučene pa nisu ni svesne da su ugrožene, što ne znaju da bi možda mogle da imaju prava. Neko je danas dobio karanfil zato što je tako red, a večeras će dobiti šamar. Zato što je žena. Zato što je supa vrela a rakija ’ladna. Neka će žena biti silovana zato što je obukla kratku suknju, „zaslužila je“. Neka žena će imati šta da kaže, ali neće reći jer se plaši. Neka žena će se udati i roditi dete zbog „šta će svet da kaže“...
Samo što „u nas“ nikad nije reč o tome. Bar ne na pravi i konkretan način. Mi se ovde bavimo nazivima, da li će neko dobiti ono „inja“ i „škinja“ posle naziva zanimanja. Da li je više žena trgovkinja ili žena programera/ „programerkinja“, kako se kaže? Koga boli (onaj polni organ koji ima). Jeste, neke stvari su glupe, neke stvari zvuče glupo, ali to da li će me neko nazvati baba ili deda ne menja moju suštinu. Uvrediću se na „gospođo“, ne zato što je to žensko nego zato što je matoro (to je već drugi problem o kom neću ovom prilikom). Krajnosti će nas sjebati (ili već jesu). Ne možemo, tehnički, biti u svemu ravnopravni. I ne mislim da par muda i patka nekog čine boljim ili vrednijim – samo je način upotrebe drugačiji. Mislim, možeš ti i kad si žena da pišaš stojeći ako voleš, nego popišaćeš se po nogama. Znaš o čemu pričam.
Neke stvari smo i same sebi nametnule, negde smo same sebi kontradiktorne - „Ne mogu danas fizičko, dobila sam“ – zamisli da ti profesor kaže „Ne smeš danas na čas, dobila si“ – znaš o čemu pričam, neću sto primera nabrajati. Stvar je percepcije. „Šta će ti mišići, ti si žensko? Kako ćeš obući haljinu ako ti se vide mišići?“ – u tome je i poenta, želim da se vide. Žene mogu da pokažu mišiće. Ako hoće. Ako naručim veliko pivo u kafani i muškarac konobar mi kaže „Svaka čast!“, pomisliću da je glupan, neću se osetiti uvređeno niti polaskano. Žene piju pivo, ako hoće. Žene mogu da se obuku kako hoće (zašto žene mogu a muškarci ne, to je novo pitanje?). Žene voze traktor i otvaraju kapiju. Ako hoće. Žene su majke ako hoće. I nisu, ako neće (i napustite tuđu matericu u troskoku!). Žene imaju seks. Svojevoljno. I uživaju u istom. I nisu kurve zbog toga. Žene psuju ako im se psuje. Žene su "proste" ako im se bude. I fine, ako im se bude... „I žene prde!“
To što će neko da mi se razmaše jajima ispred face objašnjavajući da ga to čini nadmoćnim, može samo da dovede do toga da završi sa istim u sopstvenoj guzici. I to da li će neko „imati stav“, da li će me nazvati ovako ili onako, da li će biti glupan, to ne menja moju suštinu. Suštinu mene kao osobe. I baš to što me ne definiše ono među nogama, što mi nije bitno da se vodi računa o politički korektnim nazivima (i što iste baš i ne znam), što mogu da spustim na zemlju onog koji mi se obrati na način koji mislim da nije appropriate, baš na tome sam zahvalna onim ženama koje su mi omogućile da danas to mogu. I onim muškarcima koji su evoluirali dovoljno da znaju da je to u redu. Oni koji nisu, nisu moj problem. U to ime, citiraću jednu životnu mudrost, ne nekog poznatog filozofa, popa ili psihologa, nego osmogodišnjeg dečaka (mati će ga prepoznati, ljubi ga majka): „On ima pravo da se ljuti, a ja imam pravo da me boli dupe!“ – što bi se reklo, live and let let live. Ajd uzdravlje!
Нема коментара:
Постави коментар