Pojavila mi se nova bora! Minijaturna, gotovo neprimetna, ali ipak - bora! Žurno posežem za svim "kozmetičkim pomagalima" koje nalazim u kupatilu, ne želeći da prihvatim svoju novu "crtu lica". Između ostalog, nailazim na maminu "masku protiv matorosti". Uvek sam se gnušala tih stvari. Uvek su mi izgledale toliko daleko, nadala sam se da se nikad neću sresti sa njima, a kamoli upotrebiti ih... A onda... "Ostavite da deluje 15 minuta, a zatim uklonite kozmetičkom maramicom"
Maska... Upravo taj naziv joj i pristaje, baš on opisuje njeno pravo dejstvo - naneseš je na lice, "ukloniš kozmetičkom maramicom" i utripuješ da će sve bore nestati, da će sve godine nestati. Onda shvatim koliko se zapravo plašim svojih godina. Ne ovih sada, već onih što dolaze. Uhvatim sebe često da pričam o nekom "našem vremenu". Prevrćem očima na klince koji se dernjaju ulicom, kao da to i sama nisam radila. Čudim se njihovim pokušajima pronalaženja svog stila (koji vrlo često učini da liče na zoološki vrt), kao da sam zaboravila na svoje ispade iz srednje škole - ljubičaste senke sa šljokicama, kikice na vrh glave, crvene trepavice...
Kad sam bila mala, život sam zamišljala otprilike ovako - igraš se, ideš u školu, ideš na fakultet, završiš fakultet, nađeš posao, udaš se, odeš u penziju i umreš. S tim što je za mene kod onog dela "nađeš posao" život gubio smisao. Sve se moglo svesti na, otprilike, "nađeš posao - umreš". A onda to više nije samo neka daleka tačka u tvom životu, koja će se desiti, ako baš mora, za jedno hiljadu godina. To je sad realnost. Ma koliko se trudio da ignorišeš, ipak shvatiš da ti više nije 15. I... Guess what? Shvatiš da je ono, što si oduvek smatrao krajem života, zapravo tek početak istog. Isto tako, skontaš da je ono "naše vreme" samo glupa sintagma, koju ćeš koristiti do kraja života. Gde počinje "naše vreme" i gde se završava? I čije je sada vreme? Neki bi rekli da sada možemo da promenimo svet, iako živimo u trulavoj državi. Neki misle da smo još previše zeleni, "kao guščije govno". Tvoje vreme je onakvo, kakvim ga sam učiniš. Ako dozvoliš sebi da sa dvadeset-i-nešto budeš mator, bićeš. I uvek ćeš biti matoro to-u-moje-vreme-nije-bilo džangrizalo. I plašiće te svaka bora, svaki novi korak u životu. Sa druge strane, ako naučiš da iz svakog perioda uzmeš ono najbolje, svako vreme biće "tvoje vreme". I onda ćeš jednog dana, kad napuniš 79, imati dve hiljade bora, smaraćeš ceo svet pričama iz svog vremena, a tebe će savršeno boleti ćoše za to. Tad se možda setiš kako si sa dvadesetak tripovao da si mator... i biće ti smešno... i želećeš da živiš što duže, iako si "drtav" i senilan i sve maske ovog sveta ne mogu to da sakriju.
A sad, "ostavi se sinko chatovanja", blogovanja i koječega, zajebi bore i traži pos'o! Neće ti filozofiranje 'leba doneti! :)
