Ej lenjosti, bauštelu!

   

  Spopalo me neko ležanje juče. U startu sam bila baš zadovoljna svojom odlukom da samo ležim i da tako... Ništa! 

     Prvo sam napravila kafu. Uzela i sve osnovne životne namirnice (daljinski, punjač, vodu i gricko), zlu ne trebalo, da mi se nađu pri ruci. Nameštam veeeliki jastuk, mekano ćebe, termo čarape i zadovoljno smeštam gluteus na presto. Mogla bih ovako ceo dan, svaki dan. Guglam "ležanje posao" jer sam pre izvesnog vremena pročitala da od toga može da se zaradi. Nađem vest od prošle godine u ovo vreme da NASA plaća baš lepe pare da samo ležiš - istražuju efekat bestežinskog stanja na ljudski organizam. Pogledam kriterijume, strava, sve ispunjavam. Zaključujem da bih možda mogla biti i astronaut, puštam seriju. Nekoliko minuta kasnije shvatam da su lenjost i glad direktno proporcionalne, pravim jaja "na mrvice" i sipam ostatke običnog mleka u isto ostatke čokoladnog mleka. Zadovoljna sam ishodom, vraćam se u prvobitni položaj. Malo tv, malo skrolam fejs, zaspim u nekoliko navrata i svaki put pijem kafu kad se probudim. Iznerviram se kad shvatim da je ipak trebalo juče da kupim ono najveće čokoladno mleko, sad moram "na pauzu". Mrzovoljno iscurim niz krevet, oteturam se do radnje... Vraćam se mnogo srećnija. Jedem 'leba i paštete i majoneza. I čokoladnog mleka. Dosadno mi je, i što mi je više dosadno, sve manje mi se nešto radi. Setim se onog prokletog filma (Sedam) i   činjenice da je lenjost smrtni greh, malo se naježim. Guglam "kako pobediti lenjost" i nađem: „Ako nešto ne želite da radite a znate da bi trebalo, sklopite sami sa sobom dogovor da to radite bar 5 minuta. Posle 5 minuta zaboravićete da ste sebi dali rok i završićete sve.“ Sklopim sama sa sobom dogovor da izvršim još jednu invaziju na kuhinju. U pohodu sam osvojila pitu sa mesom, čokoladnu kiflicu (bustovanu pekmezom od kajsije) i čokoladno mleko, again. I jedan mali (stvarno mali) sladoled. Prolaze sati, urezujem se u debeli sunđer socijalističke garniture koju je moj ćale kupio pre 40ak godina (a mi renovirali pre pet). Naslon i jastuk zapadaju mi iza leđa, mozak ispario, a levo rame vrišti iz novonastalog udubljenja u onom sunđeru. 

     Nevoljno ustajem, uplašim se od svog odraza u ogledalu - gumica kojom sam bila vezala kosu odoleva još malo, uspela je da zadrži još samo krajeve kose, koja se pretvorila u gnezdo. Musava do slepoočnica od onog mini sladoleda, ćopam do kupatila da spasem ostatke homo movensa. Istežem se uz upozoravajuće škljocanje svih delova tela koji se još nisu pretvorili u želatin. Bolno zaključujem da nikad od mene astronaut neće biti. Ležanje je težak fizički posao. 

Svet kroz ružičaste naočare

   

             Neko mi je nedavno rekao (možda će se prepoznati), "Ti gledaš svet kroz ružičaste naočare". Jeste, u pravu je, imam neke, čak su u obliku srca.

      Skinem ih ponekad i postanem "Karen". Psujem i derem se. Gunđam. Uhvatim sebe kako razumem onog klinca što je izbo random ljude na ulici jer "su se širili previše". Hoću nekog da ošamarim. Nervira me što svi imaju mišljenje. Nerviraju me glupi. Još više me nerviraju oni što mislie da su pametni. Nervira me kad neko kija, mrzim kad neko jede. Nervira me kad muzika previše liči na radio, izluđuje me kad se neko dere. Psujem onog što je skin'o auspuh sa motora pa u ponoć pokušava da ispadne "faca" (je l' se još tako kaže?), ide mi na živce onaj što je leg'o na sirenu da mu se skloni neki magarac što ga je zagradio na parkingu. Nervira me i taj što ga je zagradio, parkirao se k'o krava (mokrinska). Nervira me što crveno na semaforu traje sedam sati a zeleno četiri sekunde. Nerviraju me i oni što prelaze na crveno. Nervira me gužva na kasi i "glupava kasirka", nadrkani taksista i vremenska prognoza. I ona što kaže "sutra će vam trebati kišobran". Nervira me i voditeljka Slagalice, i prodavci na pijaci koji me zovu "komšinice". Nervira me... Sve me nervira!

     To nisam ja! To nije moj svet! U mom svetu ljudi su bitni drugim ljudima. Putujem juče busom iz Novog Sada za Zrenjanin, svi su predivno ljubazni. Vozač kaže "Izvinite, ne rade mi zadnja vrata", svi putnici izlaze na prednja "Nema veze, nije nikakav problem, hvala, prijatno". Moj svet je nešto kao božićni film. Pomalo naivan, neki bi rekli infantilan, ali tu mi je lepo. Ne trudim se da me silom vole, ali tužna sam ako me ne vole. Smejem se do suza i kad nikom drugom nije smešno, plačem ako mi se plače čak i kad me svi vide. Razbiću nešto ako me pogodi pesma, daću sve novce svircima ako mi je "ćef", a na sutra ću misliti kad postane danas. Prećutim nekad kad mi nije pravo, samo da se ne svađam. I biće mi lepše ako ne dobijem baš sve što sam naumila, ako sam dobila mir. Nekad ispadnem glupa. Ponekad sam ružna, debela i raščupana. Ponekad sam baš jako lepa. Stanem ispred ogledala pa se naglas divim. Nekad sam najbolja u svemu, a nekad totalni šeprtlja. Prospem teglu kafe po šporetu, pa je ne počistim još dva sata, igram se. Ispustim hranu na pod, dunem i pojedem (pravilo pet sekundi). Smejem se glupim vicevima. Gledam romantične filmove. Izjavim iskrenu i večnu ljubav plišanom medvedu sa "šonglavom" glavom. Vezujem se za predmete. Nekad imam osećaj da imam viška ljubavi, da hoće srce da mi izađe kroz uši. Često ne razumem zašto se i svi ostali ne osećaju tako. Nekad sam glasna i dosadna. Nekad ne slušam, nekad previše pričam o sebi (kao i sad, uostalom). Sve stvari i pojave na svetu u mojoj glavi imaju neku boju. Sreća mi je najvažnija životna vrednost. Nekad sam iritantno presrećna. Upljujem se da objasnim nešto što mi je baš jako bitno (iako je najčešće u pitanju nešto totalno nevažno). Nekad ću satima i sa puno emocija  pričati o hrani. Napravim zgroženu facu i pljunem u tanjir i u najekskluzivnijem restoranu ako naletim na nešto gadno, ljigavo, rogato... Plačem ako se jako udarim (ispečem i sl).  "Pokupim" tuđe emocije. Zato i volim kad su svi srećni. Ne želim da menjam svet, samo ljude. Samo sam najobičniji čovek, ništa više i ništa manje. 
      Moj svet je u boji. Nije pink. Nervira me "pink".

Bez teksta, bez melodije, na repeat

     

Danima već vibrira mi u glavi neka reč koje ne mogu da se setim. Tera me da pišem, a ne znam o čemu. Bode me u mozak, pokušava da se izmigolji a neće da se predstavi. Nemam pojma odakle se stvorila, nemam pojma šta hoće i zašto me ne ostavlja na miru, al' tu je. Čudan osećaj... 

     I kao da to nije dosta, ja sam od onih kojima je stalno neka pesma u glavi. Mislila sam da je svima tako, al' nedavno sam saznala da među meni bliskim ljudima skoro nikom nije. Šta god da radim, gde god da krenem, koliko god ozbiljna situacija bila, večito mi nešto svira. Nekad je to onaj klasičan "ušni crv", obično najgluplja pesma na svetu kojoj ne znam ni tekst, nego samo dve-tri reči (vrlo verovatno izmišljene) i parče melodije. Ako znam ceo tekst, još je gore. U tom slučaju, posle celog dana okretanja na repeat neke gluposti, vrlo često izvrnem na šatrovački, tek onako, da bude zabavno. Ponekad zamenim i neke reči ("rooodićeš mu decu belu kao zeeeec", "izgledaš mi kao lutkica bez prsta"...). Još više volim kad mi se u glavi posvađaju pesme - ona dosadna što se tu roštilja ceo dan i neka koju sam sveže čula ili počela da pevam da isteram onu prvu. To onda bude kompletan mashup, nešto kao Prvi maj, samo fali "ubacite žetone, stisnite gas". Super mi je što sam upravo shvatila da su mi prva asocijacija na Prvi maj autići na sudaranje i hali-gali, radnički pokrete, oprosti. 

     Nekad mi samo svira nešto random, bez teksta, pa pokušavam da to sama pretvorim u neku pesmu. Obično bezuspešno, ali ono što sam vremenom naučila je da sve te nesuđene pesme iz nekog razloga, najčešće počinju sa "volim" (i onda kad ne znam dalje, obavezno ide "volim da teee voliiim, LimŽe ad msa moSa jTvooooo"... Jebiga).

       E tako i ova "reč", tu je negde, a nema je. Kolje kao vunena rolka bez potkošulje. Nervira kao srkanje kafe, grebe k'o neodsečena etiketa, vrišti kao veliki odmor ("udara u glavu k'o šampanjaaac", morala sam)...

        Naoštrim se, sad ću je izbaciti, spremim prste da otkucam...počnem da pevam. Pomislim, možda bolje "starinske metode", uzmem papir, spremim plajvaz... Nacrtam kuću, tarabu, devojčicu, kera, klupu, drvo i đeram... Ponekad i sunce, malu stazu oivičenu kamenjem, cveće i velikog leptira... 

          I mislim, i tražim, i ne mogu da nađem... I ne znam šta da pišem... "Volim"... 

Bio jedan čovek... sa mesecom u očima...

        Ne znam ni odakle da krenem ni koliko smem da se udubim, a da ne odem u patetiku. Odlaze mnogi heroji našeg detinjstva, mnogi kojima smo se divili. I uvek je teško, uvek je uz dozu neverice... Sada... Boli kao da odlazi jedan deo duše. On odlazi mirno i dostojanstveno, kakav je uostalom uvek i bio... Odlazi, a cirkus ostaje...

       Pevamo, recitujemo, pišemo, citiramo njegove reči, spominjemo situacije koje smo "sa njim" proživljavali. I prisvajamo ga svi. Pomalo svačiji, a uvek samo svoj. Volela bih da umem da budem bar desetina čoveka kakav je bio. Volela bih da volim i budem voljena kao što je on umeo. I dok pokušavam da pronađem bar jednu pravu reč, muka mi je što moram da kažem "bio". Đole nije "bio", Đole jeste. I biće.
       Ćale mi je otkrio Đoleta. Još sam bila toliko zelena da poželim kasetu "Plavog orkestra", a opet dovoljno velika da je "sramota" da slušam neke novokomponovane bljuvotine. Prvom slušanju sam prišla oprezno, u to vreme volela sam samo "srećne" pesme (balade su bile "nesrećne", nisam ih shvatala). I onda odjednom "Ne volem nikog lutko, tak'a mi je narav..." i neka devetogodišnja ja koja fascinirano premotava pesmu hiljadu puta i nevešto zapisuje tekst (pogađajući reči koje još ne razume). Slikovito u glavi oživljavala "za užinu paprikaša"... Stiskala pesnicu i dernjala se "Gedo gluperdo" i dalje ne baš potpuno svesna šta tačno radim, ali opet osećajući da je dobro i tako treba.
        One ozbiljnije shvatila sam nešto kasnije i u svakoj nalazila nešto svoje. "Petla" sam razumela tek posle 25-e i tek tada mi je postala zanimljiva. Bila sam i Provincijalka, i Lakonoga, i "Dragana" ponekad... "Branislava" mi nije legla, "kaljala" mi je ime... Oči isplakala zbog raznih "brošića" što su se "teško pribadali"... Glumila boema i iskreno žalila što nemam i ja "malo magare s belegom na levoj kopiti". Probala da razbijem flašu jednom u gradu uz tu pesmu, nije se razbila, samo se glupavo otkotrljala... Svakoj osobi koju poznajem mogu da dodelim po jednu njegovu pesmu, a opet ih ostane dosta za sve. I dan danas kad mi nije baš i neki dan, zasviram "Bezdan" i nekako odjednom "oživim"...
        Ostao mi je zauvek u srcu urezan dan kad sam ga lično srela... Išli smo da gledamo "Kao rani mraz", projekcija u kikindskom pozorištu (bioskop je već odavno bio zatvoren). Velike (i ne baš tako velike) zvezde obično se "zavuku" negde, što dalje od onih željnih upoznavanja, pogleda, slikanja... On nas je dočekao u hodniku, kao pravi domaćin, kao jedan od nas. Rukovao se sa svima, pozdravio svakog pojedinačno, za svakog našao poneku reč... "Sektaši, a?", rekao je nama uz onaj svoj šmekerski osmeh i srdačan stisak ruke - bili smo obučeni tako, bili smo "strašno kul" (a noge su mi drhtale od uzbuđenja, što nema šanse da bih tada priznala).
         Zbog njega zavolela Novi Sad... Zbog njega sam i danas ponosna što sam tu, a opet tužna što to više nije onaj Novi Sad...
        Danas stojim na prozoru, ruke mi bride od aplaudiranja, svi su na prozorima, čak i oni što hodaju ulicom aplaudiraju. Gutam knedlu, suze me ipak prevare, ježim se a i dalje ne prihvatam. Ostaje duša slovenska, pomalo u svima nama. Možda jednom budemo pametniji, pa naučimo da živimo ono što smo samo pevali do sad. Mater vetru... Dok je nama nas...