Devedesete ar not ded

Idem ti ja tako pre neki dan negde, gradskim, naravno, kad odjednom, čujem negde u pozadini neku poznatu melodiju... Iritirajuću, doduše, ali neodoljivo poznatu, kao nešto što sam čula negde u "pluskvamperfektu". Tu mi đavo nije dao mira, pa naćulim oba uha ('fala Bogu, ima tu materijala za "ćuljenje") i imam šta i da čujem - neka dva klinca, cenim neka "Milosrdni anđeo" generacija, oduševljavaju se onome što dopire iz mobilnog od 200-300 eura sa lošim zvučnikom: "Brate, šta je to?" "Brate, pa doktor Igi, mnogo jaka pesma!" "A ček', ček' ja jednu da ti pustim! Mobi dik!" What a fuck, je l' sam ja to ušla u devetku ili nekim čudom u DeLorean, kakav bre Mobi-dik-doktor-igi...?! Da li je moguće da oni koji tih, vrlo rado pljuvanih devedesetih još nisu bili ni u planu (ili su, u najboljem slučaju, bili u pelenama) iz njih dovlače i održavaju u životu ono čega se najviše stidimo - udri-me-do-zore-dens??! Ono što je odavno trebalo zaboraviti i zakopati duboko, duboko (i ugaziti, da ne izađe slučajno), današnji klinci sa (meni nerazumljivim) oduševljenjem slušaju! I to nije sve... Sve češće viđam plakate tipa "Luda žurka, dance 90ih, ponesite dobro raspoloženje" (zaboravili su da navedu čepove za uši i naočare za pomračenje)! I šta sad treba, da se pojavi "tribute to dobar-loš-zao", nova kaseta? Alo, ljudi!
Šta je sledeće? Hoćemo sad svi da nosimo narandžaste biciklističke ili vrišti-zelene Mont prsluke (perjane, naravno)?! Kad smo već kod "mode", vidim da su sada "in" "air max" patike i da zlo bude veće, koštaju Boga oca! Pa, ja sam iste takve imala sa sedam godina, dobila ih kad sam kretala u prvi razred, samo su moje bile lepše - imale su svetlucave đonove (kad zgaziš, ono zasvetli)!
A svi nešto trabunjaju o "boljim vremenima", svi se proseravaju sa "Evropama, unijama, nacijama, granicama..." Ma, koje granice, kad mi nismo prešli "granicu" devedesetih?! O kakvoj mi budućnosti pričamo, kad nam oni upišanci koji ne znaju da vežu pertlu zglavno glume velike šmekere, a ne smeš ni ćušku da im lupiš k'o čovek (taman da si im sto puta roditelj), da te ne prijave sigurnoj kući (glupa "dečija prava")!
Neka budućnost nastavi svojim putem slobodno. A mi ćemo za to vreme da razmenjujemo "Kasandra" sličice, pravimo "kaseta" žurke i uživamo u "diiiivnim" stihovima Đogani fantastika, koji, kad malo bolje razmislim, lepo opisuju trenutno stanje: "Mi smo kosmonauti iz zvezdanog grada idemo na Mars
Jer tamo nema rada tamo žive neki mali zeleni..."

Zimske "serolije" i ostale čarobne stvari

"Sunceee!", prvo što mi je prošlo kroz glavu kad sam se probudila! Izađem iz sobe, pogledam kroz prozor i...cvrc Milojka, što naš narod voli da kaže - to je samo zubato! "Ono bijelo govno" i dalje se ponosno ceri kroz okna mog slabo-dihtujućeg prozora. Onda se zamislim i tek sad ne verujem - kako neko može da voli zimu??
Kad se samo setim leta - napolju prži, prosto te milina obuzme čim oči otvoriš! Sve bašte otvorene, a opet nema mesta, klinci na sve strane... a ti obučeš žutu haljinu (onu najkraću), natakneš naočare i štikle, pa onako sveže preplanulog tena (al' prirodno, sunce je keva) paradiraš Zmaj Jovinom... A ako nisi u žuta-haljina-fazonu, onda obučeš šorc, patike, baletanke... bilo šta... a uveče, prosto ne možeš da sediš u stanu, gre'ota je... odeš u kampus, tamo mase "kao nekad", svi piju pivo, svi pevaju i niko te ne pita da li si pozvan, da li se poznajete - svi su dobrodošli!
A onda se vratim u sadašnjost - kroz prozor duva, ako ne daj Bože pada sneg, onda i curi kroz pomenuti, pa moraš da postaviš neku krpu da ne kaplje u produžni (koji MORA da bude baš tu, jer nema više gde da se uključi) pa te zdrma trofazna... E, a kad izađeš, onako natrpana raznim odevnim predmetima, nebitno kako kombinovanim (je l' još nekom mama oblačila skafander kad je bio mali, je l' to još postoji? :)), samo psuješ ovo "diiivno i romantično" vreme, naglas ili u sebi. Onda sledi lepljenje kose za usta, elektrisanje, čekanje gradskog pola sata... A ulazak u dotični i opstanak u njemu tek je posebna priča: babe sa cegerima, babe bez cegerIMA, dede sa palicama (nekim čudom uvek uspeju da dotrče do busa od onog tamo ćoška, ali nikako baš ne mogu da stoje), klinci sa OVOLIKIM jaknama (je l' su perjane jakne opet in?) i torbama... i svi se guraju, svi psuju, svi viču "Majstore, SREDNJAAA!" (iako znaju da čovek ne sme da otvori srednja dok svi ne uđu)... A ti, ako nekim čudom sediš, onda u najboljem slučaju imaš nečiji lakat na glavi. I dok se "sve noviji, sve čistiji" autobus klacka, vođen majstorskom rukom "kulturnih, ljubaznih i profesionalnih vozača", ti razmišljaš kako bi sad nekom najradije uvalila lakat u dijafragmu... Ipak, posle pola sata prijatne i udobne vožnje, skupljaš svoju zimsku opremu, staješ u bljuzgavicu, mokra ti je leva noga... jebeš mater... odlaziš do semafora, crveno je, neki magarac sa audijem te isprska, onako besna staješ u bljuzgavicu... mokra ti je i desna noga... i uživaš u blagodetima zime i snega...

31. 12. sindrom

Šta ćeš obući za Novu godinu? Kad krenu ovakva pitanja (negde oko prvog septembra), jasno mi je da će i ova (nova) godina biti puna uobičajenih tra-la-la gluposti. E, tog recimo prvog septembra, na ovo pitanje odgovorim pitanjem - gde ćemo za Prvi maj? Ali! Evo ga 15. decembar, a ja i dalje nemam pojma šta raditi u "najluđoj noći".Uvek sam se pitala zašto najluđa? Sad, kad malo razmislim, jasno mi je! Ljudi kao da naprasno pošuntave, odjednom je najbitnije gde će se ići, šta će se obući i koliko čaša se računa u "neograničeno piće".
Šljašteći prozori, ceo grad osvetljen (onim što nije crklo u proteklih nekoliko godina), Kinezi zadovoljno trljaju ruke, pazar se bar utrostručio u poslednjih nekoliko dana... Klinci bacaju petarde, tačnije prave pizdarije, jer više ni petarde nisu one slatke, male, zelene, kod dede ispred škole - sto komada za sto dinara, pa kad je zapališ onda čekaš u neizvesnosti hoće li ličiti na petardu ili će se "upuvati". I uglavnom se "upuva". Bokte, ovo kad rokne, ne znaš ne koju ćeš stranu, a ne daj Bože da spavaš, ne znaš šta te je snašlo. Čuješ rafal, pogledaš kroz prozor, a mali Bin Ladeni vrebaju kante, oluke, flaše... i kao rezultat ovog veselog čina jedni ostanu bez prstiju, drugi bez sluha, oni "srećniji" ko zna bez čega sve još... uspomena na Deda Mraza! Ovi malo stariji su još blesaviji. Ljudi su u stanju da keširaju 40+ eura za neku rupu (by the way okićenu u prazničnom duhu), da se odvale k'o stoke od "neograničenog pića" koje se svodi na vino u tetrapaku i pivo u krmači, izljube se u ponoć, izbljuju u ponoć i minut i onda kad ponestanu zalihe odu u nepoznatom pravcu. Snobovi će izdvojiti koji stotinak više, pa će dočekati Novu u nekom fensi lokalu, maksimalno skockani, "sofisticirani"... dok se ne iznese rakija i prasetina - e, tad se više ne zna ni ko pije ni ko plaća, svi se kače po stolovima, posle padaju pod pomenute - svi smo mi, Srbi, jednaki pred šljivkU i pred prase'! ;)
Al' dobro, sve je to u duhu "najluđe" noći. A onda sledi blokirana telefonija do daljnjeg, od srdačnih čestitki sa obaveznim "da ti se ostvare sve želje"... Ja još čekam taj trenutak kad će sve želje da mi se ostvare... Ove godine imam poduži spisak, šta li će biti prvo na "deda mrazovoj" check listi?! ;)

Kad razum kaže: SRCE!!

Takve nepravde više ne prave, takve kao ja, naivne, blesave, što se nadaju sebe zavaravaju i na kraju same spavaju...

Pitam se, koliko se nas sa xx može pronaći u ovim stihovima! Verujem, mnogo! Ne znam samo, zašto ako si žensko moraš uvek da komplikuješ stvari! Zašto je namešteno da se žena kida, bori, veruje... I treba da se zapitaš (a koja od nas nije bar jednom?), kada slušati srce, a kada razum? I da li uopšte "to dvoje" mogu da pronađu kompromis i konačno se slože?
Ne sećam se da sam skoro (ili ikad) čula neku devojku, ženu, da kaže "Uradiću to zato što ŽELIM i zato što sam sigurna da je ISPRAVNO!" Uglavnom postoje samo dva moguća rešenja: 1) Znam da ću se kajati, znam da ću ispasti glupa, ali uradiću to zato što mi srce kaže
2) Najviše bih volela da to uradim, ali neću zato što nije ispravni i ne bih da ispadnem glupa
Sve ostalo su varijacije na temu. E sad - slušanje srca ili slušanje razuma?Šta to ima toliko u tom "ispasti glupa"? Sve stavove u životu nameću nam režiseri američkih filmova i serija. Važno je da uvek budeš u centru zbivanja, da budeš lepa, PAMETNA i pre svega NEZAVISNA! A lepa, pametna i nezavisna devojka nikako ne sme da pati, ne sme da moli, suze su zabranjene, srce je isključeno do daljnjeg... Šta će kome srce, kad postoji "zdravo programiran" razum! I šta će mi muškarac, kad sam ja poslovna žena? Kao da su se svi zablentali i zaboravili kakav je osećaj kad te zagrli onaj koga voliš, kad zajedno gledate pomenute filmove, budite se u istom trenutku samo da se poljubite i ponovo tonete u zajednički san... Kao da je sve prestalo da bude važno... Ono što danas zovemo razumom u stvari je nova vrsta softvera, koji možemo da programiramo kako nam odgovara. Pitanje je samo - šta ako se na srcu skupi paučina, ako postane potpuno neupotrebljivo? Šta ako se jednog dana, negde između Mozzile i Internet Explorera, setimo da smo izgubili ono što nas zaista čini ljudima - osećanja?! Ako postanemo jednolična masa, koja je tu samo da bi bila tu? Možda ćemo se kajati,možda ćemo želeti osmeh, suzu, podršku, čak i svađu! Možda ćemo se kasno setiti da je trebalo da idemo tragom srca, bez obzira na posledice. Jer, kako da znaš da li si uradila pogrešnu stvar ako je ne uradiš? Možda je baš ono što ti je izgledalo kao najveća greška, u stvari najispravnija stvar koju ćeš uraditi u životu. Možda je baš to ono što ti je potrebno da budeš srećna!
Vreme je da razgraničimo razum i srce, vreme je da ih pretvorimo u neraskidivu celinu! Možda tako konačno počnemo voleti sebe!

Burme u brašnu, prase na ražnju - sve je na svom mestu!

"Oženismo našeg brata iako je mlad" i "će pere sudove, tako mu pevali"... Svadba, neki kažu najlepši dan u životu, siroti prasići i ostale "jestive" životinje ne misle baš tako! Dan kada se u Srbiji zaboravlja Seka (kako mi Srbi volimo da tepamo raznim pošastima koje nas spopadaju, to je čudo jedno), dan kada je najvažnije ispoštovati sve običaje, da ne bi sutra komšije pričale po selu kako si stipsa, pa ako sutra ne možeš da sastaviš kraj s krajem, nema veze, red je.
Na neki čudan način, prateći efekat naših običaja je klanje svega što na čet'ri noge hoda (ponekad i na dve), jer, "kako starejka da dočekaš bez prase, sramota!". Tu je, naravno i domaća, žuta, čuvana dugi niz godina specijalno za ovaj dan (što kasnije se oženiš, to je žuća i bolje "faća"). E sad, tebi je možda cilj da samo potpišeš taj glupi papir, skupiš ekipu, ponapijate se i posle nastavite da živite kao i do sad. Ali, ako hoćeš da budeš pravi srpski sin, ne d'o ti Bog ono što sledi! Javlja se uža i šira familija koja te zna još kad si bio ovolicki (nemoj nikog da zaboraviš, inače si na*eb'o do kraja života). Tad ti postaje jasno da u ovoj zemlji trube, prasetine i krstovače preživeti svadbu znači imati deblje živce od vojničkih peta (posle mesec dana netuširanja). Ako do sad nisi znao, ako ne pogodiš jabuku (koju je tvoj tast "slučajno" okačio na najvišu moguću granu) sa dva metka za divlju svinju, onda nisi pravi muškarac nego neki šonja! Nek ti je obavezno na pameti da moraš uvaljati burme u so i brašno, da se slažeš sa ženom k'o 'leba i so (ko još soli hleb?). Ima tu još sto čuda koja moraš da obaviš ako hoćeš da imaš dug i srećan brak, kao što je pijenje vina u crkvi, darivanje svih i svakoga, skupljanje love oko stolova od prisutnih (da nadoknadiš ono što si do sad potrošio), igranje kola (ili, što moja sestra reče, "mi si od zimu ripkamo") ispred kuće, mladine kuće, opštine, crkve, restorana (svekrvino, svekrovo, mladoženjino, starejkovo i svih ostalih aktera ovog veselog događaja), nošenje čuturice i pazi da ti neko ne ukrade, inače moraš da mu platiš...
Običaj je da se svi bratski izvesele, popadaju pod sto od alkohola i do neke sledeće svadbe pričaju o tebi... da li ćeš se ti posle slagati sa ženom, da li ćete se voleti i poštovati, da li ćete imati lep i normalan život... sve to nije bitno. Važno je da svadba prođe po protokolu... Pa ti vidi da l' imaš muda (u slobodnom prevodu - novčanik) da se ženiš...

Fensi klošarka

U medijima nas često bombarduju parolama "Sledi svoje instinke", "Budi svoj" i sl. Nasuprot svemu tome, život je odavno uplivao u šablon i ako iskočite iz pomenutog, sami izaberite jednu od etiketa - frik, klošar, čoban...
"Ti si devojčica, moraš da budeš fina, moraš da paziš kako se ponašaš...", govorili su mi, mislim, još od mog prvog susreta sa postojanjem. Verovatno bezbroj devojaka dobija ovakve savete... A onda odrasteš, postaneš "svoja" i šta se desi? Izađeš na ulicu i vidiš čitavo more tzv. "svojih" devojaka. Peglana plava kosa, lepršave haljinice, PATIKE sa štiklom... "Copy-paste cice" sada su u trendu.

Jutros si posle višečasovnog druženja sa ogledalom shvatila da je sve savršeno - plava kosa je brižno očešljana, puder, hajlajter, senke, maskara... sve je na svom mestu! Nije bitno da li ti dobro stoji, važno je da si u trendu. Stavljaš nove velike naočare od dvesta eura i zadovoljno izlaziš. Danas ćeš da budeš fina i naravno, najlepša. A onda se uplašiš, jer kao da si nekoliko puta srela sebe na ulici! Ma, ne, to je samo moda, sve je u redu.
Večeras ćeš izaći u najskuplji lokal, imaćeš najlepšu frizuru... Najbolji frajer u gradu će da ti plati piće, ne poznaješ ga, ali misliš da je on komšija od onog tvog druga koji poznaje Vladu Georgijeva. Ljubazno prihvataš njegovo piće, posle ćeš mu lako prodati neku spiku i nestati. Ako ima audi, možda ćete se i "sprijateljiti". Ali, bićeš fina devojka, bićeš skockana i na nivou, jer, ti si žensko!
Ne daj Bože da večeras nabaciš kačket i patike, danas je dan za žutu haljinu! Nemoj da odeš u kampus i piješ pivo sa ostalim studentima, to rade "klošari, a ne devojke". Pivo više nije u modi. O fudbalu da ne pričam! Zašto bi tebe zanimalo finale Lige šampiona, bolje prošetaj novu suknjicu.
Ako te ipak smori status fine cure, ponesi dvolitru i dođi u kampus. Ja ću te čekati u društvu veselih "klošara", "džitre" i Lava, sa kačketom i patikama... bez štikle!

Filozofski - NULA!

Rok za predaju zahteva za kredite i stipendije - 31. oktobar! Cool - dvadeset i neki (prvi-drugi), sve je spremno, ponosna što konačno ne kasnim sa sređivanjem papirologije odlazim na fax samo još da overim...
"Šta si sad došla, 'el' ti misliš da ja nemam posla ovde, ja ceo dan samo sedim i vas čekam... uf, ajd šta 'oćeš?", kao i uvek ljubazna naša šalteruša.
"Ništ', ja došla ovo da overim al' da mi prvo upišete onaj nemački što niste zaveli u zapisnik" kažem ja i dalje raspoložena.
"Jao, pa di si do sad bila dete, 'ajd' ulazi ovamo da vidim šta je to", dodaje negde između 77og dima best slims-a (roze) i velikog gutljaja kafe (sram me bilo, našla sam kad da dođem, da se ženi o'ladi kafa)!
E, sad, da ne davim više, svima je vrlo dobro poznato šta sledi, pomešana papirologija, sređivanje i razdvajanje zapisnika od prošle godine i "O, Bože, ko mi je to uradio"... Ispostavlja se da sam "ja nešto zasrala kad sam prijavljivala ispit, pa mi onda to lepo nije uneto u zapisnik". Btw, to je još od januarskog roka, al' nekako slučajno niko još do sad nije primetio da mi "fali ispit"... E sad, da ne pričam još da sam u sređivanju Macinih papira izgubila više od sat vremena (ti papiri nemaju veze sa mnom), da sam dolazila već nekoliko puta, da mi je index i dalje na germanistici i da se niko mnogo ne potresa oko toga što ja za dva dana idem iz Novog Sada...
Dolazim ja danas na fakultet, već nervno rastrojena, da pokupim index od pre neki dan i (je l') da konačno predam papire za kredit... Odsek za germanistiku... kuc kuc.. ku...c! Dole na šalter... ne radi...
Sva naelektrisana, kome više da se obratim, koga da psujem, pitam se da li je to poenta fakulteta - da potrošiš i ono malo zaostalih živaca pa da se na kraju pronađeš u čuvenoj definiciji ludila... Nazvala, rekli mi da dođem sutra... ako ne bude gotovo... "Ma, šta se ti žuriš, rok za predaju je 31. oktobar" Jeste, sram mi uš'o, šta sam se uspandrcala a ima još pet dana! Dosada...

E, ćao ljudi! :) Ovaj "nemili događaj" naveo me je da počnem piskaranje, čisto da ne bih totalno odlepila! Dakle, ovaj blog biće moj izduvni ventil.... Ne obećavam ništa, tako je najbolje! Ko hoće da čita, slobodno, ko hoće da me ispljuje - cenim... Neka i vama bude izduvni ventil... do sledećeg kuckanja...