Ko to tamo peva...

Probijam se kroz magluštinu, prateći tragove prljavih cipela... Uvijena u sto slojeva koji kol'ko-tol'ko zadržavaju toplotu, izraza lica hladnijeg od jutarnje temperature izmerene u Negotinu, žurim da obavim svakodnevne gluposti neophodne da ostaneš civilizovani građanin... Prolazim pored gomile pokretnih zombija, sivo je i gadno... A onda negde iz magle dopire zvuk koji nekim čudom uspeva da me trgne iz letargije... Pesma... "Tako biiih želeooo noćaaaas, da opeet budeeem sa toboooom... Nisam te se naaaagledaoooo..." Nezreo dečiji glas, ali toliko pun emocija, da sam istog trenutka poželela da saznam odakle dopire... Nije dugo trebalo da otkrijem... Pored Gradske kuće, na vlažnom kartonu, sedi Ciganče... Desetak do dvanaest godina... Obučen u neku jaknu koju su uveliko pregazile godine, al' zakopčan do grla... poluukočenih prstiju od hladnoće, na obrazima mu crvenilo u kom se ogledaju svi vetrovi kojima se za svojih desetak godina suprotstavio... i harmonika... Nisam nikad bila preterano bolećiva prema prosjacima. Znam da većina njih ima težak život, znam da im nije lako, ali nikad me nije mnogo doticalo ono: "Daaaaaj mi koji dinar za hleeeeeebaaa, Boooog ti pomog'ooooo"... Štaviše, ponekad me nerviraju... Ali Cigančići koji pevaju probude u meni najdublje emocije. Nešto poput one scene iz filma "Ko to tamo peva", uz koju se redovno zaplačem. Ne znam zašto je to tako. Da mi bilo ko otpeva tu pesmu, verovatno je ne bih ni primetila, da mi dođe Miroslav Ilić lično i otpeva mi je pod prozorom, ne bih ni trepnula... Ali ovaj mali... Peva iz dubine duše, bez obzira na hladnoću, na podrugljive osmehe prolaznika, bez obzira na sve nepravde koje su ga snašle u životu... on peva... U njegovom neveštom glasu možete čuti tugu sve dece koja će i ove praznike dočekati bez poklona, u ko zna kakvom ćumezu. Melodija koja se razleže celim centrom Novog Sada oživljava scene Kusturicinih filmova, stvara slike prašnjavih Cigančića koji deluju bahato, a ipak se uvek drže zajedno... I znaš da je prerano odrastao, znaš da će i ona crkavica koju zaradi smrzavajući se verovatno završiti u pogrešnim rukama, vidiš da mu je ta harmonika verovatno jedino za šta je vezan... A on peva, zatvorenih očiju... Prilaziš i u malu kartonsku kutiju spuštaš neki kusur koji ti je ostao od ko-zna-čega, na sekund prekida pesmu da bi ti ljubazno zahvalio i odlaziš sa knedlom u grlu i zamagljenim očima.... stižeš na posao, a tamo klinac kome kupuju ski pantalone od 11.000, a on vrišti kako su gadne i kako će ih spaliti u rerni... i dođe ti da ga ispresavijaš pred svima...

Kuvarice manje zbori (da ti ručak ne zagori)

Oduvek sam mislila da na svetu ne postoji iritantnija osoba od Džejmija Olivera. Ako i postoji, on je bar u top 10. Al' ne lezi vraže, iz godine u godinu sve je više samozvanih kulinarskih majstora. Sve se više nešto kao "špikuje-marinira-posipa vilinskim prahom"... I ceo svet mora da zna kad je "domaćica" odlučila da zavrne rukave, opaše kecelju i isproba neki od "Debeli i srećni" recepata. Tako na dragom nam fejsu svakodnevno osvane bar nekoliko "profi" slika, sa podnaslovom "Sarmaaaa", "Kifleee" ili ti "Izvol'te na krofneeee". To su tradicionalisti. Oni malo maštovitiji sve će učiniti da zadive masu svojim dimljenim lososom punjenim očima alpskog jednoroga, iznutricama jaka u sosu od pečuraka iz Zemlje čuda i naravno... tiramisuuu (dok izgovaraš ovo, skupiš usta da budu samo tačkica i obavezno dodaš nevešt francusko-italijanski akcenat)... Najsnobovskiji naziv za najgluplji kolač koji je ikada mogao postati popularan. Posle mafina od brusnica, dobro. Onda se tu nađe gomila lajkova i pohvala u stilu "lepa, pa još domaćica", al' neprevaziđeni su oni što vole da se sami pozivaju ili još bolje da se nadrndaju što nisu pozvani: "Ccccc, praviš pečene ševe, a ni ne zoveš". Evo, samo tebe čekam, ti, neznani prijatelju sa fejsbuka, baš sam razmišljala o tome da postavim još jedan tanjir i pozlaćeni escajg, za slučaj da Vaša ekselencija dozvoli sebi da dođe... Mrš!

Veće zlo od žene koje se hvale svojim kulinarskim umećem su muškarci koji rade isto. Posebno oni koji su ubeđeni da im je taj dar bogom dan, i da niko, pobogu, to ne radi bolje od njih. Mislim, sjajno je što ti između sto poslova i "sedam gladnih usti" uspeš ponešto da zabućkaš svaki dan, al' kad JA skuvam... pa to je da umreš pa da vaskrsneš samo da uzmeš još malo. Ja sam stvaralac sarme, imam autorska prava na prebranac, a tek kupus kad napravim... ma, šta da ti pričam... POVRAĆ!

Ja ne znam kako su babe naše uspele da od'rane tol'ke porodice bez fejsa. Lepo mi nije jasno kako su uopšte mogle da skuvaju ručak, a da sva mnogobrojna rodbina ne bude obaveštena o tome. Supe, mesa, sosa i krompira, bez izuzetka. Posle ručka gibanice s makom, pa se odvališ k'o krmača. Pa subotom čakČire krompira i slanina na Š, pa taške s pekmezom, pa čikovi... I 'oćeš da se raspadneš redovno, duša bi jela, al' neće stomak...
A ti mi se sad tu uskurčio, neki si mi kuvar... tiramisu...

Ko koga ovde šeta

Odmah da razjasnim: nisam ni gej lobista, ni huligan, ni autonomaš, ne nosim nijednu etiketu... Ovo nije tekst posvećen paradi (niti bilo kom drugom, ničim izazvanom skupu), ovo je protest običnog čoveka, uzornog građanina ove bedne države.Svako ko se bude pronašao (i slučajno uvredio), upravo na njega se odnosilo i sram ga bilo.

Ovu zemlju svojim štrokavim nogama svakodnevno pregaze razna goveda, koja sebe vole da nazivaju normalnim. Da biste stekli zvanje "normalan", potrebno je mnogo truda. Pre svega, morate iz sve snage mrzeti sve što se razlikuje od vas i vaših stavova. Sa tom vrstom mržnje se ne rađate, ali uz samo malo prilagođavanja okolini, ona vam se vrlo brzo usadi u organizam i postaje vaš neraskidivi deo. Ukoliko neko ne ispunjava vaše kriterijume "normalnog", on nužno postaje nepoželjan i potrebno ga je što pre eliminisati. To nije nikakva novina, to počinje od malih nogu, ali za taj period ne mogu da krivim vas. Krivi su vaši roditelji, koji su vas ubedili da je takav stav jedino zdrav i ispravan. Zato ste još u vrtiću uživali u maltretiranju one sirotice koja je nosila bratove cipele, u školi ste smišljali podrugljive rime posvećene onom klincu što je bio debeo i nosio naočare, lupali "kokavce" nekom malom samo zato što je mali... I onda prođu godine, a ta naizgled prolazna faza preraste u nešto ozbiljno i zlo, a što je najgore, to se danas smatra normalnim i društveno prihvatljivim. Kad već spomenuh čuvenu paradu, pun mi vas je više... i jednih i drugih, pošto očigledno postoje zaraćene strane. Po vama, svaki peder (da, slobodno i otvoreno izgovaram ovu reč, jer se ne plašim da će mi izaći pipa na jeziku ili treća sisa ako se nađem u blizini nekoga ko više voli "neku drugu rupu")...dakle, svaki peder je zlo za čovečanstvo, on je bolestan, nenormalan i treba ga ukloniti sa lica zemlje. Najbolji način da to uradite je da pokažete svoju "normalnost" na delu, tako što ćete nekom razbiti glavu, otkinuti uvo, udariti ga palicom, šutnuti ga u jaja... vrlo ste kreativni kad smišljate način da nekog povredite, svaka čast. A da l' ste ikad (ali zaista, sad pokušajte da se setite) pomislili zbog čega ih toliko mrzite? "Odvratni su" Zašto? Vole k... i jebu se u dupe. Ok, kao prvo, da li jednu osobu čini način na koji upražnjava seksualne odnose? Zbog čega imate potrebu da u kontaktu sa bilo kojom osobom razmišljate šta radi dok jebe? Da li ste ikad sedeli sa svojim najboljim drugarom, pili pivo i usput razmišljali o njegovim fetišima u krevetu? Nisam želela da budem ljigava, ali briga me šta ćete misliti, ovo je poslednji pokušaj da vam uđem u svest. Dramska pauza, napeta muzika... I vaši roditelji se seksaju (ili su bar to radili do skoro)! FUJ! Naravno da je fuj, ali zašto biste, pobogu, ikada o tome razmišljali?! I kada jednom postanete svesni te činjenice, ma koliko ona jezivo zvučala, nećete sigurno ustati sa gomilom delikvenata, kukom i motikom i krenuti u istrebljenje. Ako je neko čovek, nije bitno da li je peder, ili ružan, ili Mađar (ili bilo ko drugi koga volite da mrzite). Ne kažem ja da su svi sjajni, postoje pederi debilčine, ali ne zbog toga što rade kad su bez gaća, već zato što su takvi ljudi, takva im okolina i vaspitanje. Isto kao i vi "normalni". Verujte mi, to što vi jebete tamo gde je biblijom propisano, neće ovaj svet učiniti boljim mestom za život.

Prošetali su ovom zemljom svakojaki, i sve smo ih pustili. Šetali su od Turaka i Austrougara do nezadovoljnih svih vrsta. Šetali smo i mi, kad smo još zeleni k'o guščije govno vikali "Dole Sloba", šetali (tačnije provozali) i oni sa traktorima i bagerima, šetali su i žuti i plavi, pa opet, žuti, pa opet plavi... Nek' šetaju i ovi šareni, koga više briga, ako treba jedna obična glupa šetnja od ćoška do ćoška da bude udarna vest, imam da kažem samo Srbijo, stidi se!

Vesti do besvesti

Poštovani gledaoci, pratite vesti za 24. septembar svake godine, u poslednjih 20-ak. Današnju emisiju počinjemo sa najvažnijim vestima... tan-tan-tan-tan. Ministar Lezilebović izjavio je da su Srbiji potrebne ekstremne promene, koje se pre svega odnose na zapošljavanje mladih, oporezivanje plata i penzija , kao i unapređivanje prijateljskih odnosa sa zamljama zapada. Kako je istakao, svi mladi koji su uspeli da steknu fakultetsku diplomu, zaslužuju otvaranje novih kafića i prodavnica, kako bi se na vreme upoznali sa volonterskim životom i isto tako oguglali na razne budale, koje su sastavni deo života u našoj zemlji. Lezilebović posebno ističe da je neophodno otvoriti nove salone nameštaja, jer su za uredno funkcionisanje države od ključne važnosti udobne fotelje za njene predstavnike. On objašnjava da kada vam je guzica toliko dugo zalepljena za jednu stolicu, to izaziva hemoroide, a to znatno može da oteža obavljanje spoljnih, ali i unutrašnjih poslova. Pogođena ovom teškom situacijom, popularna estradna umetnica Silikonka Razgaćilović najavila je humanitarni koncert, na kome će sav novac od ulaznica biti upućen pribavljanju novih, udobnih fotelja, za jadne nam ministre. Ovaj gest podržali su milioni građana, klikanjem lajk opcije na popularnim društvenim mrežama.
Slede vesti iz kulture. Gejpederi su i ove godine odlučili da proslave svoj samoproklamovani svetac, na tradicionalni Vil-i-Grejs-ovski način. Ovogodišnja manifestacija okupiće mnoge predstavnike seremo-duge-i-iskašljavamo-jednoroge zajednice, koji će javnosti predstaviti novu jesenju kolekciju haljina živopisnih boja. "Želimo da objasnimo svetu da muško-ženski odnosi više nisu in i da su pomalo fuj", objasnio je PR ove zajednice, dodajući da je u planu da pored Exita i Guče ova manifestacija postane brend Srbije. Oglasili su se, naravno, i svi preživeli primerci neandertalaca, koji su najavili još oštrije i ekstremnije proteste. Oni obećavaju bogat kulturnoumetnički program, a za sve posetioce obezbeđeni su rekviziti u vidu kamenja, palica i suzavaca. Visoki funkcioneri ove grupe pozvali su putem društvenih mreža sve građane da svojom kreativnošću doprinesu pretvaranju ove manifestacije u tradiciju.
Kao i svake godine u ovo vreme, naša reporterska ekipa obišla je pijačne tezge. Donosimo vam najvažnije vesti sa lica mesta.  Za cenu jedne kile paprike prošle godine ste mogli da kupite džak. Zbog toga su mnoge domaćice odlučile da zasuču rukave i kupe gotov ajvar u prodavnici. Mišljenja o zimnici su podeljena, pa tako dok jedni vole da kupe jeftinije, zagovornici teorije "domaće je domaće" tvrde da je kupovni ajvar kiseo i narandžast. Kad su jaja u pitanju, svi su se složili da su bolja domaća. Mnoge će obradovati činjenica da su "govnasta" za dinar jeftinija od opranih. "Nije problem što su govnasta, nije Uskrs, pa da moraju biti lepa. Ionako su male penzije...", objašnjava jedna slučajna prolaznica.
U nastavku programa, sportske vesti. Uprkos žestokoj borbi, Srbija još jednom nije uspela da se plasira... gdegod. Tole je lopov. Đoković pobedio.
I za kraj, pogledajmo kakvo nas vreme očekuje narednih dana. Za narednu sedmicu meteorolozi najavljuju mestimično-delimično vreme, uz razvoj oblačnosti u severozapadnim predelima. Stoga će vam biti potreban kišobran. Od ponedeljka vam kišobran neće trebati u južnom delu zemlje, gde nas očekuje dosta sunca i suvo vreme. Ukoliko još niste odlučili kako ćete provesti ovaj dan (ili nemate kišobran), predlažemo da ostanete uz naš program. Sledi repriza Srećnih ljudi, uživajte. Ako ste nešto propustili, ukucajte na guglu našu arhivu i pogledajte prošlogodišnje vesti, na današnji dan. Hvala na pažnji i doviđenja.

Neizrecivo

Dođu tako neke godine... one kad si "suviše star da brojiš zvezde"... i već te nazivaju tetom i znaš da nisu daleko... a opet, batrga se u tebi Petar Pan... i neće da ode... I uvuče ti se neka nostalgija pod kožu, osećaš kao da te hiljade mrava golica po leđima... pa ti odjednom dobošanje kiše počne istovremeno kuckati po uspomenama. Sve ti se odjednom učini lepo. Osećaš da ima u tebi toliko neizrečenog i javi se ponovo potreba da pišeš... u drugom licu, jer tako je, čini ti se, prisnije... I ne umeš opisati osećaj koji ti škaklja svaku poru, a ipak uporno pokušavaš da ga podeliš sa svetom. Dođe vreme kad ti stvari kojima si se kao klinac rugao, postanu neobično vredne. Kad počnu da ti nedostaju naizgled nebitne stvari, kad čak i mirisi i akordi dobiju neko specijalno značenje. Retko bi ko primetio povezanost između čvrsto stegnutih pertli i početka septembra. Al' kad se malo zamisliš...  Stegnute pertle, miris novih farmerica i gornjeg dela trenerke sa kog je sveže strgnuta etiketa - polazak u školu... vlažne ulice, žagor piskutavih glasića, doza nestrpljenja i straha, pomešana sa neizvesnošću i nadom da ćeš ipak sresti neko poznato lice, nekog drugara iz vrtića. I ne trepneš, a već te čopor istih takvih zove tetom. I postanu ti značajne stvari za koje ti je do pre par godina bilo nezamislivo da zanimaju ikoga, osim tvog ćaleta. Počneš da shvataš zbog čega je "pod stare dane" počeo da se "šamara" arhaičnim banatskim izrazima, iako je do nedavno govorio "normalno". Štaviše, počinješ i sam da se oduševljavaš autentičnim domorocima vojvođanskog podneblja i s vremena na vreme, kao kroz šalu, provučeš kroz razgovor neki točir, lec, di ćeš, "mičigov"... I počneš da se rugaš na musli, a sve češće sa apetitom jedeš čvarke i slaninu na Š (ćirilično). I nije te briga da l' ćeš da ispadneš seljak. Pa ti postane zanimljivo neobavezno ćaskanje sa mamom. Setiš se da do pre par godina nije mogla ništa da ti kaže, a da ne odlepiš i ne zauzmeš neki svoj buntovni stav. A sad je nazoveš i trtljaš toliko, da jadna valjda zažali dan kad ti je rekla da bi volela da joj sve pričaš. 

I ne znaš koji te je andrak snaš'o. Poželiš da bar na kratko imaš "one godine, a ovu pamet". Imaš osećaj da bi sve isto, al' ipak malKo drugačije. Preživiš i detinjstvo i pubertet i svako ti razdoblje deluje sve luđe. I sve su pametnjakovići nekako definisali, al' na ovo doba, koje nazivaju "najboljim godinama", niko te nije pripremio. U jednom trenutku osećaš se neverovatno zrelo i sposobno. Sve više citiraš svoje roditelje, čak i babu... poželiš neko svoje dete, da mu preneseš sve mudrosti koje si upio do sada... a onda, samo jednim potezom trepavica vratiš se u najranije dane života... i praviš kikice, mažeš nokte svim bojama, gledaš crtaće... i sve što ti treba je iskreni zagrljaj i osećaj sigurnosti... i da se vreme tu zaustavi, dok te ispunjavaju osećanja za koja i dalje niko nije izmislio reč... i ostaješ večiti boem i sanjar...

Friday, I'm in love

Mogu da budem i ortak, i radnik, i žena... a probude se nekad i u meni oni balaševićevski momenti...Samo, kad je neko okoreli romantik, tom su ovi momenti sasvim prirodna pojava, taj više i ne ume da uživa u njima. Na kraju se sve svede na pijenje vina, gledanje seks-i-grada po stosedamdesetiosmi put i oplakivanje sosptvene zle sudbine i činjenice da "na svetu više ne postoje pravi džentlmeni". E! A kad se gnušaš sveća i latica ruža? Kad te "džak" čipsa obraduje više od svakog buketa, kad ti je krmača piva dragocenija od svakog francuskog, sto godina čuvanog vina, kad ti je i dalje smešno kad neko prdne... zajebano je ako te takvu sustignu momenti tipa "volim život i ceo svet, al' nemam para da to i dokažem". Još ti se zalomi i slobodan dan. E, onda ti naiđe faza tipa "I want it all, and I want it now"... 

Sednem na terasu (ili više nekako polu-legnem), iz dnevne sobe pogađa me "di ćeš s tim trepuškama gustim"... Sunce, čini mi se, nikad nije bilo prijatnije, tope mi se "čvarci" i postajem riba (a samo ležim)... Pogled u daljinu, Fruška gora i bljesak usijanih krovova... i zaista uživam, kao što odavno nisam... Zagledam se u krošnju koja pokušava da mi preotme poziciju na terasi i odjednom više nisam u Novm Sadu... Nostalgija...
Ja zapravo volim leto. Sva godišnja doba menjala bih za jedno leto... Ovo je doba kada je gre'ota raditi. Da se ja nešto pitam, leti se ne bi radilo. Leto bi bilo vreme kad se voli život... i to je to... Samo jedan vreli zrak i par kapljica "Pur blanca" parfema vraćaju me u najepše trenutke mog života. Bilo je verovatno i tad nekih briga, ali ne znam zbog čega ih se ne sećam... nedostaje mi Galadska... tu je, kažu, nekad bila reka, sad se priča... jebeš reku, Galadska je sad sinonim za ekipu. Za raspevane momente i noći zalivene hektolitrima piva, za izbegavanje narogušene komšinice koja je skontala da će te oterati ako ti prospe kofu vode na glavu... I ono kad je dan sela u Vel'kom pa se sav svet sjati, pa obuješ štikle i sva nacifrana odeš na seoski turnir da navijaš za one što imaju lepše dresove, pa im psuješ menadžera (koji k'o za inat stoji pored tebe)...

Iz maštarenja me prekine zvuk kosilice negde ispred zgrade... ponovo Novi Sad. I onda shvatim da sam neke od svojih snova već ostvarila. Ovde sam, kao što sam oduvek želela. I to sa, možda jedinim preostalim, primerkom normalnog muškarca (drugari, izvinite, to nisam ja rekla, to iz iskustva žena koje me okružuju) na planeti. Imam nekog čije me oči raduju kad se probudim, nekog ko ume da mi bude i najbolji drug... imam nekog ko je tu da mi dohvati stolnjak sa najviše police, da me sluša i kad sam dosadna, nekog ko zna šta treba da kaže u kom momentu... moj neko, ko je tu da mi svaki povratak kući bude najepši trenutak u danu... moj neko, sa kojim je svaki sekund vredan, i za koga u svim jezicima ovog sveta ne postoji dovoljno reči koje mogu da opišu koliko mi znači... I jedva čekam da se vrati sa posla i postane ona kockica koja nedostaje da moja letnja slagalica bude savršena...

Lepota prolaznosti

Jednom mi je jedan mudar prijatelj otkrio savršenu "terapiju" za dane kad ti je pun kufer: "Seti se samo lepote prolaznosti". Sve, bukvalno sve u životu ima svoj rok trajanja, pa čak i oni trenuci koji te sve češće izbacuju iz takta. Isto tako, koliko god prežvakano bilo, prolazi i život. Juče ste se nervirale jer su vam sise premale da biste navukle svoj prvi "mega brus" (ako ste i dalje u toj fazi, ništa lično ;)), juče ste se uplašili prve jutarnje erekcije... niste ni trepnuli, a već ste se do guše uvalili u život. A on prolazi, sa nama ili bez nas...

Ponovo ustajete narogušeni, krmeljivi, sa ukusom ustajale gorčine u ustima. Palite prvu jutarnju cigaru (nepušači, izvinite), gunđajući bezvoljno i unapred mrzeći dan koji vas očekuje. Šef vam je glavata majmunčina (ako nije, nezaposleni ste, što je ponovo razlog vašeg gunđanja), ljudi su vam izašli kroz nos i uši, u novčaniku 200 dinara do sledeće plate. Autobus kasni.. evo ga, konačno, jebo mu pas mater raspalu, sad ću mu kad uđem... ulazite, gunđate sebi u bradu... gužva je, svi smrde... nema mesta da se sedne... "pripadnica romske nacionalne zajednice" baš je sad odlučila da povede sitnu decu na krstarenje gradskim, napizdila kolica na sred prolaza... neki deda vam kašlje u glavu, psujete mu porodično stablo... neizostavno "majstore, srednja!"... izlazite... crveno na semaforu... jedu vam se pečene ševe, kupujete bajatu kiflu za 25 dinara... Rasprodaje, akcije, Kinezi... idu vam na živce... Nerviraju vas srednjoškolke koje se "kravasto" smeju, izluđuje vas klinac koji vrišti jer nije uspeo da izmoli narandžaste "merkurijalke". Mrzite što je leto i vrućina, još više mrzite kad je kiša i hladno. Čeznete za nekim boljim danima, trujući se sopstvenom mrzovoljom. A onda se osvrnete i shvatite da vam je život prošao uludo... i patite za neiskorišćenim...
Može i tako, svi to radimo... a možda može i drugačije... opet jedan moj prijatelj, izjavio je jednom prilikom "Kako je taj lik flegma... hoću i ja da dobijem tu flegmu" Probajte da prvu "kafu gunđavušu" zamenite sa "I don't give a flying fuck" i zaista se radujete prolaznosti svega što vas izluđuje. Ja sam probala i odmah da vam kažem, nije lako. Zato treba trenirati, polako. Kao kad odlučite da budete "fit", pa prvo počnete sa kraćim serijama, dobijete upalu mišića... Tako i ovo funkcioniše, kreće se od sitnih stvari. Kad te nervira klinac koji vrišti, seti se da ga za dva minuta nećeš čuti i raduj se što nije tvoj. Namigni narogušenoj babi u gradskom, nasmej se kikotanju tinejdžerki (jer i ti si nekad bio takav). Ne vredi trošiti energiju na stvari koje se ne dotiču tvog života. Pokušaj da svemu što radiš nađeš svrhu. Čak i onda kad ti nije baš sjajno. Jednom ćeš doći u "neke" godine... a tad se nećeš sećati ni bajatog hleba, ni prljave i usporene kasirke u marketu, nećeš se sećati kako si jednom morao da radiš ceo dan bez pauze, kako ti se neko popeo na glavu... Zapamtićeš samo one trenutke koji su vredni pomena. Onda kad si sa Mirom provodila dane i noći, kad se "usvinjite" šminkom pa je pitaš "Je l' mi se skinuo ruž?" "A meni?" "Nije" "Onda nije ni tebi"... Ono kad si konačno upoznala najboljeg frajera na svetu, pa ga zvala da kao fol zajedno muvate ribe, a ubrzo posle toga postao je tvoj svet. Ono kad si išla prvi put sa Cecom u Amareto i više se nikad niste razdvojile posle toga. Ili ono kad si sa Milicom razmenjivala pisma utehe, iako ste živele u istom stanu... Čuvena Milanova: "E moja Brano, boli tebe k..." Već zamišljam sebe "obučenu" u svoju babu, kako hiljadu puta pričam unucima (a oni prevću očima) o "sijamskom blizancu spojenom čarapom", o beskrajnim svirkama u Markovom "Nasleđu", o piškenju u jendeku i koncertima Atheista sa Burazom, upoznavanju svog "izgubljenog blizanca" (samo triput višeg i malko starijeg), o prvom pivu sa istim onim mudrim prijateljem sa početka ovog teksta i pretvaranju ovog događaja u tradiciju...

I na kraju i sama shvatim da su stvari koje nam se sad čine beskrajnim i nepobedivim u stvari toliko beznačajne i male u poređenju sa onim što zapravo imamo. Možda ne možemo da menjamo ceo svet, ali možemo svoj mali svet da učinimo udobnim i uživamo u njemu. Sve kreće od pojedinca, milioni pojedinaca čine svet...

Kad pametan zaćuti...

Svi, godinama najavljivani, smakovi sveta zadesili su ovu državu. Svi, nijedan nas nije promašio. Samo, da zlo bude veće, nisu se manifestovali na neki od "predskazanih" načina, već onako kurvanjski, iz prikrajka... Možda nas nije pogodio meteor, možda nije bila neverovatna poplava i Nojeva barka (mada, kako kiša nedeljama ne prestaje, nisam više sigurna), možda nismo osetili "pravi oganj i pakao" ili šta se ono sve već pričalo... al' ne mo'š Srbiju ni smaknuti kulturno i civilizovano, no sve okolo-naokolo, onako kao kad te vežu pa ti kapaju 'ladnu vodu na čelo...il' te kolju kašikom il' tako nešto...

Volela bih da sam glupa, glupi su srećni. I ko je danas zapravo glup? Je li glup onaj koji ne zna da sastavi tri čiste, onaj ko gleda kao tele a boli ga ćoše šta će biti dalje, ona što peva "sisaj siso" ili ona što se pojavi pred kamerama u gaćama... ili smo možda gluplji mi koji celog života "menjamo svet", a na kraju umremo u nepromenjenom, mi koji u svemu vidimo komadić nade, pa kad nam i to useru propadamo sve dublje, a ustajemo "sve jači" (a jedemo sopstvene organe i trujemo se rođenom želudačnom kiselinom, što smo "jači", sve smo smrtniji...)...

I celo detinjstvo provedeš ubeđen da ćeš baš ti jednom promeniti svet. Dobro, bar jedan minijaturni deo istog, koji će nekome biti značajan i koji će biti nešto lepo što će ostati iza tebe, tvoj skromni doprinos čovečanstvu. Zato upisuješ škole, sklapaš poznanstva, lomiš se, pljuneš poprilično love na sve to (jer si odrastao u ubeđenju da to tako treba i da "ni kod babe nema džabe)... I postaneš "neko", više nisi samo dete, imaš "zanimanje" (koje god)... A onda dođe 25, dođe i 30, ono vreme kad "možeš volu rep da iščupaš" i tada shvatiš koliko samo možeš da se obrišeš i opereš ruke (pod pretpostavkom da imaš wc papira i vode). Pogledaš zemlju u kojoj si rođen, zemlju kojoj si pred svaku utakmicu pevao sa suzama u očima i velikim srcem, zastavu koju veličaš, zemlju u kojoj si se još kao dete drao "Otpor" i "Dole Sloba"... i shvatiš...

Kitimo se tuđim perjem... Deremo se (uvek i u svakoj prilici, al' na tome i ostaje)... Nekad su ovde živeli oni koji su nam ostavili slobodu. Oni leže negde u Solunu, setimo ih se u prolazu, ako nas nekim čudom put nanese (a u paket aranžman bude uračunat i izlet za 15 evra)... U međuvremenu brine nas da li je polu-retard koji je postao poznat po neartikulisanim zvucima koje je sastavio u "pesmu" i okačio na "jutjub" kresnuo neku sam-bog-zna-po-kom-osnovu-zvezdu, divimo se nečijim svađama, molimo se presvetoj Vendi... Onda se pojavi glumac, inteligantan ali predrzak i "otvori oči" zaglupljenoj masi. "Alo, čobani, dok vi brinete da li je cica-mica-maca pomuzla kravu, neko nedužno dete umire čekajući da dobije novo srce. I svi se upale, klikću, postuju, šeruju, es-em-esuju...Ni trepnuo nisi, devojčica može da ode na operaciju. Ako je to bio jedini način, lepo što je uspelo, devojčici želim sve najlepše i brz oporavak, da me neko ne shvati pogrešno. Ali čitava "halabuka" biće zataškana za nekoliko dana. Mala Tijana imala je sreće (u nesreći) da bude "izabrana" i to će joj značiti život. Ali, da li se iko zapitao koliko hiljada dece je u sličnoj situaciji, koliko roditelja gleda "šou" sa knedlom u grlu, pitajući se zašto su nemoćni da spasu svoje dete. I da li mora da dođe do situacije da neko izgubi život samo zato što ne može da finansira svoje zdravlje?!

I posle "odliv mozgova". Ako uopšte ovde neko ima mozga, šta ste mu ponudili da ostane? Treba da ideš u školu 16-17 godina, da bi došao u situaciju da ti je prodaja gaća i plata od 17000 privilegija, da treba nekom ko se sa 40 i kusur još nije odvojio od mamine sise da u detalje objašnjavaš kako si sposoban da kucaš u wordu, da treba sa završenim masterom da radiš test inteligencije da bi prao čaše kod nekog "gazde", gde ćeš dobiti dnevnicu u visini cene jedne kafe u istom lokalu. Da u drugoj polovini dvadesetih ne smeš ni da razmišljaš o svojoj eventualnoj porodici, jer ne želiš da svoju nepostojeću decu osudiš na život u ovoj vukojebini. Da te pitaju "Gde vidite sebe za 10 godina" a ti, dok im pričaš kako se vidiš na nekom stepeniku više, u sebi se nadaš da ćeš imati bar neki stepenik, ispod kojeg ćeš moći da zalegneš ako pada kiša... Da ti je komunikativnost najveća vrlina, a istovremeno ti zapušavaju usta čime stignu, da traže da budeš timski igrač, a insistiraju da rastrgaš zubima sve koji ti se nađu na putu... U zemlji gde si sumnjičav i kad ti kažu "Dobar dan", gde se na istoj tezgi prodaju gaće za 150 i knjige za 50 dinara, gde je primitivizam način života... Srbijo, kleči na kukuruzu (onom zatrovanom)! 

"Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti"... (R. Domanović, "Vođa")