Volela bih da sam glupa, glupi su srećni. I ko je danas zapravo glup? Je li glup onaj koji ne zna da sastavi tri čiste, onaj ko gleda kao tele a boli ga ćoše šta će biti dalje, ona što peva "sisaj siso" ili ona što se pojavi pred kamerama u gaćama... ili smo možda gluplji mi koji celog života "menjamo svet", a na kraju umremo u nepromenjenom, mi koji u svemu vidimo komadić nade, pa kad nam i to useru propadamo sve dublje, a ustajemo "sve jači" (a jedemo sopstvene organe i trujemo se rođenom želudačnom kiselinom, što smo "jači", sve smo smrtniji...)...
I celo detinjstvo provedeš ubeđen da ćeš baš ti jednom promeniti svet. Dobro, bar jedan minijaturni deo istog, koji će nekome biti značajan i koji će biti nešto lepo što će ostati iza tebe, tvoj skromni doprinos čovečanstvu. Zato upisuješ škole, sklapaš poznanstva, lomiš se, pljuneš poprilično love na sve to (jer si odrastao u ubeđenju da to tako treba i da "ni kod babe nema džabe)... I postaneš "neko", više nisi samo dete, imaš "zanimanje" (koje god)... A onda dođe 25, dođe i 30, ono vreme kad "možeš volu rep da iščupaš" i tada shvatiš koliko samo možeš da se obrišeš i opereš ruke (pod pretpostavkom da imaš wc papira i vode). Pogledaš zemlju u kojoj si rođen, zemlju kojoj si pred svaku utakmicu pevao sa suzama u očima i velikim srcem, zastavu koju veličaš, zemlju u kojoj si se još kao dete drao "Otpor" i "Dole Sloba"... i shvatiš...
Kitimo se tuđim perjem... Deremo se (uvek i u svakoj prilici, al' na tome i ostaje)... Nekad su ovde živeli oni koji su nam ostavili slobodu. Oni leže negde u Solunu, setimo ih se u prolazu, ako nas nekim čudom put nanese (a u paket aranžman bude uračunat i izlet za 15 evra)... U međuvremenu brine nas da li je polu-retard koji je postao poznat po neartikulisanim zvucima koje je sastavio u "pesmu" i okačio na "jutjub" kresnuo neku sam-bog-zna-po-kom-osnovu-zvezdu, divimo se nečijim svađama, molimo se presvetoj Vendi... Onda se pojavi glumac, inteligantan ali predrzak i "otvori oči" zaglupljenoj masi. "Alo, čobani, dok vi brinete da li je cica-mica-maca pomuzla kravu, neko nedužno dete umire čekajući da dobije novo srce. I svi se upale, klikću, postuju, šeruju, es-em-esuju...Ni trepnuo nisi, devojčica može da ode na operaciju. Ako je to bio jedini način, lepo što je uspelo, devojčici želim sve najlepše i brz oporavak, da me neko ne shvati pogrešno. Ali čitava "halabuka" biće zataškana za nekoliko dana. Mala Tijana imala je sreće (u nesreći) da bude "izabrana" i to će joj značiti život. Ali, da li se iko zapitao koliko hiljada dece je u sličnoj situaciji, koliko roditelja gleda "šou" sa knedlom u grlu, pitajući se zašto su nemoćni da spasu svoje dete. I da li mora da dođe do situacije da neko izgubi život samo zato što ne može da finansira svoje zdravlje?!
I posle "odliv mozgova". Ako uopšte ovde neko ima mozga, šta ste mu ponudili da ostane? Treba da ideš u školu 16-17 godina, da bi došao u situaciju da ti je prodaja gaća i plata od 17000 privilegija, da treba nekom ko se sa 40 i kusur još nije odvojio od mamine sise da u detalje objašnjavaš kako si sposoban da kucaš u wordu, da treba sa završenim masterom da radiš test inteligencije da bi prao čaše kod nekog "gazde", gde ćeš dobiti dnevnicu u visini cene jedne kafe u istom lokalu. Da u drugoj polovini dvadesetih ne smeš ni da razmišljaš o svojoj eventualnoj porodici, jer ne želiš da svoju nepostojeću decu osudiš na život u ovoj vukojebini. Da te pitaju "Gde vidite sebe za 10 godina" a ti, dok im pričaš kako se vidiš na nekom stepeniku više, u sebi se nadaš da ćeš imati bar neki stepenik, ispod kojeg ćeš moći da zalegneš ako pada kiša... Da ti je komunikativnost najveća vrlina, a istovremeno ti zapušavaju usta čime stignu, da traže da budeš timski igrač, a insistiraju da rastrgaš zubima sve koji ti se nađu na putu... U zemlji gde si sumnjičav i kad ti kažu "Dobar dan", gde se na istoj tezgi prodaju gaće za 150 i knjige za 50 dinara, gde je primitivizam način života... Srbijo, kleči na kukuruzu (onom zatrovanom)!
"Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti"... (R. Domanović, "Vođa")
