Probudila sam se na prvo mukanje telefona. Probudile su se verovatno i komšije, bar dva sprata niže, jer sam isti prethodne noći smestila na parket (o čemu li je mislio onaj što je zaključio da je "nežno vibriranje" appropriate za momente tišine?!). Kroz tanki prorez između zavese i prozora kreveljio mi se pun mesec. Namignem pa zalepim ono preostalo oko na prozor, čisto da mu prkosno saopštim da sam budna, da mu je gotova smena i da se gubi i pusti pošten svet da radi svoj pos'o. Ne znam da li sam u tom fajtu na trenutak izgubila razum i ustala na levu nogu - moj recept za "kako si uvek tako srećna" je ustajanje na desnu nogu. Svesno. Namerno. Prvo desna noga, pa desna papuča. Onda leva. Zlu ne trebalo. Biće da me je ovog puta ovaj nebeski gad prevario, u svom punom sjaju i naveo na pogrešan korak.
Dan je treperio u nekom plavkasto-sivom molu. "Na bogojavljensku noć", motalo mi se po glavi dva dana već... Odlučim da je sad pravi trenutak da prestanem da izbegavam, prošlo je skoro godinu dana, mogu ja to... Stavim slušalice, puštam pesmu i već na onom "Na" suze mi same kreću. Prepuštam se na trenutak, a onda skrećem misli, šest ujutru je, pobogu, hoćeš li da ti se sad namandrdi ceo dan?! Usput se još i nasmejem, jer nije prikladno plakati, šta sad tu cmizdriš kao neka devojčica i mani me tih "nije muški ali moram" fazona! I zapitam se šta je to sa mnom i plakanjem ovih dana. Kad sam bila malo više mlada nego sad što sam, baš sam izdašno plakala. Zato što me je neko grdio, zato što sam se zaljubila, zato što se nisam zaljubila... Zato što mi se ponovo polomio nokat pa sad moram sve da isečem, zato što se veštica iz venecuelanske serije prodobrila u poslednjoj epizodi pa mi sad žao nje, zato što su glupom mačoru komšijske mačketine pojele svu hranu dok je on samo gledao kao šuntav pa mi je bio zahvalan kad sam ga na'ranila slaninom i pustila u kuću i tako... Govorili su mi "manje ćeš piškiti", ali ovo obećanje nikad se nije u praksi ostvarilo. Posle sam se "smirila", sipala sam te suze u neki kanister, šutnula isti negde u budžak da se ne vidi i čuvala samo za specijalne prilike. Biće da se ovih dana taj kanister probušio, evo ja nemam drugo objašnjenje. Ali na kraju krajeva, zašto se i trudim da objašnjavam. Ne kapiram zbog čega su suze (posle prdeža) najmanje tolerisana prirodna pojava. I ako te neko vidi da plačeš, zbog čega mu je neprijatno, zašto ima potrebu da te teši i da ti kaže "nemoj da plačeš" i da će sve biti u redu, kad već jeste sve u redu. Plakanje je u redu, zdravo je i neophodno. Nekad pet minuta plakanja može da ti zameni 30 minuta vežbanja, 200 grama čokolade i tri piva (bro science, nije zvanično istraživanje). Čim se rodiš tresnu te po guzici da počneš da plačeš (ili mi je filmska industrija mozak popila). A onda te ceo život treskaju po pameti da prestaneš. E da tebi B kaže nešto, možeš se ti truditi da ne "ispadneš slabić", možeš okretati glavu i glumiti snagu, al' kad suze progutaš, to boli. Boli te i grlo i pluća i kad ih dugo tako gomilaš, možeš da napraviš veće sranje. Kao kad ti npr. prokišnjava, pa samo malko zakrpiš da sakriješ, a ono se skuplja, skuplja, pa ti od vodurine padne plafon. Zato lepo zajebi šta će svet da kaže i plači, brate, ako ti se plače.
Svima koji slave, čestitam postpraznični bluz, uz pesmu od Zostera "Plačeš, pičko, plačeš... Plačem i bude mi dobro!"
Нема коментара:
Постави коментар