Kosa za salataru

"Ostaviti srce na terenu" - ova, neverovatno isforsirana rečenica, konačno je dobila smisao. Osim tog čuvenog srca, na terenu ostadoše znoj, suze i kosa, ali ono što smo poneli sa njega, vredi svake kapljice znoja, svake suze i poslednje dlačice na glavi. Srbija je ponovo zablistala.
Viktorova bekhend dijagonala ostaće zauvek zapisana kao jedan od mnogih savršenih poena naših tenisera, ali i jedina koja je istoriji srpskog sporta donela najprestižniju, sanjanu titulu svakog tenisera - osvajači Dejvis kupa, prvaci sveta.
Ne mogu da shvatim ljude koji kažu "Zašto se ti nerviraš zbog sporta? Tebi ni iz džepa ni u džep, a njih boli uvo, oni će svoje svakako zaraditi!" Kako neko ne može da razume da su na ovakvim događajima pare sasvim sporedna, da ne kažem i nebitna stvar? Koliko je samo emocija i koliko je sjajan osećaj kada čuješ nešto najlepše što jedan komentator može reći: "KRAAAAAAAAAJ!!!! SRBIJA JE SVETSKI ŠAMPION!!!"
Onaj osećaj kada svi uleću na teren, navijači se grle, odzvanja pesma "We are the champions"... Ona radost koja može naterati i najzrelijeg čoveka da se ošiša na ćelavo (momci su stvarno kraljevi, a posebno su me iznenadili Boba i Pilić)... Osećaj kada si toliko napet da moraš da stojiš ispred ekrana, kada ne čuješ nikog i ne vidiš ništa osim loptice... To su trenuci kada si u stanju da polupaš sve što ti se nađe u blizini, da baciš kroz prozor svakog ko ti se nađe (ne dao mu Bog) ispred ekrana, trenuci kada jednostavno imaš potrebu da se uvučeš kroz televizor, raspizdiš onu lopticu da probuši beton (toliko duboko, da dospe do sataninog brloga)... sve, samo da čuješ onu čuvenu rečenicu! A onda nastupa ONAJ momenat, koji nijedna reč ovog sveta ne može opisati! Bolji od svakog orgazma, bolji od onog kad ti se piški ceo dan pa konačno stigneš do wc-a... Pojačavaš televizor do daske, skačeš kao pomahnitao po kući, grliš sve živo i neživo što se u tvojoj blizini nalazi... i ne možeš da obuzdaš suze... čak se i ne trudiš...
Gledaš svoje junake na terenu, vidiš i njihove suze, najednom osećaš neverovatnu bliskost sa njima. Iako ne poznaješ nikog od njih, kao da ste čitavog života bili u istoj priči! Stapaš se sa njima, raduješ se kao da je tvoja titula. A onda slavlje na ulicama, u kafanama... Više nije bitno da l' si Grobar, Delija ili "Slaninar", nije bitno da li si u nekoj stranci, nije bitno koju mziku slušaš... Svi su, jednostavno, Srbija! I svi pevaju, svi se raduju, najlepša slika koja se može videti. Dođe ti čak malo i žao onog Ljodre, igrao je, siroma', nije ni njemu lako... al', što reče Đoković: "Popijte pivo, pojedite burek i da pobedimo! Oni su NIŠTA bre!"
Nije ovo poslednje što je u ovoj zemlji izazvalo suze radosnice. Srbija ima sjajne sportiste, biće još ovakvih događaja za pamćenje, biće, nadam se, još mnogo će ih izaći na balkon da pozdravi svoje navijače. A do tada, jedino što još mogu da kažem: "No time for losers, cause WE ARE THE CHAMPIONS, OF THE WORLD!!!"

Detinjstvo vs. zombieland

Danas gotovo da nema više dece. Svaki prosečni klinac, čim pređe od učiteljice kod nastavnika (da ne kažem sa pelene na nošu, nije kulturno) postaje "svoj čovek". Čim prvi put dobije blagoslov od matoraca (ili se prikrade kompu dok su oni na poslu), pa napravi profil na socijalnoj mreži, počinje njegov/njen pravi život. Tada dobijamo gomilu lo0dachitza, m@chkeetza i ostalih "...tza" kojima je osnovni cilj u životu da smuvaju i šutnu isto toliku gomilu MC-steroida, h8era, bajkera...
Ponašanje ne sme da ispadne iz šablona. Jede se salata i plastično voće sa 0,0000% kcal, mleko sa 0,00000% mlečne masti (??!), u gradu se pije Cosmopolitan (zato što to radi Keri Bredšo)... Svaka klinka ima svog "gospodina Zverku", koji je ignoriše/izbegava/ne poznaje... pošto i sama zna da će ga smuvati na kraju serije (i imaće pun plakar zajebanih cipela i beskorisnih krpica koje su joj ipak jako neophodne), ona se mnogo ne nervira, nego živi svoju seriju. Sluša korisne "velnes-spa-sex" savete. Ona zna da je cilj da bude "emancipovana cura" (što volim taj izraz,e), osećanja ne smeju da se vide...ona zna da treba da se kresne sa gomilom klinaca (ups, pravih frajera, sorry Lo0tkitze), kad ispuni kvotu njen mr. Big će se samo stvoriti i živeće srećno do kraja života (osim ako ne zakači neku boleštinu/idiota/stomak usput, no nećemo crnjake ipak je ovo jedna veoma pozitivna priča)...
Muškarcima savetuju da budu muževni, da nikako ne pokazuju da im je stalo, "jer devojke ne vole njanjave muškarce" ( http://muskimagazin.com/index.php/2009/05/07/kako-smuvati-devojku/). Dakle, kad su "muškarci" u pitanju, imamo čitavu masu "kulera" i "hejtera". Što više ignorišeš ljude, to će te više ceniti. Ako za trenutak pokažeš nešto ljudsko, automatski postaješ "emo" ili "gej"...
Muka mi je od toga, iskreno... Ipak, nije sve tako crno kao što izgleda. S vremena na vreme se iznenadim. Ne tako davno, videla sam klince koji igraju KLIKERE. Ahh, kako to neodoljivo podseća na detinjstvo! Bili su tako slatki, sve sa kačketima i trenerkama zelenim od trave... možda su to poslednji "primerci dečije vrste", ali ipak...možda ima nade... Možda će deca jednog dana ponovo biti "samo deca", možda će im "pedalj" biti važniji od "fejsa", možda će igrati fudbal umesto PES-a, možda će "m@chkeetzE" ponovo postati "devojčice"... možda...
I, koliko god sada zvučala kao zvocava babetina, baš me briga... sada samo želim top od blata (sećate se toga?) i Kinder-jaje... :)

Dinosaurusi življi nego što mislite

"Šta radimo večeras, gde ćemo?", pita moj ćale pre neko veče; "Negde na pivo, naravno!", sledi odgovor... Dogovor je pao, sedamo u kola i idemo tragom muzike (bilo kakve, samo nek se živi)... Jelen, Lav i Coca-Cola... Bašta nekog hotela, Golubac... "Šta će ti pevačicaaa, pitam te preed ljudimaaa..." Neki povileneli matorci igraju, plaćaju muzici da im svira vlaško, "jebeš sve"... Smejemo se svo troje, smejemo se istim glupostima, pijemo zajedno... zajedno na letovanju, 8 dana za familiju...

Onda se zamislim... koliko se ljudi menjaju, koliko se samo ljudski pojam vrednosti menja... Ne tako davno, kad smo još bili klinci, kad smo "prerasli" roditelje, bilo je nezamislivo prošetati do centra sa "fosilima", "matorcima", "metuzalemima", "dinosaurusima" (kako su se još zvali?)... Ipak su oni prošli svoje, njima je mesto kod kuće, ispred televizora ili u bašti, kako god, ali svakako ne sa tobom izvan kućnog dvorišta.

Imaš nekih 13 (plafon), neki "svoj fazon", slušaš "svoju muziku", ideš u grad sa SVOJOM "ekipom"... Šminkaš se kao kreten, da si se namazala ugljenim štapićem oko očiju bolje bi izgledala... Oblačiš pojas umesto suknje, lovorov list umesto majice, obuvaš neke štule... Onda sledi pitanje "Je l' ćeš ti takva na ulicu, deteee?!", ti se dereš, demonstrativno napuštaš kuću, ćale te ništa ni ne pita pošto su ga odavno u'vatili frasovi... Ali ti si cool, izlaziš, sama, noću...

Ako si muško, onda stavljaš tonu gela/pene/sličnih špeKcija na kosu, praviš od nje ježa/tarzana/tvora/nilskog konja ili već neku tada "in" životinju... imaš 32 i po kile, ali raširiš se po ulici kao da izgledaš k'o tenk i pritom si upravo uhvatio Boga za muda... Onda dobacuješ nešto onim tupavim klinkicama, a one te pogledaju "onako" (pa onda tri nedelje razglabaju o tvojim "glupim komentarima" i o tome kako ih "boli uvo za tebe" - a istovremeno su im sve sveske ispunjene tvojim imenom, srcima i kojekakvim sektaškim baljezgarijama), onda se razvaljuješ od smeha sa isto tako skockanim drugovima...

Onda tako glumiš budalu neko vreme, sa raznim varijacijama na temu kako vreme prolazi... a onda uhvatiš sebe da sediš sa ćaletom u kafani i pritom ti je extra, ne razmišljaš o tome da li će te videti drugovi i misliti da si "klinka" (zapravo ŽELIŠ da još malo budeš klinka). E, onda kad se vratiš malo unazad, skontaš da je taj fazon koji je "tvoja ekipa provalila" pre nekoliko godina u stvari "furao" i tvoj ćale (a verovatno i njegov), da je "tvoja muzika" nastala mnogo, mnogo pre tebe i da se slušala dok ti još nisi bio ni u planu, skontaš da su i tvoji matorci izlazili, zezali se, imali "svoju ekipu" i, verovao/la ili ne, znaju da se zezaju i danas (ili ako ti se više sviđa "otpadaju") bolje nego što si ikad mogao/la da pomisliš. Slušaš studentske priče, u nekima se pronalaziš, dođe ti smešno, al' ćutiš... možda ćeš nekad ispričati svoje "studentske događaje" i ćaletu, ali ne još... doći će i za to vreme, polako, tek ste počeli da govorite zajedničkim jezikom...

Vraćaš se sa plaže, kuvaš kafu... "Ćale, gde ćemo večeras?"

Ceo svet obiđoh, a Jagodinu nigde ne nađoh!

Upitan da li je baš na ovaj dan morao da pravi spektakl sa muzikom i žirafom, Palma je odgovorio pitanjem:

- A šta je danas? Press

Gospodine Kokose, kako ne znate, pa danas je dan kada ste dobili žirafu, da naglasim NA POKLON od dotičnog nam Mileta, vašeg dugogodišnjeg prijatelja. Čovek imao viška 300.000 eura, koji su se vremenom pretvorili u 45.000, pa k'o veli, 'ajd' da poklonim ja drugaru svom jedno grlo, da proslavimo 11-godišnjicu temeljnog uništavanja ove već uništene zemlje.
Prvu žirafu u Evropu je doneo Julije Cezar 46. godine pre nove ere. Sledeći po važnosti, ako ne i važniji - Dragan Marković-Palma. Tako je u Jagodinu stigao/la Jovanča (još nije sasvim jasno kog je pola novi stanovnik, pa ćemo ga u daljem tekstu oslovljavati sa "on") i svojim dolaskom na scenu očigledno poslao ćurana u zapećak.
Sećate se kako smo nekad dočekivali sportiste i slavili njihove uspehe? Niste valjda zaboravili kad smo bežali iz škole da dočekamo košarkaše, ko ispred Skupštine, ko ispred ekrana i skandirali "Mi imamo svoga Boga, on se zove Bodiroga"?! Bila su to vremena! Danas, nekoliko hiljada građana na sličan način je dočekalo ŽIRAFU! Pored luksuznog tretmana koji je dobio u avionu (upravo sam saznala da je ipak žirafaC), Jovanču su svečano dočekali Palma i Mlađo, srećni i ponosni što je konačno tu! Ostali visoki funkcioneri bili su preokupljeni obeležavanjem godišnjice bombardovanja Srbije, sram ih bilo, nisu mogli doći da ispoštuju našeg gosta!
Žirafa je Jagodini bila i više nego neophodna. Glavni izgovor su deca, koja do sada nisu mogla normalno da žive jer nemaju ovu plemenitu životinju. Sada kad su im svi uslovi za život i školovanje ispunjeni, mogu mirno da uživaju u ovom poklonu svog brižnog gradonačelnika. Postavlja se pitanje koja će to sledeća životinja biti, da li postoji neko ko bi mogao da zameni novu (mogu slobodno da kažem) gradsku maskotu! Ko zna, možda čika Palma iskopa i nekog preživelog dinosaurusa, ipak će on uraditi sve za dobrobit svog grada. Do toga dana Jagodini i celoj Srbiji zajedno sa njom ostaje da organizuju svirku na kojoj će sa Betovenom kao glavnom zvezdom da proslave ovaj dan koji će zauvek ostati u našem sećanju! Tim povodom neka svako ispred svoje kuće zasadi jednu palmu - simbol humanosti i dobre volje gradonačelnika Jagodine i ne zaboravimo, njegovog darežljivog druga Mileta! Što se tiče Jovanče, nadajmo se da će da poraste veeeeliki i iskreno mu želimo da dogodine ne postane suvi vrat!

4 stvari koje svakodnevno viđate ako živite u Novom Sadu

Iako veliki grad, u kome bi mnogi želeli da žive, Novi Sad je u nekim stvarima postao predvidiv i pomalo dosadan! Ipak, sve te stvari su sastavni deo našeg života i na njih moramo da oguglamo kako ne bismo (u većoj meri od bezopasne) poludeli! Postoje četiri fenomena življenja ovde, po mojoj idividualnoj selekciji! :)


Pipači hleba
Mogu se sresti svuda i u svako doba, mada, najviše ih ima u prepodnevnim časovima i to pretežno odmah po samom otvaranju prodavnice! Njihovu starosnu granicu neću da preciziram (da ne ispadne kako stalno bogujem po penzionerima)... :) Ova grupa ljudi najviše na svetu voli da obilazi prodavnice širom grada i ispipava svaki pojedinačni hleb. Najviše ih interesuje da li je od danas, od kog je brašna, koja pekara ga proizvodi... "Ovaj je previše suv, ovaj mi je nešto zbleban, kakav je ovo crni hleb kad je sav beo..." i varijacije na temu. Čitav ovaj ritual završava se uglavnom sa dva moguća ishoda: "Jebem ti i prodavnicu i hleb i pekaru... u ovoj zemlji ne možeš ni hleb kupiti! Neću ni da kupim, doviđenja!" "Jebem ti i prodavnicu i hleb i pekaru..." i ipak kupuje ispljuvani hleb, jer nema drugog rešenja! Ako ustaneš u podne i ideš da kupiš hleb, znaj da je pomenuti prošao rigoroznu kontrolu mnoštva ruku! Prijatno!
Majstore, srednja!!
Ukoliko ste osuđeni na gradski prevoz, verovatno ćete se svaki bogovetni put sresti sa bar jednim pametnjakovićem koji viče: "Majstore, srednjaaa!", sa varijacijama "Ovaj nije normalan", "Jebem mu porodično stablo, po pravoj liniji do askurđela..." i sl. Izuzimajući to da je gužva nesnosna, a vi vožnju gradskim prosto obožavate, zaboravljajući da kasnite već pola sata zbog "neprohodnih puteva" pa vam do Limana treba vremena kao da ste krenuli za Beč auto-putem Beograd-Leskovac, izostavljajući činjenicu da vam već dve stanice neko stoji na levom palcu od noge, a neko drugi pokušava da pređe preko vas, ipak se najviše razbesnite na ove nestrpljive, koji su programirani da se deru na "majstora" da otvori srednja vrata (čak i kada uopšte nemaju nameru da izađu kroz pomenuta)!
Redovi i beskrajno čekanje u njima (psovači kao prateći efekti)
U svakoj prilici i svakoj situaciji:redovi u prodavnicama, redovi na šalterima... ovakve vrste redova spadaju u razumno čekanje. Isto tako, tu su i "nerazumni" redovi, npr. redovi ispred kutije za besplatne novine, redovi za hleb koji je snižen 5 dinara u odnosu na redovnu cenu, red za streljanje (ako je besplatno) i tako još razne besplatne ili snižene stvari! Svi oni (ili bar većina njih) omogućuju vam interakciju sa raaznim ljudima i primenu jaaako lepih srpskih reči i izraza, u cilju obogaćivanja rečnika ljudi koji čekaju sa vama! Neke od njih su "kakav je to način", "mamu ti jebem" "konjino, beži na kraj reda" ili ukoliko ste sreli kreativnijeg psovača: "Sunce ti jebem krvavo na dan kad ti se dete rodilo..." i sl.
Ulični drkači
Njih, doduše, možda i ne viđate svakodnevno, ali ipak, srećete ih dovoljno često da bi se nazvali fenomenom! To su ljudi koji uvek vole da "imaju stvar u svojim rukama". Oduševljeni su svime što vide, zaljubljeni su u život, pa ih možete videti kako to oduševljenje iskazuju vrlo otvoreno i javno! Nekada ste mogli naleteti na njih samo ako se izgubite u mračnoj uličici koja je leglo manijaka. Danas ih možete sresti u svako doba dana i noći, na svim mogućim mestima. Ako vidite nekog od njih, uljudno mu recite dobar daaan, poželite mu srećan rad i nastavite svojim putem... Ako postane previše velikodušan i ponudi da mu pridržite "stvar", derite se iz sveg glasa i pobegnite glavom bez obzira...

Pa, dobrodošli dragi gosti! :)

Želite li da postanete...Sekina desna ruka??!

Za učestvovanje u reality show-u Seke Aleksić, "Moja desna ruka", prijavilo se skoro 450.000 ljudi! Samo njih 12 dobiće priliku da se takmiči u showu čije je emitovanje najavljeno za kraj februara.

Bravo! Skoro pola miliona ljudi, a nije se čak ni završilo glasanje! U ovoj "zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu", više me ništa ne može iznenaditi! Ti, koja si juče na prevaru odvojena od sise, a danas već gledaš u čiji ćeš bmw sesti... Ti, koji si do malopre dobijao more batina u školi, iz tebi nepoznatih razloga... Svi vi, koje "niko na ovom svetu ne razume", sada ste tako cool! Stvarno, ovo vam je idealna prilika da se proslavite u životu! Ovo je stvarno pravi način da vam bude bolje, ovako ćete uspeti!
A Seki, našoj dragoj zvezdi... nije joj ovo idealna prilika da uz pomoć gomile ispranih mozgova postane poznata! Nije se ona sjajno dosetila kako da iskoristi neiskustvo (da ne kažem glupost), Grand populacije... Šta vam pada na pamet??! Ona se samo sažalila na više od pola miliona nezaposlenih u našoj zemlji, ona je samo rešila da ulepša život nekom od njih... Kako je samo puna razumevanja i velikodušnosti, srećica mala (ili malo veća)!
Šta ste prvo pomislili, ali iskreno, kad ste se prijavljivali za ovaj "show"? Koliko vas, od pola miliona, nije pomislilo: "E, super, ako postanem Sekin asistent, biću tako cool! Svi će se lomiti oko mene i sve će konačno da bude na svom mestu!"? Da, to je baš ono što ti treba u životu! Nemoj da ideš u školu, nemoj ni da pokušavaš da tražiš posao! Više nikad nećeš morati da stojiš u redovima, više nikad nećeš se gurati sa penzosima u gradskom... Svi oni koji te do sada nisu shvatali, neka crknu od muke! Sve si ih zajebao (ili zajebala, da se ne uvrede feministkinje)! Ti ćeš da budeš desna ruka naše veelike zvezde! Spremaćeš joj jaje na oko za doručak, ali da ne bude previše prženo ni previše živo! Odlučivaćeš o svemu što je njoj najvažnije - npr. da li treba da nosi Rijana frizuru ili bi možda trebalo malo više da liči na Lejdi Gagu! Vezivaćeš joj pertle, da se ne saginje, ipak je to pogubno za njenu karijeru! Bićeš u pripravnosti u pola noći, da joj postaviš nošu ako joj se pripiški... To je ono za šta su se tvoji roditelji borili celog tvog života...
A sve ove počasti možeš steći vrlo lako! Potrebno je SAMO da budeš jedan od 12 izabranih, od pola miliona ljudi! Ništa lakše! Posle ćeš biti na TVu, svi će da te znaju! Svađaćeš se pred širokim auditorijumom sa ostatkom ukućana, pronaći ćeš ljubav svog života baš u tom šou (gde li se krio čitavog tvog života?), ješćeš razne specijalitete (kao što su riblje oči, iznutrice slepog miša, muve na žaru... mmmm), možda se i po'vataš sa nekim, čisto da ti poraste popularnost... Za uzvrat, ako zajebeš preostalih 11, dobićeš čitavih godinu dana ropstva pod Sekom Aleksić, ima li veće časti od toga? To je ono što je potrebno za opstanak u ovoj državi! Svaka ti čast!!

Čika Mlađo u akciji - novi srpski dobrotvor

Jutros je mnoooogo alarma zazvonilo... Sad, kad smo se svi lepo proveselili, istreznili, već svarili masovni masakr izvršen u oblasti štala-svinjac-kokošinjac i fino se natovili, možemo da nastavimo život punom parom! Vreme je da saberemo i oduzmemo ono što smo ostavili iza sebe i ono što nas dalje čeka... I, pošto smo mi jedan zlaatan narod, mi ćemo sve ono što je bilo ružno zaboraviti i sećaćemo se samo dobrih stvari, humanih ljudi i njihovih dobrih dela!
U Srbiji se pojavio jedan novi fenomen, koji ćemo još dugo, dugo pamtiti i nadati mu se svake godine! To je naš Čika Mlađo, sinovac Deda Mraza! Svoj talenat darivanja otkrio je u kao vrlo mlad, u četrdeset i nekoj i rešio je da ga ubrzo podeli sa svim punoletnim građanima. Ovu ciljnu grupu nije odabrao slučajno! Dobri Čika Mlađo uvek misli na sve, a kako je primetio da njegov rođak Deda Mraz obraća pažnju samo na najmlađe, nije mu bilo teško da odluči da se posveti odraslima! Jednog jutra, posle duugog razmišljanja o tome šta to našem narodu najviše treba, setio se da je najlepši poklon za sve generacije - lova! Istog trenutka sinula mu je strašna ideja: "Sad ćemo mi lepo prodati NIS, biće tu dovoljno para za sve! Ionako se pokloni daju samo dobroj deci, a poznajući naše ljude, neće ih biti mnogo, al' taman dovoljno..." I istog dana, objavi on na svim medijima: "Velika deco, budite dobri ove godine i daće vam Čika Mlađo svima po soma evra, da kupite čokoladu!"
I tako, dani su prolazili, a sve više i više dobrih ljudi potpisivalo je zahteve za ovaj dražesni "paketić"... došlo vreme da se pokloni podele, al' tu Mlađi došlo žao one "loše dece" i pošto je on ipak previše human, odluči da niko ne bude uskraćen za poklon... Sabere on, oduzme, podeli... Svakom po 1700 dinara, ni manje ni više! 'Aj' svi sad u krilo po svoj deo! Neki su se gurali, malo su se i tukli, svađali... al' sve je to deo odrastanja! Redovi su i dalje veliki, ali svi će dobiti svoj deo! Nije to mala stvar, za te pare možeš da kupiš dvoje farmerki kod Kineza, levu pertlu od Air maxa, dve vakcine protiv svinjskog gripa (i ostane ti kusur za burek)... a ti se buniš! Nikad ti nije dobro, sram te bilo...

Sigurnost ili novi hir?

Danas sam okusila jedan od plodova protekle godine - novi zakon o saobraćaju!
Još kad se pojavio, prvog dana, "izvukli" smo u Blicu jednu finu listu, na kojoj ti sve lepo piše - koje sve prekršaje možeš da napraviš, koliko "poena" dobiješ za svaki i ono što me je posebno fasciniralo, pored svakog prekršaja prazno polje, koje lepo možeš da čekiraš kad napraviš neki od navedenih! Baš korisna jedna stvarčica, ima čak i obeleženo "datum prekršaja", samo su zaboravili da napišu šta bude kad skupiš sve! Je l' ima možda ona fora ko prvi popuni sva polja, pošalje listu na Poštanski fah bb i onda dobije nagradu? Al' šta bi bila nagrada - "počistite pešaka na naš račun" ili možda "vaučer za 10 gratis prolazaka na crveno"? :)
No, da se vratim ja na temu! Ovih dana i nisam primećivala promene, moj judžin je sam po sebi prilagođen novom zakonu! Kako? Pa, lepo, aj' ti probaj juga da "teraš" 120 po gradu, pa ćeš da vidiš kako! Pešake moraš da pustiš, ne daj Bože da nekog udariš, ostaćeš bez haube, u najboljem slučaju bez branika (ako nekim čudom još imaš branik)... A vezivanje pojasa? Nikakav problem, na prednjem smo vezivali svakako, a na zadnjem ni nema... 'fala Bogu!
A sad konačno da se vratim na početak teksta! :) Krećem ja danas za Novi Sad, Omega 2000, fino očuvana, naizgled zgođušna! Nije puno ni prešla, koriste je samo za poslovne potrebe... "Ćale, šta je sa novim zakonom, je l' moram da se vežem na zadnjem?" "Pa, kako ti misliš, veži se, naravno!" "Pu, jebem ti...", pomislim i vezujem se onom zgadijom! Ja ne znam za koga su oni to smislili, al' verovatno dok su projektovali auto nisu planirali da će taj pojas nekad možda nečemu i služiti! Pokušam da se pomerim - ne biva, 'ajd' još onaj klasičan pojas, al' ovde ima i preko nogu neki dodatak, a taj se ni ne mrda! Ja ne znam šta bi se desilo kad bi tu seo neko od 100 kila, kukala mu majka! Još ćale napizdio onaj "šporet", duva direkt u mene, sva sam se ošamutila... Gde li mi je sad onaj spisak, je l' piše nešto o "iščupavanju sigurnosnog pojasa iz korena"?
I posle cirka sat i po vožnje, skidam "lance" sa sebe, protežem ukočene noge i jedina misao koja mi prolazi kroz glavu: "Jbm ti novi zakon..."