Jednom mi je jedan mudar prijatelj otkrio savršenu "terapiju" za dane kad ti je pun kufer: "Seti se samo lepote prolaznosti". Sve, bukvalno sve u životu ima svoj rok trajanja, pa čak i oni trenuci koji te sve češće izbacuju iz takta. Isto tako, koliko god prežvakano bilo, prolazi i život. Juče ste se nervirale jer su vam sise premale da biste navukle svoj prvi "mega brus" (ako ste i dalje u toj fazi, ništa lično ;)), juče ste se uplašili prve jutarnje erekcije... niste ni trepnuli, a već ste se do guše uvalili u život. A on prolazi, sa nama ili bez nas...
Ponovo ustajete narogušeni, krmeljivi, sa ukusom ustajale gorčine u ustima. Palite prvu jutarnju cigaru (nepušači, izvinite), gunđajući bezvoljno i unapred mrzeći dan koji vas očekuje. Šef vam je glavata majmunčina (ako nije, nezaposleni ste, što je ponovo razlog vašeg gunđanja), ljudi su vam izašli kroz nos i uši, u novčaniku 200 dinara do sledeće plate. Autobus kasni.. evo ga, konačno, jebo mu pas mater raspalu, sad ću mu kad uđem... ulazite, gunđate sebi u bradu... gužva je, svi smrde... nema mesta da se sedne... "pripadnica romske nacionalne zajednice" baš je sad odlučila da povede sitnu decu na krstarenje gradskim, napizdila kolica na sred prolaza... neki deda vam kašlje u glavu, psujete mu porodično stablo... neizostavno "majstore, srednja!"... izlazite... crveno na semaforu... jedu vam se pečene ševe, kupujete bajatu kiflu za 25 dinara... Rasprodaje, akcije, Kinezi... idu vam na živce... Nerviraju vas srednjoškolke koje se "kravasto" smeju, izluđuje vas klinac koji vrišti jer nije uspeo da izmoli narandžaste "merkurijalke". Mrzite što je leto i vrućina, još više mrzite kad je kiša i hladno. Čeznete za nekim boljim danima, trujući se sopstvenom mrzovoljom. A onda se osvrnete i shvatite da vam je život prošao uludo... i patite za neiskorišćenim...
Može i tako, svi to radimo... a možda može i drugačije... opet jedan moj prijatelj, izjavio je jednom prilikom "Kako je taj lik flegma... hoću i ja da dobijem tu flegmu" Probajte da prvu "kafu gunđavušu" zamenite sa "I don't give a flying fuck" i zaista se radujete prolaznosti svega što vas izluđuje. Ja sam probala i odmah da vam kažem, nije lako. Zato treba trenirati, polako. Kao kad odlučite da budete "fit", pa prvo počnete sa kraćim serijama, dobijete upalu mišića... Tako i ovo funkcioniše, kreće se od sitnih stvari. Kad te nervira klinac koji vrišti, seti se da ga za dva minuta nećeš čuti i raduj se što nije tvoj. Namigni narogušenoj babi u gradskom, nasmej se kikotanju tinejdžerki (jer i ti si nekad bio takav). Ne vredi trošiti energiju na stvari koje se ne dotiču tvog života. Pokušaj da svemu što radiš nađeš svrhu. Čak i onda kad ti nije baš sjajno. Jednom ćeš doći u "neke" godine... a tad se nećeš sećati ni bajatog hleba, ni prljave i usporene kasirke u marketu, nećeš se sećati kako si jednom morao da radiš ceo dan bez pauze, kako ti se neko popeo na glavu... Zapamtićeš samo one trenutke koji su vredni pomena. Onda kad si sa Mirom provodila dane i noći, kad se "usvinjite" šminkom pa je pitaš "Je l' mi se skinuo ruž?" "A meni?" "Nije" "Onda nije ni tebi"... Ono kad si konačno upoznala najboljeg frajera na svetu, pa ga zvala da kao fol zajedno muvate ribe, a ubrzo posle toga postao je tvoj svet. Ono kad si išla prvi put sa Cecom u Amareto i više se nikad niste razdvojile posle toga. Ili ono kad si sa Milicom razmenjivala pisma utehe, iako ste živele u istom stanu... Čuvena Milanova: "E moja Brano, boli tebe k..." Već zamišljam sebe "obučenu" u svoju babu, kako hiljadu puta pričam unucima (a oni prevću očima) o "sijamskom blizancu spojenom čarapom", o beskrajnim svirkama u Markovom "Nasleđu", o piškenju u jendeku i koncertima Atheista sa Burazom, upoznavanju svog "izgubljenog blizanca" (samo triput višeg i malko starijeg), o prvom pivu sa istim onim mudrim prijateljem sa početka ovog teksta i pretvaranju ovog događaja u tradiciju...
I na kraju i sama shvatim da su stvari koje nam se sad čine beskrajnim i nepobedivim u stvari toliko beznačajne i male u poređenju sa onim što zapravo imamo. Možda ne možemo da menjamo ceo svet, ali možemo svoj mali svet da učinimo udobnim i uživamo u njemu. Sve kreće od pojedinca, milioni pojedinaca čine svet...
Može i tako, svi to radimo... a možda može i drugačije... opet jedan moj prijatelj, izjavio je jednom prilikom "Kako je taj lik flegma... hoću i ja da dobijem tu flegmu" Probajte da prvu "kafu gunđavušu" zamenite sa "I don't give a flying fuck" i zaista se radujete prolaznosti svega što vas izluđuje. Ja sam probala i odmah da vam kažem, nije lako. Zato treba trenirati, polako. Kao kad odlučite da budete "fit", pa prvo počnete sa kraćim serijama, dobijete upalu mišića... Tako i ovo funkcioniše, kreće se od sitnih stvari. Kad te nervira klinac koji vrišti, seti se da ga za dva minuta nećeš čuti i raduj se što nije tvoj. Namigni narogušenoj babi u gradskom, nasmej se kikotanju tinejdžerki (jer i ti si nekad bio takav). Ne vredi trošiti energiju na stvari koje se ne dotiču tvog života. Pokušaj da svemu što radiš nađeš svrhu. Čak i onda kad ti nije baš sjajno. Jednom ćeš doći u "neke" godine... a tad se nećeš sećati ni bajatog hleba, ni prljave i usporene kasirke u marketu, nećeš se sećati kako si jednom morao da radiš ceo dan bez pauze, kako ti se neko popeo na glavu... Zapamtićeš samo one trenutke koji su vredni pomena. Onda kad si sa Mirom provodila dane i noći, kad se "usvinjite" šminkom pa je pitaš "Je l' mi se skinuo ruž?" "A meni?" "Nije" "Onda nije ni tebi"... Ono kad si konačno upoznala najboljeg frajera na svetu, pa ga zvala da kao fol zajedno muvate ribe, a ubrzo posle toga postao je tvoj svet. Ono kad si išla prvi put sa Cecom u Amareto i više se nikad niste razdvojile posle toga. Ili ono kad si sa Milicom razmenjivala pisma utehe, iako ste živele u istom stanu... Čuvena Milanova: "E moja Brano, boli tebe k..." Već zamišljam sebe "obučenu" u svoju babu, kako hiljadu puta pričam unucima (a oni prevću očima) o "sijamskom blizancu spojenom čarapom", o beskrajnim svirkama u Markovom "Nasleđu", o piškenju u jendeku i koncertima Atheista sa Burazom, upoznavanju svog "izgubljenog blizanca" (samo triput višeg i malko starijeg), o prvom pivu sa istim onim mudrim prijateljem sa početka ovog teksta i pretvaranju ovog događaja u tradiciju...
I na kraju i sama shvatim da su stvari koje nam se sad čine beskrajnim i nepobedivim u stvari toliko beznačajne i male u poređenju sa onim što zapravo imamo. Možda ne možemo da menjamo ceo svet, ali možemo svoj mali svet da učinimo udobnim i uživamo u njemu. Sve kreće od pojedinca, milioni pojedinaca čine svet...
