I lepo sam obavila razgovor sama sa sobom "Branislava, to je samo fudbal (a nije baš jako ni fudbal, više je što ćale kaže "udupe kónja"). Sedi smireno, pogledaj ako ti se baš gleda, ionako će sad ispasti, nemaju pojma, nemaju pojma još od askurđela na ovamo... tebi ni u džep ni iz džepa..." I bi svetla... Nekih čet'ri minuta... I dok si rek'o oPsajd, uhvatim sebe kako verbalno stupam u nezaštićene seksualne odnose sa Mitrovićevom mamom i to na fizički neizvodljiv način... Šta mi se tu prenemažeš? Ako išta mrzim u životu, to je prenemaganje! I ko su sva ova imena? "Nema nikog više od onih igrača što su bili mladi onomad?" "Misliš Tadić? Tu je!" "Ma nee, nego ono kao... Bane" ('tedoh reći Perica Ognjenović, nego aj da ne odajem baš i vek sad).
To se kod nas tradicionalno tako gleda sport. Otkad sam se rodila, mislila sam da je "Bemtimaterdatimaterupičkumaterinubemti materdatijebem... Jedared!" sastavni deo gledanja svake utakmice. Nebitno ko igra. I nebitno koji sport. Ako nisi psov'o, nisi dovoljno skoncentrisan na fabulu i nemaš ni šta da tražiš tu, idi pa... Igraj balet, ne znam! Bilo je tu i pirotehnike tipa lovačka puška u nebo, još ako je neki sport koji smo actually umeli (a bilo je i takvih nekad) - opštenarodno veselje. Neretko i suza koja padne. Na stranu sad to što sam ja suze prolila ono kad je Kežman popio crveni protiv Norvežana u 34. sekundi... To nije imalo veze sa sportom, to je bila čista ljubav (nemoj da se smeješ, Kežman bio frajer! Imala sam ja i gorih izleta u svojoj fudbalskoj i životnoj karijeri)! Nego da ne mešamo sad romantiku, još će me neko optužiti da mi level testosterona nije na zadovoljavajućem nivou za gledanje fudbala... Ono kad kažu "cela nacija reprezentacija", to uopšte nije zajebancija! Znaš ti koliko mi imamo fudbalskih stručnjaka sleš analitičara! I ja sam, nego šta! Da vidiš da ti sastavim tim na brzinu, 'bo te tata pijani i tebe i tog što te tu met'o! Evo ja ću da igram špica, baš nam fali jedan! Dvanaesta, nikog napolje, neće niko ni da primeti, ionako ovih ima trideset! Taktika je sledeća: štoperi tamo zamajavaju golmana i čekaju, Tadić centrira i dok Mitrović odigra Moravac, ja ga zabodem glavom, probušim i mrežu i creva isteram onom Šmajhelu, izeš mi nogu, Mitroviću!
Što se tiče "kućnog vaspitanja", slušam onu tetku sa razglasa kako se upljuva da objasni "nebeskom narodu" da ne baca čaše na teren, pa sve kulturno moli, pa sve kao "poštujte igrače"... Ne ide to tako sestro, ne zna ti taj šta je "poštuj" i šta je "molim" - najbolji primer ona rotirajuća vrata na Spensu "Please do not push the door. NE GURAJ VRATA! (stoko)" 🤣 E, tako i ovde treba "Ne bacaj čaše, stoko seljačka, to idi mami kući bacaj, bacala te nevolja, HRVATI NISU BACALI!" I ne pljuj po terenu! Samo me sekirate, cccc!
Dođoh, videh, odoh... Ostavili smo srce (čaše i telesne produkte bića svoga amin) na terenu... Lopta je okrugla... I šta sad..."Nije kome je rečeno... Nego kome suđeno JE..."
Нема коментара:
Постави коментар