"Kuk" off!!!

Uvek su mi išli na živce ljudi koji kukaju. A danas stalno neko kuka, na različite teme i različitim intenzitetom doduše, ali kukanje je postalo sastavni deo života (disanje, jedenje, spavanje, vršenje nužde i kukanje - sve drugo ne mora). Al' sve to ne bi ni bilo toliko strašno, da nisam uhvatila sebe da postajem deo te gnusne gomile.

Danas se kuka na razne stvari. Glavna tema većine kukača je politika i njeni glavnokomandujući. "Đubrad na vlasti", "đubrad koja pokušava da dođe na vlast", "đubrad koju ne zanima dolazak na vlast, al' ipak su omastili brke"... Na sve to obavezno se nadovezuju cene, kako stoka samo gleda da se na'vata love, sve je skupo k'o đavo a ti imaš platu taman toliku da ti je skupa sama pomisao da nešto kupiš... Pa stoka koja se tuče sa drugom stokom da bi kupila polovni 'leb za 25 dinara, posle 19 sati. Kakav je to način?! Da ne zaboravimo na nezaposlenost, koja je postala najgora epidemija u ovoj zemlji. Brdo nezaposlenih visi na birou i čuva svoje diplome za potpalu - gas poskupeo, para nema a zima ide. Nezaposleni kukaju što nema posla, zaposleni kukaju što im je posao sranje, a onaj gotovo nepostojeći procenat zaposlenih i zadovoljnih svojim poslom, kukaju što ima brdo nezaposlenih koji...i tako u krug...

I naravno, kukamo na zemlje kojima je do jaja, nasuprot ovoj našoj, kojoj je i bog rek'o laku noć... A niko ne odlazi, svi su patriote do mojega, svi se nešto nadaju boljem... Pored osnovnih i obaveznih tema za kukanje, slobodno vreme koristimo za kukanje na slobodne teme. Tu se ističe "meteorološko kukanje" (glupa kiša, glupo sunce, glupi vetar, hladno je, toplo je...sve ovo može biti i odlična tema za razgovor sa taxistima). Vrlo često tu je i "estetsko kukanje" (šta da obučem, krecava mi je kosa, ravna mi je kosa, šminka mi je sranje...). Na sve ovo nadovezuju se i kukanja sa bazom "mrzi me", "dosadno je", "raspala Kikinda", "retardirane klinke", "dosadni matorci", "sve je to Amerikanac smislio" i još mnooogo, mnogo različitih tema (kreativni mogu slobodno da dodaju ono što sam zaboravila)...

I kao što rekoh, uhvatih sebe u toj izgubljenoj gomili... A nekad me je bolelo uvo (da ne lajem, ako već do sad nisam) i za vlast i za one druge (nisam znala ni ko su), i za cene i za posao...pogotovo za to što Mađarska nema more (nemamo ni mi i šta nas boli k...) i što su Amerikanci debeli... Osvrnem se iza sebe i shvatim da sam zvocava babetina i da ako tako nastavim uskoro ću i sebi postati naporna... I onda shvatim da mi je pun ku...fer kukanja i sve što sada imam da kažem je "I DON'T GIVE A FUCK!!!" Odjava:
http://www.youtube.com/watch?v=87TclF_txfI

Ko tebe kamenom, ti njega ciglom!

"I treba da nam skršite vrat prebijte nas, slobodno, prebijte nas! Umesto ljubavi vodili smo rat jebite nas, samo napred, jebite nas..."

Od "boktepita" kada nazivamo sebe "nebeskim narodom"... Nikad mi nije bilo baš najjasnije odakle i zašto, ali sudeći iz priloženog, niti se može reći da smo "došli sa neba", niti smo mu blizu, a posebno smo daleeeko od božanskih moći (koje vrlo često sebi volimo da pripisujemo). Kad malo bolje razmislim, trebalo bi dobro da se pomučimo da opravdamo i ono "narod". Uvek smo, doduše, bili "kurčeviti" (izvin'te me što lajem)! Kao što već jednom spomenuh, istorija mi nije jača strana, pa ću preskočiti nabrajanja tipa ko koga "isječe od učkura do grla bijela", ko kome ukucao eksere pod nokte (a ovaj što nije plak'o je bio naš) i tako to...

Mogu da govorim o onome čega se ja sećam. A to čega se ja sećam, nije baš za reprezentaciju (čak ni reprezentacija, kad već spomenuh)!Kroz maglu se sećam našeg najvećeg bauka - devedesetih! Kad ih spomenete, reakcije su fascinantne - neki se zgražavaju, neki viču "puj, puj, ne ponovilo se", oni treći kažu "ćuti da te neko ne čuje", i dalje u strahu da će ih neko staviti iza rešetki ako kažu nešto protiv režima... Iako sam bila klinka, ono po čemu ja pamtim devedesete je cenzura, razne baba-Vange i turbo-folk! U izvesnoj meri i siti rekords sa svojim glupim dens pesmicama. Moram priznati da sam ja u to vreme pripadala generaciji koju nije mnogo doticala cenzura i proročice i ne mogu da kažem da sam na svojoj koži osetila "strašne devedesete". Nismo imali mnogo, ali znali smo da cenimo ono što imamo, radovale su nas sitnice (pljeskavica i kinder-jaje na velike praznike)! Kad slušam priče, gledam stare vesti (sve sa ružom na desku studija RTB) - bilo je sranje i stvarno ne ponovilo se!

Sa druge strane - šta je to što se do danas promenilo? Cenzura i dalje postoji u velikoj meri (samo je vešto ušuškana nekim drugim stvarima), proročice su skinuli sa TV-ekrana, ali i dalje im ljudi veruju, a o turbo-folku nemam potrebe da razgovaram ovde (cenzura?)! I niko nikog ne jebava u ovoj državi (osim u mozak)! Jedni kradu da se ne vidi, drugi kradu javno i ne možeš im ništa... Zavlačimo se u dupe Evropskoj uniji, padamo na sve gluposti koje od nas traže... Nadamo se boljim danima... Glumimo silu, busamo se u rebra glumeći velike patriote, "živimo za svoju zemlju" i u stanju smo da se poubijamo kako bi ona ostala "cela"! Pa, neće država bez nas, džaba se koljete! Radimo za "sitne novce", kad dobiješ 200 evra platu, kao da te nagradio neko (nema veze što za tih 200 evra krv ispljuješ), klimamo glavom i pravimo se nevešti! Ljudi žive u blatu, u govnima, i veliki umovi vrlo često završe na ulici... A mi pravimo azil za mačke i "kere", oplakujemo ih, organizujemo humanitarne akcije za njih... I mnogo smo zajebani onda, pa moraju nas primiti u Evropu, kad smo tako humani! A onda izađeš na ulicu i onda isti taj ker kome si juče skupljao pare dođe i odgrize ti uvo (ako si već imao sreće da te ne pojede medved)!

I niko neće reagovati! Svi će biti zgroženi, možda i uplašeni, neki će pričati o tome par dana...dok nekog kera ne pregazi auto, pa ćemo pokrenuti novu humanitarnu akciju... Tako nam i treba, kad smo glupavi... I kukavice!

Znam da će se sad pojaviti brdo onih koji će reći "Pa, kad ti ne valja, 'ajmo da pravimo izbore!" Teoretski, slatko zvuči! U praksi, birati između lošeg, zlog i beskorisnog, stvarno mi je teško! Zvanično obećavam, onog dana kad se pojavi neko ko će da prizna da je lopov i da mu je jedini cilj da dođe na tron da bi se nakrao - za tog ću da glasam! I neka kradu, nek' uzmu sve što im treba, ali ono malo što ostane - pa, hajde rasporedite ga kako treba! 'Ajde da jednom budemo svoji, da ličimo na nešto i onog dana kad nas budu molili da se priključimo ko-zna-kojoj-uniji, da možemo bez straha da kažemo: "Ok, pod tim i tim uslovima!"

Sustajem, odustajem...

Desistirati (lat. desistere) odustati (ili: odustajati) od čega, okaniti se nečega, prestati s čime. (Vujaklija)

U našem narodu (ali i šire, smem da tvrdim) ovaj glagol imao bi mnogo opširnije značenje, a sinonimi za njega verovatno bi bili "plašiti se", "nemati muda" i sl, odakle bi proistekle i karakterne osobine "kukavica", "šonja", "slepac"... Verovatno potiče još iz vremena kada su na ovim prostorima živeli "heroji", a razni hvalospevi ispevani njima u čast prouzrokovali su da odustajanje danas postane apsolutno neprihvaćeno, čak se može smatrati nepristojnošću i nevaspitanjem. Vekovima unazad, sve si mogao uraditi, ali nikako nisi smeo odustati. Ratovi su vođeni, a svi počinjali od gluposti, samo zato što mazge nisu htele odustati. Bili su u stanju glavu da daju, nisu se plašili da ih neko iseče "od učkura do grla bijela", samo da ne odustanu...da ne ispadnu kukavice. Pojave se s vremena na vreme i neki "mudraci", smisle neke izreke, pa ih se mi držimo posle k'o popizdeli i "apdejtujemo" svoje fejsbuk statuse "pametnim mislima velikih faca"(Vrlo je važno ne odustati. Tek tako možete nešto i učiniti. Stephen Hawking - na primer)...

I sve je to u redu... ukoliko se to neodustajanje odnosi na stvari do kojih vam je zaista stalo, ako su u pitanju vaši "životni snovi" i ono što vam je stvarno važno... Ali šta ako su nam samo oči zamazane vekovnim proseravanjima i strahom od promena? Šta ako neke stvari čuvamo i trudimo se oko njih samo zato što su nas naučili da tako treba? Samo da ne ispadnemo šabani bez muda...

Ponekad mislim da se ljudi istripuju da im je cimanje oko nekih stvari/ljudi/događaja (a pritom mislim konkretno i na sebe) od ključne važnosti za dalji opstanak na ovom svetu. Nekad vidiš da je trud uzaludan... Što više napora ulažeš, postaje ti sve besmislenije... I život ti se pretvara u sranje... A ipak ne odustaješ! Zašto? Zato što su te naučili da treba da se "boriš"! Ako je sranje, da se boriš još više... Jer odustati nije lepo, nije ljudski... Odustajanje često podrazumeva i velika odricanja, ali i velike promene. A da li si spreman da se menjaš? Da li si spreman da se odrekneš nečega što ti trenutno "uliva sigurnost", u korist nečega što ni sam ne znaš šta je, ali osećaš da bi moglo da te učini srećnijim? Teško, retko ko danas za TO ima muda! Što se mene tiče, odustajanje je zapravo hrabrost. Nije lako poslati "sve u finu materinu" i početi nešto novo...

Pametni ljudi bi rekli "Treba znati kada treba stati"! Zato, junaci moji, dole mačeve, šerpu o rep i u put!

Eat my click!

-Želite li da povežete svoj frižider sa fejsbuk profilom? -Confirm! -Čestitamo, vaš frižider i profil su povezani, od sada će svi vaši prijatelji dobijati notifikacije svaki put kad uzmete svoju dozu slanine, a svaki prekomerni zalogaj pojavće se i na "houm pejdžu" vaših šesnaest hiljada poznanika.

Moram da priznam, nisam ja protivnik fejsbuka. Naprotiv, i sama vrlo često u trenucima dokolice uhvatim sebe da nekontrolisano klikćem po "home" dugmetu, u prazno, sve dok se ono ne izliže i ne istrca se nokat improvizovane "miš-ruke". Desi mi se često i da zalutam po profilu neke "random" osobe, pogledam s vremena na vreme i slike kompletnog sanitarnog čvora mlađe ženske fejslend populacije... Nije to ni loše... Možeš nešto i da naučiš! Ja sam, na primer, zapazila da najveći broj tinejdžerki ima kupatilo sa zelenim pločicama i sivim detaljima - možda će to biti od koristi, kad se bude pisala nova istorija. I mi smo učili o onim rimskim kupatilima (rimska, je l', nikad mi istorija nije bila jača strana!)... Ponekad se zajebem, pa i sama stavim neki status/pesmu/komentar... Tad uglavnom nailazim na odobravanje muškog dela svojih prijatelja i "imagine" prijatelja... Sa druge strane, verujem da to vrlo često izaziva zgroženo prevrtanje očima (uz propratne efekte blagog povraćanja) ponosnih vlasnica pomenutog mokrog čvora, kojih, moram da priznam, i nemam previše na spisku stvarnih i izmišljenih poznanika (pitam se zašto).

U svakom slučaju, poenta cele ove fejsbuk-sage je u tome da je danas sve postalo povezano sa ovom, socijalno-asocijalnom mrežom, što je, moram priznati, počelo pomalo i da me plaši. Svojevremeno sam napravila i Skajp (ne pokušavajte da me tražite na pomenutom), samo za "najbližu familiju"... I jednom, ulogujem se ja, kad ono "Da li želite da povežete skajp sa fejsbuk nalogom?" Pa, koji će mi to moj?? Da četujem sa sobom? "De si fejsbuk Branislava?" "O, de si brate, šta ima na skajpu?" Bolesno! Ustanem ujutru, onako grogi, teturam se do kompa, pokušavam da čitam novine...kad ono "Povežite se sa fejsbukom", "Komentarišite vest preko fejsbuka", "Vaš omiljeni medij od sada i na fejsbuku"... Ma jeb'o vam on mater! Samo čekam da mi se još na šolji prve jutarnje pojavi ono "share" dugmence i to je vrhunac! Ne, ne želim da podelim svoju kafu sa svojim fejsbuk prijateljima! Fuck off!
Dragi moji prijatelji, stvarni i "kaobajagi", volim ja vas sve (neke više, neke manje), ali da prostite, neću da podelim sa vama ono o čemu sam sa nekim pričala preko skajpa, neću da vam kažem kad sam bila u wc-u (al' ne da se slikam), a ako sa nekim moram da podelim (pardon, "šerujem") kiflu kad krenem na pos'o, preferiram da to uradim onako kako dolikuje, kako su nas učili u još vrtiću... U suprotnom... pogledati u naslovu!

Antisvetica

Dragi muškarci, ovo je priča posvećena vama! Ukoliko mislite da želim da vas popljujem i prosipam feministička sranja, varate se! Naime, rad jedne umetnice koju ovom prilikom neću da imenujem, naterao je moj želudac da se poprilično isprevrće (mislim da sam malo i bljucnula)!

Žene... večito maltretirane, mučenice i sirotice. Stalno se bore za svoje mesto pod suncem, a zauzvrat moraju pošteno da se napate. Svi ih ugnjetavaju do smrti, a one i dalje pune elana obavljaju svoju ulogu svetice! A onda se udruže, na čelo postave neku "proslavljenu umetnicu" i naprave izložbu na kojoj bace svetu u lice sve što moraju da rade, kako bi opstale na ovom svetu! Žene smatraju da je njihova uloga u ovom životu zapravo umetnost. Po svemu sudeći, najteže im pada rađanje dece i to će vam uvek podmetnuti pod nos! Ako misliš da su ti muškarci krivi, a ti fino nemoj rađati..ili još bolje, ako imaš čime, napuni muža, možda će i prihvatiti tu ulogu! A posle pričaš - uloga majke je nešto naaaaajlepše, majka je svetica... Sledeće u nizu "mučeničkih zadataka" svakako je kuvanje, spremanje kuće, peglanje i ostale kućne aktivnosti! Većina žena će se žaliti "zašto je to ženski posao, zašto ne bi muškarac to radio?" Ok, slažem se i sa tim! Ali dok ti muž "pere, pegla, puši", hoćeš li ti da zidaš garažu, voziš kamion, istovaraš cement, kosiš travu... Je l' ti to više odgovara?

Na podužem spisku stvari koje jedna mučenica mora da uradi najviše me je fasciniralo - "Peri se!" I to je teško? Pa, ti nemoj... Jebote, kako im padne na pamet samo? A onda: "Jebi se!" U što mi te žaaooo... Ovu "plemenitu radnju" većina žena će svrstati u obaveze. I žaliće se, naravno... A da dotični nekim čudom ne želi, ne može, nije raspoložen... Đubre jedno, znala sam da ima neku drugu!

Ima tu još mnogo toga što žene smatraju maltretiranjem! Neću da nabrajam, nije pedagoški da kažem sve što mi je na umu! U svakom slučaju, žena je divna, žena je svetica, žena je oličenje lepote, dobrote i čistine... Muškarci su stoka! Oni postoje na ovom svetu samo da bi mučili "ta divna stvorenja", njihova uloga je samo da budu tu i ne budu ravnopravni!

Dragi moji muškarci, molim vas, imajte obzira prema svojim ženama! Kuvajte, spremajte, perite se, jebite se, rađajte decu, čuvajte decu... ne dozvolite da vašoj dragoj zafali dlaka sa glave... ili odakle već - pošto i depilaciju smatraju nehumanom! A onda, ako imate sreće da prođe bar jedan dan sa takvom "podelom poslova", garantujem da će AŠPŽ (antišovinistički pokret žena) ponovo da se oseti ugroženim... biće im dosadno - stoko šovinistička, nemaš srca, vrati naše obaveze!

Čije je "naše" vreme?

Pojavila mi se nova bora! Minijaturna, gotovo neprimetna, ali ipak - bora! Žurno posežem za svim "kozmetičkim pomagalima" koje nalazim u kupatilu, ne želeći da prihvatim svoju novu "crtu lica". Između ostalog, nailazim na maminu "masku protiv matorosti". Uvek sam se gnušala tih stvari. Uvek su mi izgledale toliko daleko, nadala sam se da se nikad neću sresti sa njima, a kamoli upotrebiti ih... A onda... "Ostavite da deluje 15 minuta, a zatim uklonite kozmetičkom maramicom"

Maska... Upravo taj naziv joj i pristaje, baš on opisuje njeno pravo dejstvo - naneseš je na lice, "ukloniš kozmetičkom maramicom" i utripuješ da će sve bore nestati, da će sve godine nestati. Onda shvatim koliko se zapravo plašim svojih godina. Ne ovih sada, već onih što dolaze. Uhvatim sebe često da pričam o nekom "našem vremenu". Prevrćem očima na klince koji se dernjaju ulicom, kao da to i sama nisam radila. Čudim se njihovim pokušajima pronalaženja svog stila (koji vrlo često učini da liče na zoološki vrt), kao da sam zaboravila na svoje ispade iz srednje škole - ljubičaste senke sa šljokicama, kikice na vrh glave, crvene trepavice...

Kad sam bila mala, život sam zamišljala otprilike ovako - igraš se, ideš u školu, ideš na fakultet, završiš fakultet, nađeš posao, udaš se, odeš u penziju i umreš. S tim što je za mene kod onog dela "nađeš posao" život gubio smisao. Sve se moglo svesti na, otprilike, "nađeš posao - umreš". A onda to više nije samo neka daleka tačka u tvom životu, koja će se desiti, ako baš mora, za jedno hiljadu godina. To je sad realnost. Ma koliko se trudio da ignorišeš, ipak shvatiš da ti više nije 15. I... Guess what? Shvatiš da je ono, što si oduvek smatrao krajem života, zapravo tek početak istog. Isto tako, skontaš da je ono "naše vreme" samo glupa sintagma, koju ćeš koristiti do kraja života. Gde počinje "naše vreme" i gde se završava? I čije je sada vreme? Neki bi rekli da sada možemo da promenimo svet, iako živimo u trulavoj državi. Neki misle da smo još previše zeleni, "kao guščije govno". Tvoje vreme je onakvo, kakvim ga sam učiniš. Ako dozvoliš sebi da sa dvadeset-i-nešto budeš mator, bićeš. I uvek ćeš biti matoro to-u-moje-vreme-nije-bilo džangrizalo. I plašiće te svaka bora, svaki novi korak u životu. Sa druge strane, ako naučiš da iz svakog perioda uzmeš ono najbolje, svako vreme biće "tvoje vreme". I onda ćeš jednog dana, kad napuniš 79, imati dve hiljade bora, smaraćeš ceo svet pričama iz svog vremena, a tebe će savršeno boleti ćoše za to. Tad se možda setiš kako si sa dvadesetak tripovao da si mator... i biće ti smešno... i želećeš da živiš što duže, iako si "drtav" i senilan i sve maske ovog sveta ne mogu to da sakriju.

A sad, "ostavi se sinko chatovanja", blogovanja i koječega, zajebi bore i traži pos'o! Neće ti filozofiranje 'leba doneti! :)

Nek' ti pukne ovaj prst...

"Reci jedan broj... dooobroooo, sa toliko godina ćeš se udati... Sad reci tri muška imena, da ti nisu neki rod... Doobrooo... Tri boje? Tri vrste automobila?... Dobrooo... Rezultat vračke: Udaćeš se sa 20 godina (za onog što ti se najmanje sviđa od ove trojice), živećeš u kamp kućici, imaćete šestoro dece, fiću i dva avlijanera i bićete srećni do kraja života!"

Gubim se po fejsu, trošim uzalud vreme i dok mi beonjače polako poprimaju nijansu "fejsbuk-crvene", nailazim na neku aplikaciju tipa "Ko vas danas voli?". To me je tako neodoljivo podsetilo na one sitne vračke u "naše vreme". Popularne "čaralice", svih vrsta i oblika. Još od trenutka kad smo prvi put na neki način postali svesni sebe, tačnije svog postojanja, one su se počele pojavljivati od najsitnijih do sve "ozbiljnijih" izdanja.
Krenulo je sa lomljenjem prstiju - vračka zbog koje i dan danas puckam prstima... Još u vrtiću... Glavna fora - ako ti pukne prst, tvoja simpatija te voli. I onda scena - brdo četvorogodišnjakinja, koje bi i sve prste polomile, nema veze, samo da dokažu da ih ipak voli. A dotični gospodin u to vreme je zauzet čačkanjem nosa, piškenjem u pelenu ili plakanjem za mamom.
Onda dođeš u predškolsku i otkrivaš papirne čaralice, one što ti mama napravi, nacrtaš nešto sa strane, gurneš prste unutra i nešto tamo vračaš... Ah, radosti kad naučiš da ih praviš sama!!
O onima kasnije da i ne govorim - bilo je tu raznih "šiljusa-globusa-limuntusa", pažljivo pripremljenih i svi su vrlo ubedljivo govorili o tvojoj bližoj i daljoj budućnosti. I moralo je da bude tako. Ne znam da li je bilo devojčice koja se nije bar jednom "oprobala" u takvim stvarčicama. I opet se sve vrtelo oko čuvenog muškarca. Ako ti ispadne suđen onaj koji ti se sviđa, onda si srećna, crveniš, raduješ se kao da te je gorepomenuti već zaprosio... Ako ti, pak, sudbina bude neko do koga ti je stalo k'o do lanjskog snega, popizdiš, al' šta sad... Uvračaš se još jednom... i još jednom... Dok rezultat vračke ne bude povoljan.

Od tada se neke stvari neminovno promene. Napuniš dvadeset tri-četiri godine, zaboraviš na čaralice, baviš se "ozbiljnijim stvarima"... Trudiš se da se ne vidi koliko godina imaš, ali ipak te odaje bora smejalica na obrazu i ona "mrštilica" između obrva... I dalje se nadaš nekom svom heroju sa kamp kućicom, sa kojim ćeš imati šestoro dece, fiću i dva avlijanera. A isti taj tvoj junak... i dalje je zauzet čačkanjem nosa, piškenjem u pelenu i plakanjem za mamom...

Hladni princ i frigidna lepotica

Čini mi se da ljudi postaju sve bezosećajniji, "plastičniji" i bezobzirniji. I što je najcrnje od svega,to se danas najviše ceni. Osećanja su izgubila na vrednosti, štaviše, možda su čak i nepoželjna. Ona se danas smatraju znakom slabosti...

"Istraživanje je pokazalo da kada tip nije siguran šta oseća prema devojci (ili krije svoja prava osećanja), automatski postaje privlačniji istoj" Cosmopolitan

Nisam mogla da se ne zapitam - da li je oduvek tako bilo? Da li su nas samo bajke kojima su nas kljukali od malena toliko zaglupele, da nismo u stanju da realno sagledamo situaciju? U tom slučaju, mislim da "neki novi klinci" zaslužuju neku novu bajku. Ona bi trebala da izgleda nekako ovako:

Bila jednom jedna lepa princeza. Otkad se rodila, njeni matorci (kralj i kraljica, je l'?) punili su joj glavu pričama o prelepom princu, koji će doći jednog dana po nju i spasti je od svih nedaća (davljenja jabukom, spavanja u pepelu ili nečeg sličnog, što svaka princeza mora da preživi, pre svega). Onda će da se venčaju, da izrode sitnu decu i žive srećno do kraja života. A onda počne pravi život... Princeza konačno sretne princa. Upoznaju se... on joj traži broj telefona... ona se femka... na kraju pristane i dogovore se da izađu. Onda on počne da joj posvećuje svu pažnju ovog sveta. Sigurna je pored njega, ima sve... A onda ona kaže "Ti si mekušac, ne mogu da budem sa tobom". Posle toga, upozna preteranog klošara, koga apsolutno zabole za nju (izvin'te na izrazu), zatreska se k'o ćuskija, ali neće da mu kaže, da ne bi sad ona ispala "mekušac". Onda ceo život provede u foliranju i nikad ne upozna pravu sreću, zato što "happy end" danas više nije "in". Čiča miča, gotova priča.

Što jednom "neko" reče, "ovde je osmeh događaj"! Više ništa nije besplatno. Posvetiti nekom samo taj jedan, minijaturni smešak, danas može da te košta k'o svetog Petra kajgana. A bilo bi lepo da je drugačije... Bilo bi lepo da konačno obratiš pažnju na onog što si ga sinoć upoznala po stoti put, onog što je bez obzira na to što ga se više i ne sećaš ipak celu noć razmišljao samo o tvom jebenom "ćao"! Bilo bi fer da ti, frajeru, konačno prestaneš da "tefteriš" i pomisliš malo na onu što te pogledala "samo onako", a pocrvenela k'o rak (to je samo od šminke, naravno)! Možda baš ona ima ono što ti je trebalo celog života. Možda samo nisi gledao pravim očima. Razmisli da li je vredno ubijati osećanja zbog ponosa. Možda ona i nisu toliko loša... A možda još uvek postoje, samo im treba dozvoliti da žive. Dok razmišljaš o tome, ostaviću ti ove stihove Mike Antića, da te inspirišu. Pa ako osetiš i mrvicu onoga o čemu sam ti pričala, podeli to sa svetom...

"I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti

samo da ste se malo potražili.

I kreceš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim. A Boris, Vera, Vladan i Sanja još uvek samo tebe sanja." Mika Antić