Spopalo me neko ležanje juče. U startu sam bila baš zadovoljna svojom odlukom da samo ležim i da tako... Ništa!
Prvo sam napravila kafu. Uzela i sve osnovne životne namirnice (daljinski, punjač, vodu i gricko), zlu ne trebalo, da mi se nađu pri ruci. Nameštam veeeliki jastuk, mekano ćebe, termo čarape i zadovoljno smeštam gluteus na presto. Mogla bih ovako ceo dan, svaki dan. Guglam "ležanje posao" jer sam pre izvesnog vremena pročitala da od toga može da se zaradi. Nađem vest od prošle godine u ovo vreme da NASA plaća baš lepe pare da samo ležiš - istražuju efekat bestežinskog stanja na ljudski organizam. Pogledam kriterijume, strava, sve ispunjavam. Zaključujem da bih možda mogla biti i astronaut, puštam seriju. Nekoliko minuta kasnije shvatam da su lenjost i glad direktno proporcionalne, pravim jaja "na mrvice" i sipam ostatke običnog mleka u isto ostatke čokoladnog mleka. Zadovoljna sam ishodom, vraćam se u prvobitni položaj. Malo tv, malo skrolam fejs, zaspim u nekoliko navrata i svaki put pijem kafu kad se probudim. Iznerviram se kad shvatim da je ipak trebalo juče da kupim ono najveće čokoladno mleko, sad moram "na pauzu". Mrzovoljno iscurim niz krevet, oteturam se do radnje... Vraćam se mnogo srećnija. Jedem 'leba i paštete i majoneza. I čokoladnog mleka. Dosadno mi je, i što mi je više dosadno, sve manje mi se nešto radi. Setim se onog prokletog filma (Sedam) i činjenice da je lenjost smrtni greh, malo se naježim. Guglam "kako pobediti lenjost" i nađem: „Ako nešto ne želite da radite a znate da bi trebalo, sklopite sami sa sobom dogovor da to radite bar 5 minuta. Posle 5 minuta zaboravićete da ste sebi dali rok i završićete sve.“ Sklopim sama sa sobom dogovor da izvršim još jednu invaziju na kuhinju. U pohodu sam osvojila pitu sa mesom, čokoladnu kiflicu (bustovanu pekmezom od kajsije) i čokoladno mleko, again. I jedan mali (stvarno mali) sladoled. Prolaze sati, urezujem se u debeli sunđer socijalističke garniture koju je moj ćale kupio pre 40ak godina (a mi renovirali pre pet). Naslon i jastuk zapadaju mi iza leđa, mozak ispario, a levo rame vrišti iz novonastalog udubljenja u onom sunđeru.
Nevoljno ustajem, uplašim se od svog odraza u ogledalu - gumica kojom sam bila vezala kosu odoleva još malo, uspela je da zadrži još samo krajeve kose, koja se pretvorila u gnezdo. Musava do slepoočnica od onog mini sladoleda, ćopam do kupatila da spasem ostatke homo movensa. Istežem se uz upozoravajuće škljocanje svih delova tela koji se još nisu pretvorili u želatin. Bolno zaključujem da nikad od mene astronaut neće biti. Ležanje je težak fizički posao.
Нема коментара:
Постави коментар