Nismo jako izgubili

 

Znam da sam pre bila opsednuta fudbalom, ne znam ni u kom sam momentu prestala, ali sad sam se podsetila i zašto sam prestala. Samo sekiracije! 

     I lepo sam obavila razgovor sama sa sobom "Branislava, to je samo fudbal (a nije baš jako ni fudbal, više je što ćale kaže "udupe kónja"). Sedi smireno, pogledaj ako ti se baš gleda, ionako će sad ispasti, nemaju pojma, nemaju pojma još od askurđela na ovamo... tebi ni u džep ni iz džepa..." I bi svetla... Nekih čet'ri minuta... I dok si rek'o oPsajd, uhvatim sebe kako verbalno stupam u nezaštićene  seksualne odnose sa Mitrovićevom mamom i to na fizički neizvodljiv način... Šta mi se tu prenemažeš? Ako išta mrzim u životu, to je prenemaganje!  I ko su sva ova imena? "Nema nikog više od onih igrača što su bili mladi onomad?" "Misliš Tadić? Tu je!" "Ma nee, nego ono kao... Bane" ('tedoh reći Perica Ognjenović, nego aj da ne odajem baš i vek sad).

     To se kod nas tradicionalno tako gleda sport. Otkad sam se rodila, mislila sam da je "Bemtimaterdatimaterupičkumaterinubemti materdatijebem... Jedared!" sastavni deo gledanja svake utakmice. Nebitno ko igra. I nebitno koji sport. Ako nisi psov'o, nisi dovoljno skoncentrisan na fabulu i nemaš ni šta da tražiš tu, idi pa... Igraj balet, ne znam! Bilo je tu i pirotehnike tipa lovačka puška u nebo, još ako je neki sport koji smo actually umeli (a bilo je i takvih nekad) - opštenarodno veselje. Neretko i suza koja padne. Na stranu sad to što sam ja suze prolila ono kad je Kežman popio crveni protiv Norvežana u 34. sekundi... To nije imalo veze sa sportom, to je bila čista ljubav (nemoj da se smeješ,  Kežman bio frajer! Imala sam ja i gorih izleta u svojoj fudbalskoj i životnoj karijeri)! Nego da ne mešamo sad romantiku, još će me neko optužiti da mi level testosterona nije na zadovoljavajućem nivou za gledanje fudbala... Ono kad kažu "cela nacija reprezentacija", to uopšte nije zajebancija! Znaš ti koliko mi imamo fudbalskih stručnjaka sleš analitičara! I ja sam, nego šta! Da vidiš da ti sastavim tim na brzinu, 'bo te tata pijani i tebe i tog što te tu met'o! Evo ja ću da igram špica, baš nam fali jedan! Dvanaesta, nikog napolje, neće niko ni da primeti, ionako ovih ima trideset! Taktika je sledeća: štoperi tamo zamajavaju golmana i čekaju, Tadić centrira i dok Mitrović odigra Moravac, ja ga zabodem glavom, probušim i mrežu i creva isteram onom Šmajhelu, izeš mi nogu, Mitroviću!

     Što se tiče "kućnog vaspitanja", slušam onu tetku sa razglasa kako se upljuva da objasni "nebeskom narodu" da ne baca čaše na teren, pa sve kulturno moli, pa sve kao "poštujte igrače"... Ne ide to tako sestro, ne zna ti taj šta je "poštuj" i šta je "molim" - najbolji primer ona rotirajuća vrata na Spensu "Please do not push the door. NE GURAJ VRATA! (stoko)" 🤣 E, tako i ovde treba "Ne bacaj čaše, stoko seljačka, to idi mami kući bacaj, bacala te nevolja, HRVATI NISU BACALI!" I ne pljuj po terenu! Samo me sekirate, cccc!

     Dođoh, videh, odoh... Ostavili smo srce  (čaše i telesne produkte bića svoga amin) na terenu... Lopta je okrugla... I šta sad..."Nije kome je rečeno... Nego kome suđeno JE..."

Samo najvažnije i za ne daj Bože

    

Deset dana - dvanaJst gaća! Prvi postulat svakog pakovanja. Oduvek. U nižim razredima ako se upiškiš, u višim ako dobiješ. U sadašnjosti za "ne daj Bože" (ili za "daj Bože", zavisi da l' ti je čaša polu-kakvagod).

    Pasoš, ključevi, pare i kartice - sve drugo ako i ne ponesem nema veze, ako baš jako bude falilo kupiću tamo. To tako razmišlja ona krštena ja. Par šorceva, par majica, kupaći i to je to. I možda jednu majicu na dugačke rukave ako baš bude zima. I neki duks, i jaknu, i onu jaknu za ako pada kiša. Možda i gumene čizme? Jer ću da šetam ako bude padala kiša. I farmerke, jedne, ako baš bude hladno. I još jedne za svaki slučaj, helanke i trenerku ako me budu klale farmerke. Patike ću da obujem, treba papuče, patofne da ne ugazim u ježa, sandale, još jedne papuče, papuče za sobu... A šta ako budem htela da se doteram a nemam štikle? Možda jedne, za svaki slučaj. I šminku, ne puno, samo ono osnovno. Hm, a vidi imam i ovu neku paletu senki što nisam nikad ni upotrebila u životu, ali baš se slaže uz zalazak sunca, možda ću baaaš hteti... Ponesem svu šminku koju sam ikad kupila ili dobila - ne našminkam se nijednom! E da, brus neki da ne zaboravim - dva-tri sportska, koji "pušap", koji redovan, onaj bez tregera ako nosim top, beli, crni, čipkani, "obični"... Sve! Ne obučem nijedan, nijednom! Možda neki lak za nokte? Znam da nisam namazala nokte od Nove godine, ali otkud znam možda ću baš sad hteti neki u boji mora. Ili beli. Ili crveni? Ponesem sve. Plus onaj za sušenje laka i neku prskalicu za sušenje sušenja laka. I aceton da skinem, i one tufere... Kremu za plažu, za pre plaže, za posle plaže, za lice, za ruke, za dupe... sa faktorom, bez faktora, u tubi, u bočici, u kutiji, u kanisteru, u cisterni... Avion za prskanje komaraca, pičke materine više... Zaboravila sam pincetu!!!

    Kontam da su zbog mene sad uveli ovo pravilo da ne može kofer da ti pređe 23 kile. A nije to teško, samo je kabasto. Ako digneš iz kolena, ni ne osetiš. Al' svaki put me pita čika vozač "El se seliš ti na more, hehehe?" i ja svaki put odgovorim "Daće Bog". Kako sad ja čoveku da objasnim da to meni sve treba i da sam eto, od stresa i pritiska, krunu zaboravila. Sad moram jesti odma', stres da smirim. Sva sreća pa sam ponela nešto da se jede (i da nisu rekli koliko sme ručnog prtljaga). Sendvič. Kiflice. Grickalice. Dug je put, ko zna kad će pauza, možda bi trebalo na brzinu i neko prasence okrenuti. I 'leba. Šta ako crkne autobus negde u pripizdini, ako pregladnimo pa se moramo jesti međusobno? Mani ga, ne valja se zajebavati, daj da ja spakujem i neku supu, duva bre tamo na makedonskoj granici, ako se smrznemo da ugrejemo creva. Da se još ne pre'ladimo pre mora, naopako! E, daj i lekove neke, za pppp nedobog! Mali rešo možda za skuvati nešto usput. I nešto slatko ako mi padne šećer. Vode! Sedamdeset litara dosta, ako zafali napunićemo negde usput. I guaranu. Dve. Onaj jastuk za oko vrata, i onaj za pod leđa. Ma da spakujem ja posteljinu komplet, šta, daj onu kesu! I frižider. 

Možda i zamrzivač sandučar, zatrebaće za plažu. Ležaljke plus suncobran dva'es evra na dan, pivo u kafani sedam evra.. Pusti ti to, to nek ovi Englezi, kad ne znaju šta valja nek plaćaju da sede bliže moru. Dok ne dođe putujući cirkus. Zabodem kolac, razapnem šatru, prvi red do mora, ol inkluziv pet zvezdica. Namažem se "zejtinom" pa cvrčim na suncu, sve sam ponela, ne moram kući! Vidiš da nisam džabe nosila!

    Ajmooo, grickalice, semenke, bomboni, kondomiii...