Nije crni petak nego Dan Republike

Jedan ne baš uobičajen petak - poluležim gadna i nikakva, outfit majica za njivu i neke šarene gaćurde da ne žuljaju, kosa umorna i dosadno zalizana, očurde izbečene, lice ispijeno, trbušnjaci - six pack (od kašljanja)! Kljukam se kombinacijom bapske i "apruvd" medicine i mislim se: "Oooo, Svemire, šta li si ovog puta zakuvao?"

Baš sad, kad se ceo grad, ceo svet pretvorio u %, kad je Sale glavna zvezda današnjeg praznika, sad kad sam mogla dostojno trošiti krvavo stečen dinar na tri plus jedan u po' cene... A mogla sam lepo stajati u kilometarskom redu, slušati priče dokonih gospođetina, dok čekamo da nas teta iz radnje prsne parfemom, pa onda tako namirisane sve zajedno krenemo u pohod na beskrajno ludilo fejk torbi, cipela od zmijske kože, gaća na popustu, krema, parfema, pički materina... Mogla sam se tući sa hordama popizdelih tinejdžerki (moje godište) dok pokušavamo da se izborimo za običnu belu majicu izmazanu puderom, koja u stvari nije obična nego košta trideset puta više ali sad je na sniženju. Ali je neka tiktokerka rekla da je evo baš to ta koju svi moramo da imamo, a ostala je samo još jedna... A mogla sam...

    Odjednom, Svemir se javi "Od istorijskog AVNOJA do popusta u Zaaariii... Preko sremske Rače!" Dan Republike! One o kojoj otkad znam za sebe slušam samo nostalgične priče i pokušavam da čvrsto zatvorim oči i sve slikovito zamislim. Kad sam ja postala svesna sebe, od te Republike nažalost bila je ostala još samo jeziva špica za vesti, narogušeni spikeri prestrašnih glasova koji su samo izgovarali grozne reči i samo neke brojeve, brojeve... Uz propratne efekte kao što su hvatanje odraslih ukućana za glavu, odmahivanje i neverica, i poneko "Cccc!". Sećam se i toga da šta god da se dešavalo u toj Republici u tom momentu, to mi "mali" nismo smeli da znamo, sećam se i stalne opomene "Ćuti, nemoj da te čuju!" i mog večitog pitanja ko da me čuje i šta će da bude ako me čuje. Sećam se velike Titove slike na zidu, sećam se da sam je poštovala još kao baš mala, tako su me naučili, Tito se poštuje, Tito se voli. Možda mi je i prva reč bila Tito. Sećam se i posle svog čuda i neverice kad sam stala ispred te iste slike i rekla "Tito!" i babinog odgovora "Mani ga, jebo ga otac"... Odjednom se umesto Tita na zidu našla ikona... I više mi ništa nije bilo jasno... Godine su prolazile, Dan Republike se i dalje obeležavao kod nas - tako što tog dana ne ideš u školu i svi kolju svinje. Nikad baš nisam uspela da pronađem konekciju između Nacionalnog komiteta i prežderavanja čvarcima i kobasicama, al' nekako sam kao dete zamišljala "Možda su oni na zasedanju AVNOJA isto imali disnator, pa sad tako treba da se obeleži, da bude verodostojno" - i mom dečijem mozgu to je bilo dosta. Pokušavala sam i da povežem onu ikonu sad odjednom sa celom pričom, onda skontam - okej, kad je dan te ikone, opet se nešto kolje i jede naveliko, sigurno je nešto povezano.

    A slušala sam i sa čežnjom zamišljala kako je bilo lepo. Kako su se ljudi poštovali, kako si bio čovek gde god da odeš. Kako nije bilo važno ko ti je ćaća, kako se prezivaš i gde si se rodio. Kako je imao posla ko god je hteo da radi, kad se ljudi nisu prodavali za sendvič i kilu brašna, kad si znao svašta a nisi morao ni da znaš, jer je sve funkcionisalo kako treba. Kad su ljudi sa ponosom govorili "Ja sam Jugosloven!" Sa čežnjom maštam o toj Republici, koju su stvorili ljudi a razjebali neljudi i alavština!

    Slavite šta 'oćete, od volje vam! Srećan petak! Smrt fašizmu! 

Srećna slava, domaćine!

 

  Još jedan petak - ne mogu da se odlučim između "tek" i "već" (jednom tako izjavljujem "Ju, sutra već petak!", na šta će moj jedan kolega: "More marš! Meni za nedelju dana već 51 godina! Njoj je "već petak") - sve je relativno. Obasjana zracima lampe iz budžaka, slušam neki Seether-like rock/metal i ne znam da li je do ove 148-e kafe koju trenutno srčem, al' cela ta situacija čini me srećnijom nego što je normalno.

Oprali smo noge svetom Aranđelu, prvi sneg eno još pada, ispred moje zgrade je omanji Misisipi... Statusi su puni sneeeeg-a sa jedne i jebovassneg-a sa druge strane. Što znači da možemo zvanično da otvorimo sezonu. Kako čega? Sezonu merenja čiji je veći (astal), kome će više da se digne (kolač) i ko će bolje da ga nabije (Janje. Na ražanj). To ti je kad su svi bogougodni. Kad se obžderavaju u ime oca i sina i duha svjatagoooo. Moraš obavezno nešto da zakolješ - jer kakav si ti to Srbin pravoslavac ako nisi rituelno (paganski) žrtvovao nekog potomka svinjskog? Dakle, zna se red - refinansiraš kredit (onaj što si prošle godine dig'o za slavu). Spremiš... U stvari ne spremiš ti, nisi gejpeder pupupu, nego žena ti spremi astal. Na astalu svega - da ne nabrajam sad, znaš ti čega svega, zna se neki red. Ako ne znaš, onda nisi domaćin. Onda si strani plaćenik i drugosrbijanac, nije te sramota te sede kose! U poslednjih nekoliko godina primetim da je postalo popularno i da se pokloni kupuju. Fast forward - neko koga ste proglasili za sveca je umro i žrebom ti je dodeljeno da to slaviš s kolena na koleno. A  on bi želeo da domaćica dobije cveće, kućne papuče i novu šerpu. To spakuješ u kesu, nikako običnu šuškavu, ni onu papirnu iz Lidla. Za specijalne prilike specijalna kesa - mora da ima na slici sveću, kolač i glavu sveca. I caption - srećna slava domaćine! Onda to sačuvaš, pa kad ideš na drugi svetac d'imaš da i ti spakuješ šerpu za domaćicu. S kolena na koleno. Šerpe se menjaju, kesa ostaje! Onda domaćica (ako je prava domaćica) postavi i ceo arsenal "srećna slava domaćine" aksesoara - čaše, tanjiri, sveća, SALVETE! Pa kad je papir toaletni 'iljadu dinara, onda dolazi do potpunog i intimnog zbližavanja sa svecem.

    To je i jedan predivan način da se pretresu dnevno-političke teme, da se posvađa uža i šira rodbina, da probaš ovogodišnje piktije i dokrajčiš prošlogodišnju šljivu. Da se domaćin ošuta propisno, da se razvede od domaćice na brzinu u predsoblju dok ne stignu gosti, pa da posle može mirno "Oooo, dobro nam došli, izvol'te!"... Da te neki pijani teča pita je l' prcaš nešto, a brižna tetka kad misliš decu imati... To je takođe i dobra prilika da nagluvi rođak otkrije svoj muzički talenat u 68-oj godini: "Ooooooj!" - aj sad - svi se zagrle, pobratime se oznojanim pazusima - "OoooOooj!"

    I tako, sve kako Bog zapoveda, dok se u sitne sate ne raziđete u miru i blagostanju, potpuno prosvećeni i verni. Dođ'te i sutra na pojtarije! I ne jedite žuti sneg! Aj! 

Reč-dve ni o čemu

     

Kaže mi Google, danas je "I love to write day". S obzirom na činjenicu da sam celog života "bedno piskaralo", valja prigodno obeležiti i ovaj naš praznik.

    No, dosta smo bili zvanični, sve fino, uvod, razrada, zaključak... Školski rad, sveska na široke linije. Pismeni iz srpskog - za moje drugare sa "matematičkijim" mozgom doživotna trauma (moja Milica psihičke pripreme imala pred svaki pismeni, seansa suza i neprospavanih noći). Za mene (i slične) - masaža mozga. Kad sam imala novaca onda i kafa i topli sendvič u "Čarobnom drvetu" - obično je pismeni trajao dva časa. Sklopim za 20ak minuta neke zlatne kočije, neke svetlucave iskrice u očima i sličan kičeraj na koji su se učiteljice ložile, i eto ti ceo sledeći čas za kuliranje. Milina!

    A sve je počelo kad sam u drugom osnovne napisala prvu pesmicu: "Pada kiša, pada kiša, trči kući mali Miša, a kad stiže kući Miša - stade kiša! Mali Miša presrećan, zatvorio kišobran!" - Branislava's haiku. Ne znam koji me je "Miša" inspirisao, ni da l' je stvarno padala kiša, ni odakle mi to. Nije ni važno, imala sam osam godina i odjednom sam sama sebi postala "ozbiljan pisac, umetnik". Pokažem sva presrećna bližnjim svojim, ćale kaže bravo, baba kaže "Bolje uzmi knjigu nešto čitaj, neg' što se tu izmotavaš!", mama dodaje: " Jest', baš si ti to pisala, to si ti prepisala odnekud il' si napamet naučila!"... Normalno, tako podrška funkcioniše u nas Srbalja! Da očvrsneš, da se čeličiš za život. A ne tu da mi posle još postaneš peder, pupupu daleko bilo! Neće ti niko reći "fala" i "bravo" kad odeš u beli svet, mora bre to krv, znoj i suze. Rodna gruda i zastava, to da te voza. I podrška "bravonoletu". Sve ostalo je sirnica.

    Skrenula sam s teme, ponelo me! :) Uglavnom, di sam ono... da, pišemo o pisanju! Brzo posle te prve pesmice napisala sam još stotine raznih, u međuvremenu su mi svi počeli verovati da stvarno nisam prepisala, a onda je počelo pisanije "po porudžbini" - "Ajd napišeš za keru od čika Miloša kako je ujela neke nevaljale dečake što su joj zavrnuli uši". Posle mi je dopizdilo, pa sam prestala. Zapravo, rekla sam svima da sam prestala i više im nisam pokazala. Pisala sam i dnevnik, sve ih čuvam! Eeee, to je bio pravi izduvni ventil. Od toga šta sam danas jela (i onaj momenat: "Danas smo pili multivitu. A posle smo jeli i sladoled. Mmmmm") do strašno ozbiljnih stvari kao "Jaoooj, što je sladaaak, rek'o mi je ćao!" i "Blago tebi, Leptirice, ti nikad ne moraš da učiš društvo i tablicu množenja". Jeste, Leptirica mi se zvao dnevnik. Dnevnikinja! :D Posle je evoluirala u "Stela" - a nije imalo veze sa pivom. SMS se pojavio kao ubica moje inspiracije - kako to misliš 160 karaktera, 160 đavola te kuckalo bez tačke i smajlija?! Evo, već sam potrošila, a ništa nisam ni rekla! E onda pošto si ograničen karakterima a imaš svašta da kažeš, počneš da zapostavljaš pravopis. U to vreme sam počela da u porukama umesto tačke stavljam uzvičnik. I dan danas to radim - ako je uzvičnik, sve je okej! Tačka je nekako previše zvanična - je'se nešto ljutiš? Tri tačke još gore, a ako nema ni tačku ni ništa - au bokte, baš sam nešto gadno zajebala, drago mi je bilo što smo se poznavali... Ne staviš tačku, a onda još ne staviš ni smajli - tragedija! E onda su konačno "skinuli ograničenje", pa sad kad pišem poruke to ti je ceo roman. Ja tebi lepo napišem sve, a ti uzmi marker pa podvuci šta ti je važno! Uzvičnik! Smajli! Srce!

    Kad sam odlučila da upišem žurnalistiku, uz naravno puuuno podrške kao i uvek ("Upiši neki pravi fakultet, pa budi novinar kol'ko 'oćeš"), nekako sam zamišljala da će moj život izgledati tako - sedim i pišem ceo dan. Neke lepe i lagane stvari. Srećne teme. Obične stvari, obični ljudi, svakodnevni život. Cveće, proleće i leptiri. Život me naučio da to možda i ima negde, u Lalalendu. Ovde ako 'oćeš da budeš novinar (ili da sebe zoveš tako) treba ili da imaš muda k'o nerast (druže Mićo, živeli!) ili da imaš obraz k'o đon. Nemam nijedno! Pozdrav novinarstvo, drago mi je što šmo se upoznali, možda u nekom sledećem životu... Dotle, biću "bedno piskaralo" sa početka ovog teksta. A kad ti pošaljem poruku na viber (messenger, instagram, štogod) od sedam hiljada karaktera, nemoj da te mrzi da čitaš. I čuvaj, možda jednom unovčiš! Šta se smeješ?