Žuta minuta

Ponekad mi pođe za rukom da zaustavim svet... Onako, baš za stvarno, trepnem, zadržim dah... op... tu smo, to je to... samo momenat i ništa više. Povod za ovaj čin ne može da se isplanira ili predvidi. Naiđe samo od sebe. Nekad je to trenutak iz bajke, baš onakav kakav zamišljaš kad imaš pet godina, a baba ti priča dok se ne uspavaš... znaš na šta mislim, ono kad si ti princeza, jedina na svetu, kad si važna, svet se vrti oko tebe, a ti se praviš nevešta... praviš se da te ne dotiče, da nije važno... a zapravo si srećna, uživaš u trenutku, čvrsto zatvorenih očiju, plašeći se i da proviriš, samo da momenat ne bi nestao. A nekad... želiš da zaustaviš vreme u nekom najobičnijem, svakodnevnom momentu... Tad ni tebi samoj nije baš najjasnije šta te je to spopalo. Postane ti važan pun mesec. Ona glupa fleka na nebu, koju nikad nisi doživljavala, odjednom postane nešto najlepše, nešto što te štrecne u donjem delu stomaka, onako kao da se hiljade dinosaurusa tu uselilo, a da nisi ni primetila. I bude ti smešno, a opet, želiš da traje...
Ostalo se samo nadovezuje, kao onaj lančić od kokica što praviš pred Novu godinu... Čak i kiša dobija drugi smisao. Više nije sinonim za mokre čarape i narogušenu kosu. Odjednom ti je zabavno da ideš raščupana, sa razmazanom maskarom... želiš da ponovo budeš klinka, da se raduješ sitnicama, da sanjariš bez straha od buđenja... želiš da izbrišeš granice, zapravo, nekako ti odjednom dolazi do svesti da one i ne postoje. Granice su izmislili zli likovi tvoje improvizovane bajke. Granice su sranje... 

Dokrajči te gitara...najmoćnija sprava ikad izmišljena... ona ima moć da se uvuče najdublje u tvoje srce, tamo gde niko, nikad nije uspeo da stigne... Nebitno je ko svira, kao i koja je melodija u pitanju. Ponekad je to neko tebi blizak, neko ko tačno zna koju pesmu želiš. Nekad je i slučajni ulični svirač. Onaj pored koga prođeš nonšalantno, a onda zastaneš... kako je znao?? Gitara, jednostavno, ima dušu. Uvek...
I onda se trgneš i pomisliš: JEBOTEŽIVOT...