Sve scene su izmišljene i svaka sličnost sa stvarnim situacijama je slučajna...
Oduvek mi je jezik brži od pameti, a ponos teži od kamenčine kojom pritisneš turšiju u ranim jesenjim danima. To su one divne karakteristike koje nekako uvek pritajiš između odgovornosti, vrednoćeljubijemajka i sklonosti ka timskom i individualnom radu. Nikad, zapravo, nisam imala hrabrosti da priznam da se "baš za ovaj posao" prijavljujem jer ne znam šta bih od sebe, jer moraš od nečeg plaćati globe i preživeti tekući mesec. Uvek nekako izostavim činjenicu da je "posao u Vašoj kompaniji" u stvari pethiljadašestosedamdesetosmi za koji se prijavljujem, a pristajem da sa Vama podelim svoja "dosadašnja znanja i iskustvo" jer me je nekim čudom usralo, pa ste se setili da me pozovete. Snovi o vožnji kamiona "kroz prašume i pustinje", u kariranoj košulji, sa peškirom oko vrata, odlepršali su na krilima teze da jedna dama ne može da bude kamiondžija, jedna dama mora da bude obrazovana. Istim putem odjezdile i su i prve dečije maštarije o slobodnom smećarstvu, koje uključuje izvanrednu mogućnost stajanja na malom stepeniku sa zadnje strane smećarskog kamiona i zviždanjem kolegi vozaču da krene kad je kanta prazna. I zanemarivši puste snove jednog prosečnog balavca, odlučih da jedan od svojih talenata pretvorim u stručnu spremu, ne razmišljajući da će i to, koliko god realno i ozbiljno izgledalo u poređenju sa prethodnim, završiti u prikolici gorepomenutog kamiona. I tako, "jedna prava dama" opravda ponos i diku svojih stvoritelja, donese željno iščekivanu diplomu i shvati da od sveg uloženog truda ima samo parče kartona (fensi ukoričeno, doduše) sa koga može da obriše prašinu, po potrebi i to je to. Tad shvati da nema šanse da joj hobi postane posao i da unovči sklonost ka blebetanju, cerekanju, piskaranju... stupi u verbalne seksualne odnose sa fakultetom i ko li ga izmisli i onda se prijavi "za posao U Vašoj kompaniji". Onda vam bude najvažnije sa kim živim, da li slučajno u sledećih sedamsto godina planiram potomstvo i da li sam spremna da za dobrobit Vaše kompanije, dobrovoljno ostavim kosti i zaboravim na postojanje sveta van pomenute. I zadovoljite se kada dobijete očekivane odgovore, onda mi obećate rad u mladom timu, pozitivno okruženje, stimulativnu zaradu i mogućnost da odem kući jednom godišnje, zlu ne trebalo. A ne pitate da li je pozicija koju nudite zaslužila nekoga ko će biti maksimalno posvećen, ko će biti spreman da istu pretvori u način života i sam uživati u tome.
Što se mene tiče, priznaću, poprilično sam lenja. Ali ne lenja za život, već lenja za stvari koje mi se nameću, koje moram da ponavljam. Zapravo, kad bi mi neko rekao ustani svakog dana u određeno vreme, dođi uvek na isto mesto i radi šta hoćeš, vremenom bi i to počelo da me smara. Za mene bi idealan posao bio razmena radnih mesta. Kao razmena učenika, lepo, skupiš jednu lepu gomilu, ponudiš najrazličitije poslove na svetu, i lepo možaš svakodnevno da menjaš posao... i okruženje, i tim i sve... i za to budeš uredno plaćen, tako da ti nakon 'leba, mleka i karte za autobus ostane i nešto što ćeš moći da nazoveš kintom za život... Ali... ode još jedan san u stražnji deo kamiona... Srećan put...
Oduvek mi je jezik brži od pameti, a ponos teži od kamenčine kojom pritisneš turšiju u ranim jesenjim danima. To su one divne karakteristike koje nekako uvek pritajiš između odgovornosti, vrednoćeljubijemajka i sklonosti ka timskom i individualnom radu. Nikad, zapravo, nisam imala hrabrosti da priznam da se "baš za ovaj posao" prijavljujem jer ne znam šta bih od sebe, jer moraš od nečeg plaćati globe i preživeti tekući mesec. Uvek nekako izostavim činjenicu da je "posao u Vašoj kompaniji" u stvari pethiljadašestosedamdesetosmi za koji se prijavljujem, a pristajem da sa Vama podelim svoja "dosadašnja znanja i iskustvo" jer me je nekim čudom usralo, pa ste se setili da me pozovete. Snovi o vožnji kamiona "kroz prašume i pustinje", u kariranoj košulji, sa peškirom oko vrata, odlepršali su na krilima teze da jedna dama ne može da bude kamiondžija, jedna dama mora da bude obrazovana. Istim putem odjezdile i su i prve dečije maštarije o slobodnom smećarstvu, koje uključuje izvanrednu mogućnost stajanja na malom stepeniku sa zadnje strane smećarskog kamiona i zviždanjem kolegi vozaču da krene kad je kanta prazna. I zanemarivši puste snove jednog prosečnog balavca, odlučih da jedan od svojih talenata pretvorim u stručnu spremu, ne razmišljajući da će i to, koliko god realno i ozbiljno izgledalo u poređenju sa prethodnim, završiti u prikolici gorepomenutog kamiona. I tako, "jedna prava dama" opravda ponos i diku svojih stvoritelja, donese željno iščekivanu diplomu i shvati da od sveg uloženog truda ima samo parče kartona (fensi ukoričeno, doduše) sa koga može da obriše prašinu, po potrebi i to je to. Tad shvati da nema šanse da joj hobi postane posao i da unovči sklonost ka blebetanju, cerekanju, piskaranju... stupi u verbalne seksualne odnose sa fakultetom i ko li ga izmisli i onda se prijavi "za posao U Vašoj kompaniji". Onda vam bude najvažnije sa kim živim, da li slučajno u sledećih sedamsto godina planiram potomstvo i da li sam spremna da za dobrobit Vaše kompanije, dobrovoljno ostavim kosti i zaboravim na postojanje sveta van pomenute. I zadovoljite se kada dobijete očekivane odgovore, onda mi obećate rad u mladom timu, pozitivno okruženje, stimulativnu zaradu i mogućnost da odem kući jednom godišnje, zlu ne trebalo. A ne pitate da li je pozicija koju nudite zaslužila nekoga ko će biti maksimalno posvećen, ko će biti spreman da istu pretvori u način života i sam uživati u tome.
Što se mene tiče, priznaću, poprilično sam lenja. Ali ne lenja za život, već lenja za stvari koje mi se nameću, koje moram da ponavljam. Zapravo, kad bi mi neko rekao ustani svakog dana u određeno vreme, dođi uvek na isto mesto i radi šta hoćeš, vremenom bi i to počelo da me smara. Za mene bi idealan posao bio razmena radnih mesta. Kao razmena učenika, lepo, skupiš jednu lepu gomilu, ponudiš najrazličitije poslove na svetu, i lepo možaš svakodnevno da menjaš posao... i okruženje, i tim i sve... i za to budeš uredno plaćen, tako da ti nakon 'leba, mleka i karte za autobus ostane i nešto što ćeš moći da nazoveš kintom za život... Ali... ode još jedan san u stražnji deo kamiona... Srećan put...
