"Šta radimo večeras, gde ćemo?", pita moj ćale pre neko veče; "Negde na pivo, naravno!", sledi odgovor... Dogovor je pao, sedamo u kola i idemo tragom muzike (bilo kakve, samo nek se živi)... Jelen, Lav i Coca-Cola... Bašta nekog hotela, Golubac... "Šta će ti pevačicaaa, pitam te preed ljudimaaa..." Neki povileneli matorci igraju, plaćaju muzici da im svira vlaško, "jebeš sve"... Smejemo se svo troje, smejemo se istim glupostima, pijemo zajedno... zajedno na letovanju, 8 dana za familiju...
Onda se zamislim... koliko se ljudi menjaju, koliko se samo ljudski pojam vrednosti menja... Ne tako davno, kad smo još bili klinci, kad smo "prerasli" roditelje, bilo je nezamislivo prošetati do centra sa "fosilima", "matorcima", "metuzalemima", "dinosaurusima" (kako su se još zvali?)... Ipak su oni prošli svoje, njima je mesto kod kuće, ispred televizora ili u bašti, kako god, ali svakako ne sa tobom izvan kućnog dvorišta.
Imaš nekih 13 (plafon), neki "svoj fazon", slušaš "svoju muziku", ideš u grad sa SVOJOM "ekipom"... Šminkaš se kao kreten, da si se namazala ugljenim štapićem oko očiju bolje bi izgledala... Oblačiš pojas umesto suknje, lovorov list umesto majice, obuvaš neke štule... Onda sledi pitanje "Je l' ćeš ti takva na ulicu, deteee?!", ti se dereš, demonstrativno napuštaš kuću, ćale te ništa ni ne pita pošto su ga odavno u'vatili frasovi... Ali ti si cool, izlaziš, sama, noću...
Ako si muško, onda stavljaš tonu gela/pene/sličnih špeKcija na kosu, praviš od nje ježa/tarzana/tvora/nilskog konja ili već neku tada "in" životinju... imaš 32 i po kile, ali raširiš se po ulici kao da izgledaš k'o tenk i pritom si upravo uhvatio Boga za muda... Onda dobacuješ nešto onim tupavim klinkicama, a one te pogledaju "onako" (pa onda tri nedelje razglabaju o tvojim "glupim komentarima" i o tome kako ih "boli uvo za tebe" - a istovremeno su im sve sveske ispunjene tvojim imenom, srcima i kojekakvim sektaškim baljezgarijama), onda se razvaljuješ od smeha sa isto tako skockanim drugovima...
Onda tako glumiš budalu neko vreme, sa raznim varijacijama na temu kako vreme prolazi... a onda uhvatiš sebe da sediš sa ćaletom u kafani i pritom ti je extra, ne razmišljaš o tome da li će te videti drugovi i misliti da si "klinka" (zapravo ŽELIŠ da još malo budeš klinka). E, onda kad se vratiš malo unazad, skontaš da je taj fazon koji je "tvoja ekipa provalila" pre nekoliko godina u stvari "furao" i tvoj ćale (a verovatno i njegov), da je "tvoja muzika" nastala mnogo, mnogo pre tebe i da se slušala dok ti još nisi bio ni u planu, skontaš da su i tvoji matorci izlazili, zezali se, imali "svoju ekipu" i, verovao/la ili ne, znaju da se zezaju i danas (ili ako ti se više sviđa "otpadaju") bolje nego što si ikad mogao/la da pomisliš. Slušaš studentske priče, u nekima se pronalaziš, dođe ti smešno, al' ćutiš... možda ćeš nekad ispričati svoje "studentske događaje" i ćaletu, ali ne još... doći će i za to vreme, polako, tek ste počeli da govorite zajedničkim jezikom...
Vraćaš se sa plaže, kuvaš kafu... "Ćale, gde ćemo večeras?"
