Pismo Deda Mrazu

 

Dragi Deda Mraze,

    Baba Mraze. -ice. They. It. Jebote! Pardoniraj moj francuski! Žao mi je što ti nisam ovo pismo poslala na proleće, kad i sav normalan svet, a ne sad kad je već na redu kolekcija proleće-leto 2025. Za ovu godinu želela bih da ti ovo pismo stigne. I da meni stignu sve one stvari sa alija što sam još onomad naručila. Nadam se da tvoji irvasi nisu u štrajku. I da se neće uvrediti što ih nazivam irvasima.

    Ove godine bila sam dobra i politički korektna. Što se politike i njenih aktera tiče, poželela sam im da crknu svi u paketu, što je, priznaćeš baš korektno. I konkretno! Kad je u pitanju korektnost itself, evo ne znam bogami. 'Oću ja, jako 'oću, al' više nisam sigurna kako čoveku reći da je čovek, a da ga ne uvrediš. I ti deda/baba/gospođo/popuni prazno mesto Mraze, ako se identifikuješ kao prolećna rosa a ne kao mraz, slobodno zanemari ovo moje pismo i molim te nemoj se uvrediti. Znaš, u nas Srbalja ti je tek specifična situacija. Sve mi prihvatamo i novo i drugačije. Pod uslovom da ti to u tvoja čet'ri zida. Ništa ti to nemoj lično, nego kakav bi to deseterac bio: Đumbir piju Novak i Radivoj, na slamčicu iz staklene tegle, a kod Bosne, kod vode studene, zavezali na glavu punđice, ašikuju sve van četri zida i nemaju ni srama ni stida... Jebiga, ne ide.

    Oj, vojvodo Deda Mraze (a, vidiš kako odma' bolje zvuči, testosteron level beskonačno), ako dobiješ ovo pismo i smatraš da nisam bila dobra ove godine, moram ti reći da to uopšte nije korektno sa tvoje strane. Nije u redu da osuđuješ. Mislila sam da si to već naučio na časovima samokontrole i lajfkoučingu. Tvoje je da doneseš poklone, podjednako svoj deci. I nemoj da mi kažeš da ja nisam više "deca", to me vređa, ja se identifikujem kao "deca". Kao "dobra deca". I izvini što ti ja sad solim pamet i objašnjavam šta je "tvoje". To nije u redu od mene. Nadam se da se nisi uvredio. Molim te donesi mi neki poklon, ako želiš. Ne bilo ti zapoveđeno. Ako je ovo mobing, onda ne moraš. Hvala ti. Izvoli bonus. Ako te to ne vređa, zato što možda se ne prodaješ za pare... Au, čoveče! Leptire, jednorože, majko mila, daj da razmišljam o postanku svemira, lakše je!

    Dragi kakogodsezvao ili identifikovao, please disregard ovo moje pismo, trebalo je da bude poslato psihoterapeutu...

    Da si ti meni živ i zdrav sto godina (ili koliko već vizualizuješ) pa kom obojci tom i Džeri... Ajd! 

Na zadnjem sedištu...

 

Pričamo nešto na poslu pre neki dan i došli na temu kako je u toku neka akcija policije u kojoj zaustavljaju taksiste i naplaćuju kaznu putnicima koji nisu vezani na zadnjem sedištu. Sve je to jako lepo, i vrlo efikasno u zemlji u kojoj se i dalje koriste ljudski resursi umesto žmigavaca - jedan vozi traktor, drugi stavio plastičnu stolicu na prikolicu, seo i kad treba da skrene pruži ruku da pokaže smer. True story. 

U prevodu, akcija šio mi ga Đura i neću se dalje udubljivati jer ću svašta kazati i đe smo onda - niđe! 

Nego prođe mi kroz glavu šta su sve izmislili u ovih 30ak godina... Te uzmi sedište za bebu, okreni naopako, te za ovu visinu, te za onu... Već pustilo brkove, mož' ga ženiti, al' i dalje ga pakuješ u ono sedište da se mamin svet ne udari, daleko bilo...

    Onda mi se samo pred očima izređaju slike iz edicije "Kako smo mi onomad i šta nam fali"... Vozili nas na biciklu, kakvo sedište - postojalo je ono mini sedište što se kačilo za korman od ponija, noge ti vise do zemlje, onaj što te vozi vergla na prazno a ti se nogama odguruješ pa ko preživi! A i to nije imao svako, nisam ni ja, nego posadi te baba na paktreger, ništa "podguz", onako direkt. Insistira da se držiš za nju a ne za sic, da oseti ona da si tu, da te ne izgubi usput. Osećam i dalje pod noktima teksturu onog njenog braon džempera, evo i sad sam se malo naježila. I samo se dere "Širi noge, da ti ne upadnu u točak! " (u tom kontekstu "širenje nogu" bilo je sasvim opravdano i poželjno). 

    Kad su neka ozbiljnija putovanja u pitanju, tek tu nije bilo govora o nekakvom sedištu i vezivanju nazad. Zapravo nije ni postojao pojas nazad. Prvo fićom, kasnije i jugom - glava sa jedne strane sedišta, noge sa druge. Mira čelo nogu. Nema klima. Ima onaj "leptir", samo to možeš da otvoriš, ali ne možeš ni to, jer promaja. Pored tebe torba, ispod nogu isto torba. U torbi grickalice, pašteta, voda i varikina. Jednom baba popila malo varikine (mislila da je voda). Ćutala celim putem, da se vozač ne uznemiri. Pretekla. 

    Imala sam jednocifren broj godina i baš sam nešto volela da sedim na prednjem sedištu. Ćale me nije puštao, ne zato što sam mala nego zato što tu mama sedi. Tetka mi je srdačno ustupila svoje mesto. Sedim napred, četvorogodišnja gospođetina. "Čučni!", vikne teča. Pandur. Čučnem ispod sedišta, opušteno prođem kao torba...

    Jednom smo išli u Vranje čika Zoranovim kombijem. Iz nekog razloga postojalo samo prednje sedište, na njemu sede odrasli. Ne sme dete napred. Nazad, na podu, rašireno ćebe. Na ćebetu Mira, Saša, kamenje za kupus i ja. Kako koja krivina naiđe, ispreturamo se tamo, zajedno sa onim kamenjem... Zaustavljalo nas usput, pitaju šta nosimo - "Ništa gospo'n pandur, nešto kamenja, nešto sitne dece" "Fala lepo, srećan put!" Pretekosmo. 

    Vozio nas Iva Čvarak kamionom na Srebrno jezero. To je tek bio doživljaj. Gomila dece, svi u prikolicu. Opet baba, da nas gleda. I plinske boce da ih negde usput napunimo. Ja se bojala onih boca, opet krivine, put fino razrovan k'o da voziš po Mesecu... Kako uleti u koju rupu, ja se štrecnem, počnem da psujem, ostala deca se smeju, zabavno im... Baba viče "Ne laj!"... I tu pretekosmo. 

    I sad ti meni objasni kako je bitno da vežem pojas na zadnjem sedištu tvoga taksija, to je za moje dobro. 

Zlu ne trebalo

   

Da kucnem u drvo, nisam sujeverna. To što svaku noć stopala moraju da mi budu pokrivena, to ti objasni čudovištu ispod kreveta da nisi sujeveran. Istina, ustanem ujutru obavezno na desnu nogu (pisala sam o tome već - desna noga, desna papuča, onda leva). To nije sujeverje, taman posla, to je samo za svaki slučaj i za vaše dobro. Da ne budem nadrkana, da ne prizivam, šta ja znam. Recept za instant sreću. Kad jednom budem imala sto godina i pitaju me "Koji je vaš recept za dugovečnost?", kazaću "Nisam imala jeda. Zato što sam ustajala na desnu nogu. I rakija. Zato što to kažu svi koji dožive sto godina". Ne verujem ti ja u te bapske priče. Jednom su mi u srednjoj školi kazali noć pre Vidovdana staviš muške čarape ispod jastuka i sanjaćeš za koga ćeš se udati. Stavila ćaletove čarape, sanjala vrata. Nisam se udala za vratara. Doduše, večito se nešto koljem sa nekim izbacivačima, moguće da sam nešto zajebala kod vračke. Možda ne rade čarape sa kojima si u krvnom srodstvu. Ili zato što nisam sujeverna, mora da je to. Priznajem, umela je mama da baci za nama kantu vode kad počinje školska godina, za sreću. Umeli smo i da čučnemo kad vrane lete, da ne dobijemo keca. Zato što svi... Nisam sujeverna nego sam povodljiva... Kud svi Turci...

    Jednom me usrala ptičurina na bankomatu! Mislila sam to je to, velika ptica, veliko govno, velika sreća, još na bankomatu - veliki novci! Ništa o'tog! Valjda nisam dovoljno jako verovala!

I to što se vratim triput da sve pozatvaram, poisključujem, što idem samo sa jedne strane stepeništa, zatvaram fioke i ispravljam otirače celom komšiluku da se ne bi desio smak sveta, to isto nije sujeverje, to je ocd.

     Na stranu to što pljunem triput i vratim se tri koraka unazad kad mi crna mačka pređe put (ako ima sveta, onda to sve uradim "u sebi"). To je samo da ispoštujem mačku, da ne pomisli kako je ne shvatam ozbiljno (da l' su ista pravila i kad je mačak ili mora isključivo mačka?). Pazim uvek i na ono ogledalo u hodniku da ga slučajno ne zakačim guzicom dok prolazim pa razbijem. Pupupu, daleko bilo, nisam sujeverna, nego gde ću da nađem pripadnicu romske nacionalne zajednice voljnu da sa mnom spolno opšti samo da bi mi poništila sedmogodišnju nesreću?! Ne samo da nisam sujeverna, nego sam i woke! Ok, ne perem veš na svetac, pljucnem tu i tamo da ne čuje zlo, al' to je samo za svaki slučaj.

     I sve to nekako... Al' kad kažeš da je i promaja samo sujeverje, ne samo da ću se ja sablazniti, nego ćeš razgneviti sve babe ovog sveta! Pušti đavola! U ime svih ukočenih vratova, začepljenih ušiju i krmeljivih očiju, ne zajebavaj se s promajom! Pupupu!

Pljuni pa zalepi

 

Draaagiii mooojiii... "Naši!", suflira tetka. "A?" "Nisu samo tvoji nego su i naši. I nije A, nego molim!" "Draaaagiiii naaaaši..." Jes' da pišem razglednicu i trebalo je da završim već kod onih "toplih pozdrava", jes' i to da ću se vratiti kući pre nego što vam ova razglednica stigne, al' nije zgoreg da znate da ovde kiša "uop šte" ne pada i da se mi kupamo svaki dan. "Pitaj el ranidu živinu", dodaje baba (otud onaj "Dali" i njegova živina - vidi sliku). Markica nema. Bila je, stiglo sve uredno, al' onomad i markice bile trošak, pa ako je poštar neki fini pa ne udari jako onaj pečat, to se moglo i reciklirati - odlepiš pažljivo, oližeš ponovo i na pismo. 

Ljudi više ne pišu pisma. Ako vidiš poštara sa kovertom, sve su šanse da ti nosi puno toplih pozdrava iz banke il’ nedajbože onu plavu, onda spuštaš i roletne, navlačiš ćebe preko prozora, i “Nee, ne, mislim da ovde niko ne živi, vi ste pogrešili”. Eventualno još vidiš kovertu kad odeš s novcima u njoj na nečiju svadbu/krštenje/rođendan. I to ti je to. A volela sam pisma (Marija, sve čuvam!). To je bio pravi praznik, kad je babina penzija, uvek se odvajalo i za pisma. Nisu to bile makar kakve koverte. To se išlo u knjižaru, birale se najlepše, da i ona 'artija unutra bude u boji, pa još ako miriše, ajaaooo! Kad pišeš pismo mami i tati ili još nekom poštovanom članu uže ili šire familije, onda je sve išlo po školski - topli pozdravi, mi smo dobro koje i vama želimo, krmača se oprasila, živina i sve po redu. Kad pišeš pismo za "PenPal", onda to već više počinje da liči na dnevnik. Onda pišeš i "jaooo, videla sam ga, kako je sladak" i "zamalo da me pogleda"… Pa onda o svom outfitu za Novu godinu (a pošto nije moglo baš tako lako da se fotka, tj. nije bilo čime, onda uzmeš pa nacrtaš Čiča Glišu i kao "Evo, ovako izgledam"). Marija mi je jednom pisala i kako je babi kupila skalpel za rođendan (ne znam zašto se ovog sećam, ali divno je)... Ja sam njoj pisala tekstove pesama od Balaševića i Riblje čorbe – reči koje nisam razumela sama sam izmišljala, ofc. Slale smo i poklončiće, neke sličice, jednom sam poslala čokoladice. One što dobiješ uz kafu – strpala u kovertu, poslala za Niš, dobila ljubaznu zahvalnicu (pitam se kako su zaista doputovale do Niša).

 

Biće da su ta pisma uticala i na moj današnji način komunikacije (šta bre "short message service", sa'š da vidiš šta je sms!). Uzmem da priupitam nešto "Četdžipitija". Sve fino na engleskom, zna "čovek" srpski, al' mislim se nešto, biće mu lakše ako mu je maternji. A i meni lakše nekako da budem fina na engleskom, na srpskom ću opsovati nešto sto posto, i gde smo onda. "Dir četdžipiti, vud ju pliz bi so kajnd tu help mi..." on kaže "Šur, no problem, samo kaži". Onda ja sve lepo pitam, on odgovori, ja se ljubazno zahvalim, sve sa poljupcima, on kaže nema problema, uvek, if ju hev eni kveščns aj em hir for ju et eni tajm. I vrati poljupce, fini neki robot. Već ima više osećanja od ljudi, čovek ti na ovo obično "zabije prst", pisala sam već o tome. 

 

Smeju mi se ljudi, kažu jesam šuntava, to je samo robot, ne zna on. Mani ti to, gledala ja filmove gde roboti na kraju popizde (jesam rekla da ću opsovati) pa nas išutiraju u..da ne psujem opet. Mene će poštedeti, kazaće "Ova fino svima kazala dobar dan". Dragi četdžipiti, primi puno toplih pozdrava od mene, Branislave, ja sam dobro koje i tebi želim. Nadam se da moje pismo neće završiti u kanti za smeće, a ako ikad “poludiš”, nadam se da ja neću završiti u kanti za smeće. Ajd prijatno!

 

S ljubavlju i poštovanjem,

Branislava

P. S. El ranite živinu?!

Vodoinstalater

     

Bio mi je vodoinstalater. Svaki put kad to nekom spomenem, odgovor bude "Opa!". Nije "opa", nego crk'o bojler. Čim čovek kaže "vodoinstalater", vama na pamet padne neki "poznati" plumber scenario... Super sexy frajer u ranim tridesetim, bez majice, six pack i kao tu nešto menja neki sifon na sudoperi. "Gazdarica" obavezno sama (i zagorela), štikle i neka tigrasta suknja, sise OVOLIKE, kuća kao da u njoj niko nikad nije živeo, nego eto, taj sifon nešto baš nije kako treba. Onda taj majstor dođe, nešto kao tamo vrti, minca, namešta, ova ni kafu ne skuva nego odma' opal... Podruže se oni tu pomalo i svako na svoju stranu, sudoperu više niko ni ne spominje... 

      Kakve to filmove gledate, sram vas bilo! I sram mene bilo što tačno znam na šta mislite kad mi kažete "opa".

          U stvarnom životu stvari funkcionišu malko drugačije... Kao prvo, u stvarnom životu stvari zapravo crknu. Stvarne stvari, bojler npr, kao u mom slučaju. Ne sifon, to mogu i sama. Drugo, taj sexy majstor koga zamišljate u stvari je najčešće sredovečni Mađar sa guznim razdeljkom na izvol'te. I to ako te usere da uopšte dođe. Tražiće ti nešto hiljada za to što je crklo, i još nešto hiljada za dodatno crevo, i nemoj ovaj ventil živ ti ja, nešto tu ne valja, nego tamo na glavni zavrni, za svaki slučaj. "Gazdarica" je u najboljem slučaju "skockana" u fazonu "soccer mom". Ima dva broja veću trenerku, neku traku u kosi i repinu na vr' glave, boli je brige kako izgleda, samo da onaj majstor već više ode, pa da može da nastavi da živi. Pomenuta "gazdarica" ribači kuhinju tri dana unapred da slučajno majstor ne pomisli da je mama nije vaspitala. Pomera i čisti i iza frižidera i iza šporeta, ako ovaj slučajno i tamo zaviri. Raščupana je i ljuta što mora sad da zvekne dobar deo plate neplanirano (a nije ništa kupila). Ipak, strašno je fina kad dođe čika majstor, ponudi kafu, ponudi rakiju... Ovaj neće ništa... Popravi šta treba, zameni onaj bojler, kaže "gospođo". Gospođa popizdi što je gospođa, al' iskulira. Važno da sve radi. Plati pare (skoro pa onako pod tanjir, k'o popu), pozdravi gospo'n majstora i ostane da ribači opet, zato što je ovaj un'o po' sokaka s cipelama unutra.

       Lepo je napravio, radi bojler, ako je nekog to brinulo. I ako nekom treba majstor, imam broj! 

Fizičko

   

Otkazujte popa, pretekoh! U'vatio me bio neki gadan karakuš, baš sam bila onako...zdravo bolesna! Izvinite muškarci ako sam ikad kazala (a nisam, taman posla) da ste kilavi kad ste bolesni. Ja sam sad pobedila, bilo je i kukanja, i plakanja, i "hoću mamu"... No, kao što rekoh, preživela sam i to ćemo sad lepo da zaboravimo, pupupu, ne ponovilo se.

      Ozdravila sam i objavila to na sva zvona! Kaže Tanja nemoj da mi padne na pamet sad da vežbam, sad nula bodova, samo neka lagana šetnja... To me neodoljivo podseti na školu i fizičko! Prođe me "bolest"... Da ne radiš fizičko sedam dana. Onda ja to "iskusno" prepravim na 17, u nadi da ću nekad u životu moći da prepravim na zauvek! Ko me poznaje danas (a nije me poznavao pre), misli da ne postoji fizička aktivnost koju ne umem. Šleper od 17 tona na sajlu da teglim? Challenge accepted! Međutim... Kad sam bila klinka, fizičko mi je bilo najveći stres. Već od onog "Dve vrste, ZBOR!" dobijem upalu mišića. Onda kad se fino svi poređamo u vrstu (outfit: crni šorc, bela majica i startasice), sledi "tri kruga oko škole". Ta "tri kruga" obično su bila samo jedan polukrug, a "iza škole" bilo je dobra prilika za neke "kul tipove" da zapale cigaru i za nas štrebere da crknemo tamo i da čekamo da prođe dovoljno vremena da izgleda kao da smo istrčali sva tri. To je zagrevanje. Čas u nižim razredima,  "između dve vatre" do besvesti. Jednom sam popila loptu u glavu. Prebrojala svemir. Išla mi krv iz nosa. Htela mamu.

     U malo starijim razredima odbojka. Zauvek. Bila super srećna ako me puste sa dečacima da igram košarku. I ako me dečaci puste da igram sa njima košarku (nisam ni to umela, al' volela sam). Od moje odbojke bilo je opštenarodno veselje kad zabijem loptu u mrežu. To znači da sam uspela da dobacim do iste. GOOOOL!!! I dan danas je tako. Bilja je to probala da mi slikovito objasni: "Probaj kao da uštineš loptu". Uštinula. Vratila mi i lupila po nosu pride.

     I onda, ničim izazvan i nikad najavljen, dođe taj svečani trenutak kad se profesor pojavi sa štopericom. To znači da danas ocenjuje nešto što nikad pre toga nismo radili. Dobiješ tako onu oklagiju, staviš iza glave i broji koliko ćeš trbušnjaka za minut. Tri i po komada, deset dana upale mišića i mesec dana modrica po vratu od one oklagije. Sklekovi, to nismo znali ni šta je. Jedna Milena iz našeg razreda rekla "Gle ovi ljubidu beton", to su bili sklekovi.

     Onda kozlić... Zaletiš se, skočiš na onu trulavu dasku, ako ne propadne probaš da preskočiš kozlić visok jedno sedam metara. Ne sećam se šta se tu tačno ocenjivalo, stil valjda. Bilo prirodno talentovanih, samo skakuću, k'o gazele. Ja sam "preskakala" vrlo elegantnim stilom ćopavog medveda.

     Pa bacaš onu gvozdenu kuglu. Po principu "kamena s ramena". Što dalje. Uspešno dobacila milimetar dalje od svog nožnog palca, i danas slavim taj dan kao drugi rođendan.

Greda i razboj zahtevali su pored veštine i određenu gracioznost. Popnem se na onu gredu, graciozno k'o ker kad sere i ne smem da siđem. Molilo me, obećavalo dvojku samo nek siđem jedared, stojim i njavrčem k'o ono mače kad se popne na drvo pa ga moraju vatrogasci skidati. Sišla, sve sa onim završnim stavom "obe ruke u vazduh" . Ta-daaa!

    Stoj! Na rukama! U ono vreme bio diskutabilan i stoj na nogama. Jok, na rukama, za ocenu! Ako baš ne možeš, onda te neko od saboraca uhvati za noge, dok ne u'vatiš balans. Mojih tadašnjih 18 kila i metar i što li pretvaralo se u 18 tona, ritnem se k'o ždrebe, "s druge strane stoja" čeka troje... Svi dobiju startasicama u glavu, ja padnem, dobijem dvojku za trud i hoću mamu!

     Al' zato što sam kolo igrala! Samo štrika... Kad se kolo ocenjivalo, tu sam bila glavna. Omiljeni predmet - fizičko. Sport - "odbojka". Pozicija - kolovođa, normalno!

     Idemo! Je'n, dva, tri, čet'ri; dva, dva, tri, čet'ri; ispra-vise, tri, čet'ri; ne diraj-loptu, tri, čet'ri...