"I treba da nam skršite vrat prebijte nas, slobodno, prebijte nas! Umesto ljubavi vodili smo rat jebite nas, samo napred, jebite nas..."
Od "boktepita" kada nazivamo sebe "nebeskim narodom"... Nikad mi nije bilo baš najjasnije odakle i zašto, ali sudeći iz priloženog, niti se može reći da smo "došli sa neba", niti smo mu blizu, a posebno smo daleeeko od božanskih moći (koje vrlo često sebi volimo da pripisujemo). Kad malo bolje razmislim, trebalo bi dobro da se pomučimo da opravdamo i ono "narod". Uvek smo, doduše, bili "kurčeviti" (izvin'te me što lajem)! Kao što već jednom spomenuh, istorija mi nije jača strana, pa ću preskočiti nabrajanja tipa ko koga "isječe od učkura do grla bijela", ko kome ukucao eksere pod nokte (a ovaj što nije plak'o je bio naš) i tako to...
Mogu da govorim o onome čega se ja sećam. A to čega se ja sećam, nije baš za reprezentaciju (čak ni reprezentacija, kad već spomenuh)!Kroz maglu se sećam našeg najvećeg bauka - devedesetih! Kad ih spomenete, reakcije su fascinantne - neki se zgražavaju, neki viču "puj, puj, ne ponovilo se", oni treći kažu "ćuti da te neko ne čuje", i dalje u strahu da će ih neko staviti iza rešetki ako kažu nešto protiv režima... Iako sam bila klinka, ono po čemu ja pamtim devedesete je cenzura, razne baba-Vange i turbo-folk! U izvesnoj meri i siti rekords sa svojim glupim dens pesmicama. Moram priznati da sam ja u to vreme pripadala generaciji koju nije mnogo doticala cenzura i proročice i ne mogu da kažem da sam na svojoj koži osetila "strašne devedesete". Nismo imali mnogo, ali znali smo da cenimo ono što imamo, radovale su nas sitnice (pljeskavica i kinder-jaje na velike praznike)! Kad slušam priče, gledam stare vesti (sve sa ružom na desku studija RTB) - bilo je sranje i stvarno ne ponovilo se!
Sa druge strane - šta je to što se do danas promenilo? Cenzura i dalje postoji u velikoj meri (samo je vešto ušuškana nekim drugim stvarima), proročice su skinuli sa TV-ekrana, ali i dalje im ljudi veruju, a o turbo-folku nemam potrebe da razgovaram ovde (cenzura?)! I niko nikog ne jebava u ovoj državi (osim u mozak)! Jedni kradu da se ne vidi, drugi kradu javno i ne možeš im ništa... Zavlačimo se u dupe Evropskoj uniji, padamo na sve gluposti koje od nas traže... Nadamo se boljim danima... Glumimo silu, busamo se u rebra glumeći velike patriote, "živimo za svoju zemlju" i u stanju smo da se poubijamo kako bi ona ostala "cela"! Pa, neće država bez nas, džaba se koljete! Radimo za "sitne novce", kad dobiješ 200 evra platu, kao da te nagradio neko (nema veze što za tih 200 evra krv ispljuješ), klimamo glavom i pravimo se nevešti! Ljudi žive u blatu, u govnima, i veliki umovi vrlo često završe na ulici... A mi pravimo azil za mačke i "kere", oplakujemo ih, organizujemo humanitarne akcije za njih... I mnogo smo zajebani onda, pa moraju nas primiti u Evropu, kad smo tako humani! A onda izađeš na ulicu i onda isti taj ker kome si juče skupljao pare dođe i odgrize ti uvo (ako si već imao sreće da te ne pojede medved)!
I niko neće reagovati! Svi će biti zgroženi, možda i uplašeni, neki će pričati o tome par dana...dok nekog kera ne pregazi auto, pa ćemo pokrenuti novu humanitarnu akciju... Tako nam i treba, kad smo glupavi... I kukavice!
Znam da će se sad pojaviti brdo onih koji će reći "Pa, kad ti ne valja, 'ajmo da pravimo izbore!" Teoretski, slatko zvuči! U praksi, birati između lošeg, zlog i beskorisnog, stvarno mi je teško! Zvanično obećavam, onog dana kad se pojavi neko ko će da prizna da je lopov i da mu je jedini cilj da dođe na tron da bi se nakrao - za tog ću da glasam! I neka kradu, nek' uzmu sve što im treba, ali ono malo što ostane - pa, hajde rasporedite ga kako treba! 'Ajde da jednom budemo svoji, da ličimo na nešto i onog dana kad nas budu molili da se priključimo ko-zna-kojoj-uniji, da možemo bez straha da kažemo: "Ok, pod tim i tim uslovima!"
