Ćuti...

 

Ćuti... Ćuti, nemoj da te čuju! Ćuti, čuvaj posao! Ćuti, mani se ti politike! Ćuti, šta ti znaš, balavac! Ćuti, moglo je gore! Ćuti, nije tvoje dete... Gaze te? Ignoriši, prestaće! Udaraju te? Okreni drugi obraz! Otimaju ti sve što imaš? Neka ih, pametniji popušta! Zaboravio šta znači dostojanstven život? Jeste, znam, ali ćuti, ko drugi, kako?! Mani se, okani se, ne petljaj se, ne izazivaj, ne govori, ĆUTI!

Tako je odrastala i ceo dosadašnji život provela ova naša sjebana generacija. Rođeni u "ono vreme", u senci ratova, previranja, neosnovane mržnje i sebičluka... Odrastali u redovima, restrikcijama, bonovima... Učeni nekim zamišljenim vrednostima... Onima koje je neko drugi u naše ime prozvao "vrednostima" i odlučio da se kune u njih po svaku cenu. Čak i po cenu (svesnog ili nesvesnog) sjebavanja tih istih "vrednosti". Imali smo i mi svoje zlatne momente, pokušali da se izborimo za dostojanstven život - na žalost vrlo brzo ućutkani. Ne znam da li smo bili glupi, da li nismo imali dovoljno muda ili jednostavno nismo dovoljno verovali u sebe... 30ak godina kasnije, i dalje gledamo ista lica, i dalje slušamo iste laži... Kliču i ljube zastavu, dok gaze ljude na ulici bez trunke savesti, krste se i "mole", glume vernike isti oni što javno smišljaju nezamislivo kreativne načine za ukloniti svakog koji se njihovom Bogu ne moli, kunu se u porodične vrednosti isti oni što su u stanju da ubiju ženu i decu zbog litre rakije, pričaju o slobodi oni koji su ucenjeni da rade gnusne stvari za sendvič, kilu brašna i neko izmišljeno radno mesto. Oni koji pod slobodom podrazumevaju "zaklati svinju i napraviti rakiju u sopstvenom dvorištu". Oni koji patetikom pokušavaju da pridobiju simpatije svih onih koje nisu uspeli uceniti... Oni koji su sebe prozvali Državom... 

    E dosta! Oduvek je "današnja omladina" bila "problematična". Oduvek su imali neke svoje "fiks" ideje, al' ko još njih sluša, ko njih nešto pita, šta oni znaju. Balavci! Gledaju u te svoje telefone i kompjutere, samo igraju neke igrice, to mozga nema, ne zna ni da razmišlja... Mhm... E da vidimo! U trenutku kad sam pomislila da više nema nade, da je sve otišlo dođavola, oni su pokazali da itekako imaju mozga! Da vrlo dobro znaju šta rade, da nisu "balavi" i da ne pristaju da ih gaze! Da ne mora i ne sme zauvek! Tako je, može i gore, ali koliko tek može bolje! Oni su odlučili da je dosta! I koji god da bude ishod ove priče, oni su pokazali da ima nade i da neće da ćute! I ja sad opet ćutim! Ćutim jer me sramota što smo pustili da stignemo ovde! Ćutim što nismo imali muda! Ćutim i kurvanjski čekam da nas izbave iz govana ove pametne mlade dušice, nadam se pametniji od nas, nadam se hrabriji i izdržljiviji od nas! E, a sad vi malo ćutite! Ćutite svi što nemate šta pametno da kažete! Ćutite svi što ste ćutali do sad! Ćutite svi što ste nama govorili "ćuti"! Ćutite i ostavite ove ljude da sebi i nekoj svojoj deci obezbede dostojanstven život, kad već mi nismo bili u stanju! I ostavite se "bravo deco", nisu to deca, to su ljudi! Odrasli, pametni ljudi koji još kako imaju šta da kažu!

    Možda smo stigli, što bi Rambo rekao, na "vrh dna"! Možda sad više ne može gore, možda je konačno došlo vreme za "može i bolje"! Možda pametniji napokon više ne popušta! 

Nije crni petak nego Dan Republike

Jedan ne baš uobičajen petak - poluležim gadna i nikakva, outfit majica za njivu i neke šarene gaćurde da ne žuljaju, kosa umorna i dosadno zalizana, očurde izbečene, lice ispijeno, trbušnjaci - six pack (od kašljanja)! Kljukam se kombinacijom bapske i "apruvd" medicine i mislim se: "Oooo, Svemire, šta li si ovog puta zakuvao?"

Baš sad, kad se ceo grad, ceo svet pretvorio u %, kad je Sale glavna zvezda današnjeg praznika, sad kad sam mogla dostojno trošiti krvavo stečen dinar na tri plus jedan u po' cene... A mogla sam lepo stajati u kilometarskom redu, slušati priče dokonih gospođetina, dok čekamo da nas teta iz radnje prsne parfemom, pa onda tako namirisane sve zajedno krenemo u pohod na beskrajno ludilo fejk torbi, cipela od zmijske kože, gaća na popustu, krema, parfema, pički materina... Mogla sam se tući sa hordama popizdelih tinejdžerki (moje godište) dok pokušavamo da se izborimo za običnu belu majicu izmazanu puderom, koja u stvari nije obična nego košta trideset puta više ali sad je na sniženju. Ali je neka tiktokerka rekla da je evo baš to ta koju svi moramo da imamo, a ostala je samo još jedna... A mogla sam...

    Odjednom, Svemir se javi "Od istorijskog AVNOJA do popusta u Zaaariii... Preko sremske Rače!" Dan Republike! One o kojoj otkad znam za sebe slušam samo nostalgične priče i pokušavam da čvrsto zatvorim oči i sve slikovito zamislim. Kad sam ja postala svesna sebe, od te Republike nažalost bila je ostala još samo jeziva špica za vesti, narogušeni spikeri prestrašnih glasova koji su samo izgovarali grozne reči i samo neke brojeve, brojeve... Uz propratne efekte kao što su hvatanje odraslih ukućana za glavu, odmahivanje i neverica, i poneko "Cccc!". Sećam se i toga da šta god da se dešavalo u toj Republici u tom momentu, to mi "mali" nismo smeli da znamo, sećam se i stalne opomene "Ćuti, nemoj da te čuju!" i mog večitog pitanja ko da me čuje i šta će da bude ako me čuje. Sećam se velike Titove slike na zidu, sećam se da sam je poštovala još kao baš mala, tako su me naučili, Tito se poštuje, Tito se voli. Možda mi je i prva reč bila Tito. Sećam se i posle svog čuda i neverice kad sam stala ispred te iste slike i rekla "Tito!" i babinog odgovora "Mani ga, jebo ga otac"... Odjednom se umesto Tita na zidu našla ikona... I više mi ništa nije bilo jasno... Godine su prolazile, Dan Republike se i dalje obeležavao kod nas - tako što tog dana ne ideš u školu i svi kolju svinje. Nikad baš nisam uspela da pronađem konekciju između Nacionalnog komiteta i prežderavanja čvarcima i kobasicama, al' nekako sam kao dete zamišljala "Možda su oni na zasedanju AVNOJA isto imali disnator, pa sad tako treba da se obeleži, da bude verodostojno" - i mom dečijem mozgu to je bilo dosta. Pokušavala sam i da povežem onu ikonu sad odjednom sa celom pričom, onda skontam - okej, kad je dan te ikone, opet se nešto kolje i jede naveliko, sigurno je nešto povezano.

    A slušala sam i sa čežnjom zamišljala kako je bilo lepo. Kako su se ljudi poštovali, kako si bio čovek gde god da odeš. Kako nije bilo važno ko ti je ćaća, kako se prezivaš i gde si se rodio. Kako je imao posla ko god je hteo da radi, kad se ljudi nisu prodavali za sendvič i kilu brašna, kad si znao svašta a nisi morao ni da znaš, jer je sve funkcionisalo kako treba. Kad su ljudi sa ponosom govorili "Ja sam Jugosloven!" Sa čežnjom maštam o toj Republici, koju su stvorili ljudi a razjebali neljudi i alavština!

    Slavite šta 'oćete, od volje vam! Srećan petak! Smrt fašizmu! 

Srećna slava, domaćine!

 

  Još jedan petak - ne mogu da se odlučim između "tek" i "već" (jednom tako izjavljujem "Ju, sutra već petak!", na šta će moj jedan kolega: "More marš! Meni za nedelju dana već 51 godina! Njoj je "već petak") - sve je relativno. Obasjana zracima lampe iz budžaka, slušam neki Seether-like rock/metal i ne znam da li je do ove 148-e kafe koju trenutno srčem, al' cela ta situacija čini me srećnijom nego što je normalno.

Oprali smo noge svetom Aranđelu, prvi sneg eno još pada, ispred moje zgrade je omanji Misisipi... Statusi su puni sneeeeg-a sa jedne i jebovassneg-a sa druge strane. Što znači da možemo zvanično da otvorimo sezonu. Kako čega? Sezonu merenja čiji je veći (astal), kome će više da se digne (kolač) i ko će bolje da ga nabije (Janje. Na ražanj). To ti je kad su svi bogougodni. Kad se obžderavaju u ime oca i sina i duha svjatagoooo. Moraš obavezno nešto da zakolješ - jer kakav si ti to Srbin pravoslavac ako nisi rituelno (paganski) žrtvovao nekog potomka svinjskog? Dakle, zna se red - refinansiraš kredit (onaj što si prošle godine dig'o za slavu). Spremiš... U stvari ne spremiš ti, nisi gejpeder pupupu, nego žena ti spremi astal. Na astalu svega - da ne nabrajam sad, znaš ti čega svega, zna se neki red. Ako ne znaš, onda nisi domaćin. Onda si strani plaćenik i drugosrbijanac, nije te sramota te sede kose! U poslednjih nekoliko godina primetim da je postalo popularno i da se pokloni kupuju. Fast forward - neko koga ste proglasili za sveca je umro i žrebom ti je dodeljeno da to slaviš s kolena na koleno. A  on bi želeo da domaćica dobije cveće, kućne papuče i novu šerpu. To spakuješ u kesu, nikako običnu šuškavu, ni onu papirnu iz Lidla. Za specijalne prilike specijalna kesa - mora da ima na slici sveću, kolač i glavu sveca. I caption - srećna slava domaćine! Onda to sačuvaš, pa kad ideš na drugi svetac d'imaš da i ti spakuješ šerpu za domaćicu. S kolena na koleno. Šerpe se menjaju, kesa ostaje! Onda domaćica (ako je prava domaćica) postavi i ceo arsenal "srećna slava domaćine" aksesoara - čaše, tanjiri, sveća, SALVETE! Pa kad je papir toaletni 'iljadu dinara, onda dolazi do potpunog i intimnog zbližavanja sa svecem.

    To je i jedan predivan način da se pretresu dnevno-političke teme, da se posvađa uža i šira rodbina, da probaš ovogodišnje piktije i dokrajčiš prošlogodišnju šljivu. Da se domaćin ošuta propisno, da se razvede od domaćice na brzinu u predsoblju dok ne stignu gosti, pa da posle može mirno "Oooo, dobro nam došli, izvol'te!"... Da te neki pijani teča pita je l' prcaš nešto, a brižna tetka kad misliš decu imati... To je takođe i dobra prilika da nagluvi rođak otkrije svoj muzički talenat u 68-oj godini: "Ooooooj!" - aj sad - svi se zagrle, pobratime se oznojanim pazusima - "OoooOooj!"

    I tako, sve kako Bog zapoveda, dok se u sitne sate ne raziđete u miru i blagostanju, potpuno prosvećeni i verni. Dođ'te i sutra na pojtarije! I ne jedite žuti sneg! Aj! 

Reč-dve ni o čemu

     

Kaže mi Google, danas je "I love to write day". S obzirom na činjenicu da sam celog života "bedno piskaralo", valja prigodno obeležiti i ovaj naš praznik.

    No, dosta smo bili zvanični, sve fino, uvod, razrada, zaključak... Školski rad, sveska na široke linije. Pismeni iz srpskog - za moje drugare sa "matematičkijim" mozgom doživotna trauma (moja Milica psihičke pripreme imala pred svaki pismeni, seansa suza i neprospavanih noći). Za mene (i slične) - masaža mozga. Kad sam imala novaca onda i kafa i topli sendvič u "Čarobnom drvetu" - obično je pismeni trajao dva časa. Sklopim za 20ak minuta neke zlatne kočije, neke svetlucave iskrice u očima i sličan kičeraj na koji su se učiteljice ložile, i eto ti ceo sledeći čas za kuliranje. Milina!

    A sve je počelo kad sam u drugom osnovne napisala prvu pesmicu: "Pada kiša, pada kiša, trči kući mali Miša, a kad stiže kući Miša - stade kiša! Mali Miša presrećan, zatvorio kišobran!" - Branislava's haiku. Ne znam koji me je "Miša" inspirisao, ni da l' je stvarno padala kiša, ni odakle mi to. Nije ni važno, imala sam osam godina i odjednom sam sama sebi postala "ozbiljan pisac, umetnik". Pokažem sva presrećna bližnjim svojim, ćale kaže bravo, baba kaže "Bolje uzmi knjigu nešto čitaj, neg' što se tu izmotavaš!", mama dodaje: " Jest', baš si ti to pisala, to si ti prepisala odnekud il' si napamet naučila!"... Normalno, tako podrška funkcioniše u nas Srbalja! Da očvrsneš, da se čeličiš za život. A ne tu da mi posle još postaneš peder, pupupu daleko bilo! Neće ti niko reći "fala" i "bravo" kad odeš u beli svet, mora bre to krv, znoj i suze. Rodna gruda i zastava, to da te voza. I podrška "bravonoletu". Sve ostalo je sirnica.

    Skrenula sam s teme, ponelo me! :) Uglavnom, di sam ono... da, pišemo o pisanju! Brzo posle te prve pesmice napisala sam još stotine raznih, u međuvremenu su mi svi počeli verovati da stvarno nisam prepisala, a onda je počelo pisanije "po porudžbini" - "Ajd napišeš za keru od čika Miloša kako je ujela neke nevaljale dečake što su joj zavrnuli uši". Posle mi je dopizdilo, pa sam prestala. Zapravo, rekla sam svima da sam prestala i više im nisam pokazala. Pisala sam i dnevnik, sve ih čuvam! Eeee, to je bio pravi izduvni ventil. Od toga šta sam danas jela (i onaj momenat: "Danas smo pili multivitu. A posle smo jeli i sladoled. Mmmmm") do strašno ozbiljnih stvari kao "Jaoooj, što je sladaaak, rek'o mi je ćao!" i "Blago tebi, Leptirice, ti nikad ne moraš da učiš društvo i tablicu množenja". Jeste, Leptirica mi se zvao dnevnik. Dnevnikinja! :D Posle je evoluirala u "Stela" - a nije imalo veze sa pivom. SMS se pojavio kao ubica moje inspiracije - kako to misliš 160 karaktera, 160 đavola te kuckalo bez tačke i smajlija?! Evo, već sam potrošila, a ništa nisam ni rekla! E onda pošto si ograničen karakterima a imaš svašta da kažeš, počneš da zapostavljaš pravopis. U to vreme sam počela da u porukama umesto tačke stavljam uzvičnik. I dan danas to radim - ako je uzvičnik, sve je okej! Tačka je nekako previše zvanična - je'se nešto ljutiš? Tri tačke još gore, a ako nema ni tačku ni ništa - au bokte, baš sam nešto gadno zajebala, drago mi je bilo što smo se poznavali... Ne staviš tačku, a onda još ne staviš ni smajli - tragedija! E onda su konačno "skinuli ograničenje", pa sad kad pišem poruke to ti je ceo roman. Ja tebi lepo napišem sve, a ti uzmi marker pa podvuci šta ti je važno! Uzvičnik! Smajli! Srce!

    Kad sam odlučila da upišem žurnalistiku, uz naravno puuuno podrške kao i uvek ("Upiši neki pravi fakultet, pa budi novinar kol'ko 'oćeš"), nekako sam zamišljala da će moj život izgledati tako - sedim i pišem ceo dan. Neke lepe i lagane stvari. Srećne teme. Obične stvari, obični ljudi, svakodnevni život. Cveće, proleće i leptiri. Život me naučio da to možda i ima negde, u Lalalendu. Ovde ako 'oćeš da budeš novinar (ili da sebe zoveš tako) treba ili da imaš muda k'o nerast (druže Mićo, živeli!) ili da imaš obraz k'o đon. Nemam nijedno! Pozdrav novinarstvo, drago mi je što šmo se upoznali, možda u nekom sledećem životu... Dotle, biću "bedno piskaralo" sa početka ovog teksta. A kad ti pošaljem poruku na viber (messenger, instagram, štogod) od sedam hiljada karaktera, nemoj da te mrzi da čitaš. I čuvaj, možda jednom unovčiš! Šta se smeješ? 

Karakuš i priključenija

Bože mili, čuda velikoga!

Šta to jede Branislava Zarić?!

Jal' je mesa s majonezom jela,

Il' paštete na dva 'leba bela?

Da je mesa s majonezom jela,

Ne b' kašika u ruci joj bila, 

A paštete na dva 'leba bela, 

Već bi s time 'ladna mleka pila! 

Nit' je mesa, nit' 'leba s paštetom, 

Nego voća jede Branislava, 

Jede ona il' ono nju jede, 

I još razne đakonije zdrave, 

Suze roni, sitnu knjigu piše! 

Još onomad u pravu bejaše, 

Kad se busom sa mora vraćaše, 

Tifusare silne ispsovaše, 

Što na uvo cel' put joj kašljaše! 

Al' ne pobi tifusare silne, 

Ne pobi ih kako zapretiše, 

Niti oni redom pocrkaše,

Neg' sve klice Brani posejaše! 

Al' tu Branka tvrda srca bila, 

Ne priznaje boljku ubojitu, 

Laže druge, a laže i sebe:

"Popila sam prekoviše piva, 

Pa ne vidim šta se jasno zbiva!" 

Al' ne prođe ni dva do tri dana, 

Ona više izdržat ne mogla! 

Pobolje se Branislava Zarić, 

Pobolje se, umrijeti hoće! 

Mišići joj puding postajaše, 

Kosti bole, glava njena nije, 

Iz kreveta jedva ustajaše...

Al' ne hteše babske medecine, 

Neće ona šumadijskog čaja, 

Ni bibera u rakiju ljutu, 

Nit' je svinjske mašće ona 'tela, 

Na novine preko celog tela...

Nego neko voće silno jela, 

Vode pila i čaja od nane... 

Iz friza joj pivo se smejaše, 

Lepo,' ladno, k'o kurvino srce... 

I tu Branka tvrda srca bila, 

Ni pred pivom nije popustila, 

Već posegnu za modernom drogom, 

Progutala defrinola forte, 

A od sve te nove medecine, 

Samo su joj krenule i sline! 

Suze roni Branislava bolna, 

Suze roni, a s dušom se bori, 

U papirnu maramicu duva 

I sa tugom za sebe govori:

"Zdrav čovek stotinu želja ima, 

A bolestan ima samo jednu:

'Leba bela i slanine masne, 

Neke teške i nezdrave 'rane!" 

U to joj se glasak jedan javi, 

(sve ličio na njen, al' u glavi):

"Ostavi se sinko chatovanja

I moderne medecine mani, 

No ti uzmi jedi nešto zglavno, 

K'o čovek se ti lepo na'rani!

Pa da vidiš sreće i radosti, 

Kad prestanu boleti te kosti

I kad snagu svoju opet vratiš, 

A ne više da se samo patiš!" 

Tu je Branka glasak poslušala

I paštete na 'leb namazala! 

Dodala je i slanine masne, 

Majoneza i trouglastog sira, 

A na sve to još skuvala čaja, 

Čisto da joj savest bude mirna! 

Najela se, sve pucaju uši, 

Snaga joj se odjedared vrati, 

Sad još jedno dva-tri puta tako, 

Pa će ona i na noge stati! 

I preteče Branislava silna, 

Preživeše, otkazujte popa, 

Bilo sade, ne ponovilo se, 

Među nama zdravlje i veselje! 

Nismo jako izgubili

 

Znam da sam pre bila opsednuta fudbalom, ne znam ni u kom sam momentu prestala, ali sad sam se podsetila i zašto sam prestala. Samo sekiracije! 

     I lepo sam obavila razgovor sama sa sobom "Branislava, to je samo fudbal (a nije baš jako ni fudbal, više je što ćale kaže "udupe kónja"). Sedi smireno, pogledaj ako ti se baš gleda, ionako će sad ispasti, nemaju pojma, nemaju pojma još od askurđela na ovamo... tebi ni u džep ni iz džepa..." I bi svetla... Nekih čet'ri minuta... I dok si rek'o oPsajd, uhvatim sebe kako verbalno stupam u nezaštićene  seksualne odnose sa Mitrovićevom mamom i to na fizički neizvodljiv način... Šta mi se tu prenemažeš? Ako išta mrzim u životu, to je prenemaganje!  I ko su sva ova imena? "Nema nikog više od onih igrača što su bili mladi onomad?" "Misliš Tadić? Tu je!" "Ma nee, nego ono kao... Bane" ('tedoh reći Perica Ognjenović, nego aj da ne odajem baš i vek sad).

     To se kod nas tradicionalno tako gleda sport. Otkad sam se rodila, mislila sam da je "Bemtimaterdatimaterupičkumaterinubemti materdatijebem... Jedared!" sastavni deo gledanja svake utakmice. Nebitno ko igra. I nebitno koji sport. Ako nisi psov'o, nisi dovoljno skoncentrisan na fabulu i nemaš ni šta da tražiš tu, idi pa... Igraj balet, ne znam! Bilo je tu i pirotehnike tipa lovačka puška u nebo, još ako je neki sport koji smo actually umeli (a bilo je i takvih nekad) - opštenarodno veselje. Neretko i suza koja padne. Na stranu sad to što sam ja suze prolila ono kad je Kežman popio crveni protiv Norvežana u 34. sekundi... To nije imalo veze sa sportom, to je bila čista ljubav (nemoj da se smeješ,  Kežman bio frajer! Imala sam ja i gorih izleta u svojoj fudbalskoj i životnoj karijeri)! Nego da ne mešamo sad romantiku, još će me neko optužiti da mi level testosterona nije na zadovoljavajućem nivou za gledanje fudbala... Ono kad kažu "cela nacija reprezentacija", to uopšte nije zajebancija! Znaš ti koliko mi imamo fudbalskih stručnjaka sleš analitičara! I ja sam, nego šta! Da vidiš da ti sastavim tim na brzinu, 'bo te tata pijani i tebe i tog što te tu met'o! Evo ja ću da igram špica, baš nam fali jedan! Dvanaesta, nikog napolje, neće niko ni da primeti, ionako ovih ima trideset! Taktika je sledeća: štoperi tamo zamajavaju golmana i čekaju, Tadić centrira i dok Mitrović odigra Moravac, ja ga zabodem glavom, probušim i mrežu i creva isteram onom Šmajhelu, izeš mi nogu, Mitroviću!

     Što se tiče "kućnog vaspitanja", slušam onu tetku sa razglasa kako se upljuva da objasni "nebeskom narodu" da ne baca čaše na teren, pa sve kulturno moli, pa sve kao "poštujte igrače"... Ne ide to tako sestro, ne zna ti taj šta je "poštuj" i šta je "molim" - najbolji primer ona rotirajuća vrata na Spensu "Please do not push the door. NE GURAJ VRATA! (stoko)" 🤣 E, tako i ovde treba "Ne bacaj čaše, stoko seljačka, to idi mami kući bacaj, bacala te nevolja, HRVATI NISU BACALI!" I ne pljuj po terenu! Samo me sekirate, cccc!

     Dođoh, videh, odoh... Ostavili smo srce  (čaše i telesne produkte bića svoga amin) na terenu... Lopta je okrugla... I šta sad..."Nije kome je rečeno... Nego kome suđeno JE..."

Samo najvažnije i za ne daj Bože

    

Deset dana - dvanaJst gaća! Prvi postulat svakog pakovanja. Oduvek. U nižim razredima ako se upiškiš, u višim ako dobiješ. U sadašnjosti za "ne daj Bože" (ili za "daj Bože", zavisi da l' ti je čaša polu-kakvagod).

    Pasoš, ključevi, pare i kartice - sve drugo ako i ne ponesem nema veze, ako baš jako bude falilo kupiću tamo. To tako razmišlja ona krštena ja. Par šorceva, par majica, kupaći i to je to. I možda jednu majicu na dugačke rukave ako baš bude zima. I neki duks, i jaknu, i onu jaknu za ako pada kiša. Možda i gumene čizme? Jer ću da šetam ako bude padala kiša. I farmerke, jedne, ako baš bude hladno. I još jedne za svaki slučaj, helanke i trenerku ako me budu klale farmerke. Patike ću da obujem, treba papuče, patofne da ne ugazim u ježa, sandale, još jedne papuče, papuče za sobu... A šta ako budem htela da se doteram a nemam štikle? Možda jedne, za svaki slučaj. I šminku, ne puno, samo ono osnovno. Hm, a vidi imam i ovu neku paletu senki što nisam nikad ni upotrebila u životu, ali baš se slaže uz zalazak sunca, možda ću baaaš hteti... Ponesem svu šminku koju sam ikad kupila ili dobila - ne našminkam se nijednom! E da, brus neki da ne zaboravim - dva-tri sportska, koji "pušap", koji redovan, onaj bez tregera ako nosim top, beli, crni, čipkani, "obični"... Sve! Ne obučem nijedan, nijednom! Možda neki lak za nokte? Znam da nisam namazala nokte od Nove godine, ali otkud znam možda ću baš sad hteti neki u boji mora. Ili beli. Ili crveni? Ponesem sve. Plus onaj za sušenje laka i neku prskalicu za sušenje sušenja laka. I aceton da skinem, i one tufere... Kremu za plažu, za pre plaže, za posle plaže, za lice, za ruke, za dupe... sa faktorom, bez faktora, u tubi, u bočici, u kutiji, u kanisteru, u cisterni... Avion za prskanje komaraca, pičke materine više... Zaboravila sam pincetu!!!

    Kontam da su zbog mene sad uveli ovo pravilo da ne može kofer da ti pređe 23 kile. A nije to teško, samo je kabasto. Ako digneš iz kolena, ni ne osetiš. Al' svaki put me pita čika vozač "El se seliš ti na more, hehehe?" i ja svaki put odgovorim "Daće Bog". Kako sad ja čoveku da objasnim da to meni sve treba i da sam eto, od stresa i pritiska, krunu zaboravila. Sad moram jesti odma', stres da smirim. Sva sreća pa sam ponela nešto da se jede (i da nisu rekli koliko sme ručnog prtljaga). Sendvič. Kiflice. Grickalice. Dug je put, ko zna kad će pauza, možda bi trebalo na brzinu i neko prasence okrenuti. I 'leba. Šta ako crkne autobus negde u pripizdini, ako pregladnimo pa se moramo jesti međusobno? Mani ga, ne valja se zajebavati, daj da ja spakujem i neku supu, duva bre tamo na makedonskoj granici, ako se smrznemo da ugrejemo creva. Da se još ne pre'ladimo pre mora, naopako! E, daj i lekove neke, za pppp nedobog! Mali rešo možda za skuvati nešto usput. I nešto slatko ako mi padne šećer. Vode! Sedamdeset litara dosta, ako zafali napunićemo negde usput. I guaranu. Dve. Onaj jastuk za oko vrata, i onaj za pod leđa. Ma da spakujem ja posteljinu komplet, šta, daj onu kesu! I frižider. 

Možda i zamrzivač sandučar, zatrebaće za plažu. Ležaljke plus suncobran dva'es evra na dan, pivo u kafani sedam evra.. Pusti ti to, to nek ovi Englezi, kad ne znaju šta valja nek plaćaju da sede bliže moru. Dok ne dođe putujući cirkus. Zabodem kolac, razapnem šatru, prvi red do mora, ol inkluziv pet zvezdica. Namažem se "zejtinom" pa cvrčim na suncu, sve sam ponela, ne moram kući! Vidiš da nisam džabe nosila!

    Ajmooo, grickalice, semenke, bomboni, kondomiii... 

Bez 'leba

Legenda kaže da je nekad postojala Branislava koja je mogla da jede "smeće" po ceo dan i da se ne udeblja ni grama! Ta ista nije htela da jede ništa jer joj je sve bilo gadno! Teralo je motkom, molilo, pretilo, "aj malo, aj bez 'leba, aj samo 'leba"... "Zdravlje na usta ulazi" (seriously?) Ne vredi, plače, nije gladna, boli je stomak, izmišlja... 

     Umesila mama pogačice sa čvarcima (bolje da me šutnula u "jaja") i kaže "Ako pojedeš dve, ić'emo kod Tomazovića!" Čisto da približim taj level emotivnog previranja u ono vreme: jedi pogačice sa čvarcima za mene je bilo jednako bolno kao da mi sad neko vrti Rozgu "žena, majka, kraljica" na repeat celim putem, autobusom, od Vardara do Triglava. Idemo kod Tomazovića, sa druge strane, bilo je kao da jedeš šećernu vunu dok se voziš u spejs šatlu, sa pogledom na more! Pristanem na kompromis. Jedem i plačem (bože budale). Na kraju Tomazovići nisu bili kući, mrzela sam i mamu, i sebe, i ceo svet što sam pojela one dve pogačice!

     Sad volim! I pogačice, i čvarke, i mesa, i 'leba... I musaku i pilav (kad sam bila dete, bilo je: pilav, govno, pa musaka)! Sad kad mi je sve lepo, sad kad mogu da pojedem k'o majkan od 130 kila, samo udahnem one pogačice, dobijem tri kile. Sad mi "bez 'leba" znači da je vreme za skidanje božićne guzice. I to nije kompromis koji želim. Volim 'leba. Volim da upašem čvarak u sredinu 'leba belog, pa malo ajvara, pa malo kajmaka. Krompira na mast, pa od gore slanina, sveža, pa sa kožurom, onako da se lepo zapeče pa da krcka... Pa umočim 'leba u onu mast, uši samo pucaju! Pa zalijem pivom! Jedno za žeđ, drugo za gušt! Eeej živote, ušivena čarapo!

   Uzmem skinem aplikaciju, pišem šta sam jela, ono mi broji kalorije. Pita me kol'ko sam stara, kol'ko sam visoka, kol'ko imam kila, odakle mi ćaća i da l' sam došla iz zabave ili iz moranja. Isključivo iz moranja, kažem ja, i ono mi kaže pliz vejt da ti izračunamo broj kalorija koji možeš da poj'eš u toku dana da bi stigla do cilja. Kalkulejting, tri tačke, tri tačke... 1250! Pa jesi ti šuntav, to je tri piva i po' vekne 'leba za ceo dan, odnelo te 'iljadu dvesta pedeset đavola dabogda! Kaže ako 'oću da vikendom jedem više, onda da platim, pa će mi dodati koju kaloriju tamo... Što se to povampirilo, daj pare pa sve može...

   Kaže mama "kupus dijeta" samo radi, sve drugo je kerin k... Mislim se može, ako to znači da jedem sve osim kupusa. Nemam ti ja živaca za ono danas smeš tri grama vazduha (ali eliminiši ugljen-dioksid, da ti se stomak ne naduva), a onda ćeš sutra smeti još dve kisele jabuke, ako budeš dobra i ako budeš danas vežbala sedamnaest puta! Važi... 

     Jedina "dijeta" koja meni ima smisla je ona koju sam sama izmislila - voli svoje telo, slušaj šta traži, daj mu sve što voli i ono će ljubavlju da ti vrati. To što se bliži more, to nema nikakve veze, to su samo izmislile škrtice tekstilne industrije da bi ti za što više para prodali što manje parče krpe. To što se kupaći kostimi danas prave za žene bez sisa, to nije moj problem! Ako nema broja, ja ću topless. Ili što bi naš narod besmrtni rek'o "u toplesu" (u gornjideobez-u). Uostalom, u Grčkoj su moderne guzice. Biću opet Boginja, ko ga šiša. Kad se vratim kući, biću Merilin Monro, šta me briga.

      Neka vama vašeg kupusa... Da ne bude posle "Taman kad ga naučih gladovati, onda crče"!

PMS

 

PMS je jedna zla kravetina, koja sere! Živim lepo život, cvrkućem, gledam svoja posla i samo odjednom - PMS: 
*PlačeMiSe (i nemoj mi reći da prestanem, onda ću plakati još više i šta smo onda uradili)
*PorastuMaloSise (nije vredno maltretiranja)
*Popizdela, Mak'Se! (i nemoj ništa da me pitaš)...

*PočetakMonstruoznogStanja, niotkud, samo metamorfoziram iz "krasnog leptira šarenih krila" u nadrkanu, raščupanu, debelu gusenicu! Gladnu, nadrkanu raščupanu... Ne znam je l' se evolucija zajebavala sa nama kad je stvarala ovaj "sindrom", al' ja zaista ne vidim svrhu.

M je emigrirao u drugu sobu. Šrafio utičnice. Čistio. Mislim da je pravio sebi bunker za svaki slučaj, nije mi rekao! Ivana kaže ona nije besna (kako??) ali me razume. Peđa je pobeg'o u Afriku - na bezbednoj je udaljenosti! 🤣 Majka mi je rekla: "More daću ja tebi PMS po guzici, ako te zgrabim tako matoru! Ja nisam ni znala za PMS i ko me je pitao!" Možda nije znala, al' imala ga je i ona, vikala pokući,  ne d'o Bog nikom! Onda sam popizdela što mi je rekla da sam matora i malo mi se plakalo pride. Posle sam bila gladna. Jede mi se kiseli krastavac. Sa nutelom. Ne, sa onim redovnim eurokremom ali iz devedes' osme, ovaj sad je bezveze! Jede mi se i nešto slano, al' baš ono, slano! Kao grumen soli na primer! Nego onda ću biti žedna, pa ću piti mnogo vode! Onda će mi se piškiti i mrzeće me da ustanem! Kad se napokon na silu nateram da obavim fiziološke potrebe, onda ću opet biti žedna. Biće mi usta žedna, stomak neće! Stomak će mi biti naduven od svih onih sranja što sam prethodno pojela i od vodurine kojom sam se nalila (i opet će mi se piškiti). Onda će mi se plakati zato što sam debela. Neću moći da zakopčam farmerke, hulahopke me bodu, u suknji izgledam kao neka tetka... Kao neka debela tetka... Onda ću da plačem, ti ćeš me pitati zašto plačem, onda ćeš mi se smejati jer ti povod "nije za plakanje" a ja ću onda tebe da okrivim za nemire u svetu i za to što kisele kiše uništavaju šume i što eurokrem ne valja...
Odustajem, ne jede mi se više krastavac sa kremom!

Pružim ruku kroz prozor - duva vetar i 'ladno je (kao u jesen devedeseteee). Obučem neku kao jaknu. Bode. Izađem, ono sunce raspizdilo svoje jebene zrake meni po sred face! Ne vidim ništa, vetar mi duva u slušalice, iz prethodno baš ono Helga-stajl zalizane kose ispadne jedan pramen, zalepi mi se za usta, psujem i kosu i onaj sjaj i kad sam ga i stavila. Ljudi na ulici postoje i mrzim ih zbog toga! Ljudi u busu još više postoje! Psujem... Gunđam sebi u bradu, ali pošto su mi slušalice na "noise canceling", skapiram da je to "sebi u bradu" u stvari na nekih 100 decibela, pa je "u bradu" i vozaču i šaragama. Pa šta kad nisam normalna, šukurac, gledaj svoja posla! Opet sam gladna...

Dođem kući, legnem, pustim neku meditaciju da kao malo iskuliram i da releasujem sve "fakove"... Iznervira me i onaj glas, i muzika, i lik koji mljacka u mikrofon, i riba koja mi svojim pitomim glasićem kaže "lovingly close those beautiful eyes of yours"! Dođe mi da je lavingli tresnem po sred face, ništa tu nema bjutiful. I šta više dišeš crkla dabogda, idi mami diši, fak of... Ugasim...

I tako... Šta me briga što sad zvučim k'o Radoš Bajić, aj da vidim je l' smeš nešto da mi kažeš! Ko preživi, za koji dan ću opet biti dilajt! Ajd! 

Ako imaš odelo, ne znači da si čovek

  

Odelo ne čini čoveka. Ali stvara predrasude. Big time! S obzirom na moj, 'ajmo reći, "eklektični" stil, u ovim ranim danima mladosti imala sam tu "čast" da iskusim skoro svaku od gorepomenutih. Baš zato, ova priča biće zasnovana isključivo na ličnom iskustvu.

     Kad sam bila dete, nije se imalo jbg, oblačilo se šta se nasledi i šta se dobije za rođendan, najpopularniji stil bio je "biće dobro dogodine, ne valja knap". Zeleni duks i farmerke, to mi je bilo blagdašnje, jer je to bio jedini duks i jedine farmerke koje sam imala u tom momentu. Ostalo je bilo kombinacija Sašinog džempera, pa ona velika kragna preko, da se vidi da si devojčica. Pa neka suknja na tregere od boktepita koga nasleđena... Kaže baba "Pa što nećeš, vidi što je predivna! To niko nema!" "Pa zato baba neću, što niko nema!" (onda bilo važno da si u modi, imaš što svi imaju, ne što niko nema - a niko ništa nema, if you know what I mean)! Super mi je što sad sama sebi kupim suknju na tregere (i šorc na tregere) a niko me ne tera. I što klinci obuku "zeleni duks i farmerke", neke šuškave trenerke i pičke materine... I daju neke paretine za sve to... No, ajde, svako vreme nosi svoje breme...

     Sad je to sve drugačije, garderoba je nikad jeftinija, svega ima na izvoz i najveći problem u celoj priči je srediti orman! E sad, što se mog "eklektičnog stila" tiče, tu je sve relativno! Zavisi od toga na koju sam nogu ustala, da l' mi je pms, da l' me nešto bode, da l' sam danas debela... Otkriću vam tajnu - kad sam najviše "dama", tad sam zapravo najdeblja! Onda se više trudim! I ne sme ništa da me kolje! Ako sam "top", onda nosim "siledžijku" i šorc, ili krop top ili nešto, da mi se vide mišići... Idem jednom tako ulicom, nosim džoger farmerke, neku siledžijku, kačket i patike (i veeelike minđuse, ok) - dete na onom biciklu bez pedala (ne znam kako se to zove, guraju se nogama k'o Flintstonsi) stane da prođem. Kaže joj mama "Ajde", a ona "Cekaj, ide ciiiika" "Nije to čika, to je teta! Izvinite!" Nisam bila teta! Jako sam bila čika, dete je u pravu, da ne bi onih minđuša ne bi ni mama skontala...

  So, naiđe "hibridni dan" - dan kad jednom nedeljno idem u kancelariju. Opravim se k'o da brata ženim, "klepećem nanulama" od sabajle, cela Detelinara i Sajmište se nadignu da vide ko to "lupka štiklicama". Kad se vraćam sa posla, svratim usput u jednu mesaru. Čika mesar samo što mi se ne klanja "Dobar dan komšinice, šta ćemo danas? Ooo, lepo lepo, em lepa em vredna, ppp, svaka čast komšinice!" Teta za kasom nije tako ushićena. Pogleda me sa prezirom, prevrne očima koji put, tresne one kobasice u kesu, ni dobar dan ni doviđenja! Mislim se "Šta je ova danas nakrivo nasađena? ", ljubazno kažem "Doviđeenjaa", iskezim se, dobijem još jedan prekoran pogled i to ti je to! Usput mi na pešačkom svi staju. I onaj što je mog'o proći dok ja nabodem još tih desetak koraka na onim štiklama - stane, nasmeje se, mahne... Pokažem prst, al' onaj "approved" a ne onaj "bezobrazni", prođem... Na pijaci sam isto "komšinica", sve ima za mene, "onaj moj" je srećan što me naš'o "em lepu, em veselu, em pametnu" i "bolje bi mu bilo da ume da ceni" (or what, pitam se ja)... Jedan stariji čika što sam pasulja kupila od njega, sramota mu da komentariše pa zove sina (ili unuka?) da mi ga on spakuje (ju, Branislava)!

  ... Subota jutro... Kukuriknuli su prvi petli, nemilosrdni zvuci zakrčenog parkinga su utihnuli,  M je otiš'o na pos'o, najavila sam da ću spavati do podne al' neki me đavo ister'o iz kreveta baš rano... Taman da skoknem do pijace, nešto mesa, nešto sira, nešto seraćeg papira (a i rimuje se, taman fino)... Danas mi se ne da da se oblačim u "bugarsku maturantkinju". Ko ga šiša, sve mi je tu blizu, ionako me svi poznaju... Izlazim u stilu rumunskog švercera cigara devedes' pete. Trenerka tri broja veća, kosa na vr' glave, nula šminke... Samo skoknem do pijace, i do mesare, šta svi se znamo, 'ladovina... Na pijaci onaj isti gari "E, otkud tebe sad? A nema sira, nisam don'o, evo ovo samo... Aha... Aj, pozdravi muža..."
Dooobro... Krećem preko puta... Nailazi neki auto, nagazio lik samo što me ne pregazi... Počastimo se onim manje appropriate prstima, pozdravimo si majke i užu i širu familiju... Ulazim u istu onu mesaru... Čika mesar "Najbolje sutra da dođete, nema sad...", ne poznaje me čovek više, sav je zvaničan... Ali zato teta kasirka "Dobar daaaan! Izvolite komšinice, šta ćemo danas?"

  ... Vidi, mene za to zabole guzica! Prerasla sam dane kad me doticalo to kako će me "komšiluk" doživljavati. Još u srednjoj školi shvatiš - malo izbaciš sise i "evo ti srce na dlanu"... Predvidivi ste! No, nekog to može da pogodi. Neko ko vam deluje "odrpano i poderano" kad uđe u "fensi" butik u kom radite, pa ga pratite jer mislite da će vas pokrasti - možda može da kupi i vas, i onaj butik i gazdu u paketu, samo mu se ne da dokazivati... Neko za koga mislite da je "super-kul" samo zato što ima nešto skupo (ne znam primer, ne razumem se u skupo, nervira me skupo), može da vam "utera" da ne znate šta vas snašlo... Jedna ista osoba može da bude "bugarska maturantkinja" i "švercer cigara" (a "bez gaća" i dalje isti čovek)... Samo jedno imam da zaključim - odjebite od predrasuda (ju Branislava, pogana usta)! 

I žene prde...

 

             

Slika je prošlogodišnja, poruka je ista: “I hit like a girl! You could too, if you hit a little harder! 😉” Srećan praznik svim ženama i svima koji se tako osećaju! Žensko sam, glavom i bradom (ali ne i brkovima – i pre nego što drugarice feministkinje ospu paljbu – to je moj izbor, nije pod prisilom i poštujem odluku žena da nose brkove, ako žele)!

Ne govorim feminističkim jezikom, ne umem. Ne zato što sam „autošovinista“, ne zato što me „sramota što sam žena“, niti zato što smatram da muškarci (treba da) imaju više prava. Naprotiv, upravo zato što sam žena i ok sam sa tim, zato što ne mislim da muškarci (treba da) imaju više prava i zato što ne smatram da su bolji. Ne smatram ni da smo mi bolje. Svako je ono što je (ili ono što želi da bude, jebiga ni tim woke jezikom ne govorim, o tome smo već pričali). „Pa to je zato što nisi nikad doživela ni osetila nepravdu zato što si žensko!“ – istina je, nisam, zar nije u tome i poenta? Ja sam apsolutno svesna da postoje svinje (muške svinje i ženske svinje/krmače) koje će reći nešto u fazonu „Ajde bre glupo žensko, tornjaj se u kuhinju gde ti je mesto“ ali takve ću ja istog momenta vratiti tamo gde je njima mesto. Nije stvar u tome šta će neko da kaže nego da li ćeš u to da poveruješ. Ako ti veruješ da si „glupo žensko kojoj je mesto u kuhinji“ ti ćeš otići u kuhinju. Ili ćeš se uvrediti i patiti što takvi stavovi još postoje. Ako znaš da to nije istina i da ti je mesto tamo gde želiš da bude (ako ne želiš da budeš „u mestu“ i to je u redu), neće te doticati izjave tog tipa. Znam da i dalje postoje žene koje ne smeju da progovore, koje ne smeju da voze, koje ne smeju da žive, samo zato što su žene! I to je problem koji ko zna da li će ikada biti rešen! Problem je što te žene ne znaju drugačije, što su tako rođene i tako naučene pa nisu ni svesne da su ugrožene, što ne znaju da bi možda mogle da imaju prava. Neko je danas dobio karanfil zato što je tako red, a večeras će dobiti šamar. Zato što je žena. Zato što je supa vrela a rakija ’ladna. Neka će žena biti silovana zato što je obukla kratku suknju, „zaslužila je“. Neka žena će imati šta da kaže, ali neće reći jer se plaši. Neka žena će se udati i roditi dete zbog „šta će svet da kaže“...

Samo što „u nas“ nikad nije reč o tome. Bar ne na pravi i konkretan način. Mi se ovde bavimo nazivima, da li će neko dobiti ono „inja“ i „škinja“ posle naziva zanimanja. Da li je više žena trgovkinja ili žena programera/ „programerkinja“, kako se kaže? Koga boli (onaj polni organ koji ima). Jeste, neke stvari su glupe, neke stvari zvuče glupo, ali to da li će me neko nazvati baba ili deda ne menja moju suštinu. Uvrediću se na „gospođo“, ne zato što je to žensko nego zato što je matoro (to je već drugi problem o kom neću ovom prilikom). Krajnosti će nas sjebati (ili već jesu). Ne možemo, tehnički, biti u svemu ravnopravni. I ne mislim da par muda i patka nekog čine boljim ili vrednijim – samo je način upotrebe drugačiji. Mislim, možeš ti i kad si žena da pišaš stojeći ako voleš, nego popišaćeš se po nogama. Znaš o čemu pričam.

Neke stvari smo i same sebi nametnule, negde smo same sebi kontradiktorne - „Ne mogu danas fizičko, dobila sam“ – zamisli da ti profesor kaže „Ne smeš danas na čas, dobila si“ – znaš o čemu pričam, neću sto primera nabrajati. Stvar je percepcije. „Šta će ti mišići, ti si žensko? Kako ćeš obući haljinu ako ti se vide mišići?“ – u tome je i poenta, želim da se vide. Žene mogu da pokažu mišiće. Ako hoće. Ako naručim veliko pivo u kafani i muškarac konobar mi kaže „Svaka čast!“, pomisliću da je glupan, neću se osetiti uvređeno niti polaskano. Žene piju pivo, ako hoće.  Žene mogu da se obuku kako hoće (zašto žene mogu a muškarci ne, to je novo pitanje?). Žene voze traktor i otvaraju kapiju. Ako hoće. Žene su majke ako hoće. I nisu, ako neće (i napustite tuđu matericu u troskoku!). Žene imaju seks. Svojevoljno. I uživaju u istom. I nisu kurve zbog toga. Žene psuju ako im se psuje. Žene su "proste" ako im se bude. I fine, ako im se bude... „I žene prde!“

To što će neko da mi se razmaše jajima ispred face objašnjavajući da ga to čini nadmoćnim, može samo da dovede do toga da završi sa istim u sopstvenoj guzici. I to da li će neko „imati stav“, da li će me nazvati ovako ili onako, da li će biti glupan, to ne menja moju suštinu. Suštinu mene kao osobe. I baš to što me ne definiše ono među nogama, što mi nije bitno da se vodi računa o politički korektnim nazivima (i što iste baš i ne znam), što mogu da spustim na zemlju onog koji mi se obrati na način koji mislim da nije appropriate, baš na tome sam zahvalna onim ženama koje su mi omogućile da danas to mogu. I onim muškarcima koji su evoluirali dovoljno da znaju da je to u redu. Oni koji nisu, nisu moj problem. U to ime, citiraću jednu životnu mudrost, ne nekog poznatog filozofa, popa ili psihologa, nego osmogodišnjeg dečaka (mati će ga prepoznati, ljubi ga majka): „On ima pravo da se ljuti, a ja imam pravo da me boli dupe!“ – što bi se reklo, live and let let live. Ajd uzdravlje!