"U nekoj zemlji seljaka", negde devedesetih. U godinama koje svet pamti kao "zlatne", a mi kao "doneti sutra pet milijardi za ekskurziju", živela su neka deca, sve "jedno drugom do ušiju". Ponekad musavi, ponekad "vaškavi", ali svi nekako srećni. Bili smo jako lepi, a nismo imali čime da pravimo selfi. ALI! Kad ideš na ekskurziju, onda ti tetka pozajmi svoj fotoaparat (onaj na navijanje), film od 36 snimaka, a od toga sačuvaš desetak da se slikaš sa Mirom kad dođeš kući. Ono slikanje u školi bilo je prava svečanost! To te glanca, štirka, namešta... Pletu ti kikice celu noć, probude te sabajle da ti iste skinu, pa ti kosa bude kao Violeta iz Boljeg života (jednom sam htela da imam frizuru k'o Zlata Petrović! Uplela mi mama one kikice, pa stavila perlice...). Onda džemper (neki nasleđen od Saše), pa veeeelika kragna preko, čisto da se vidi da si devojčica. Posle ne smeš da se pomeraš dok ne bude gotovo slikanje, ne d'o ti Bog se izgužvaš, usvinjiš ili nešto još gore! Uši da se ne vide. I samo "do pola", noge ti bangavo stoje.
Najgora kazna bila kad te zovu unutra. Ako baš jako ne valjaš, onda će doći deda Gruja. Osim ako spavaš kod babe, tamo je deda Pera. On živi iza ormana i jako voli da grdi bezobraznu decu koja vole da cunjaju tamo. Ako padneš (podereš kolena, upadneš u ruže), ne smeš da se dereš, da još ne dobiješ batina što se dereš. Tuširanje posle ne smem ni da spominjem, evo guzica mi se i sad naježila malo!
Nisu postojali vegani. "Masnu opiraču da ti mati mete na astal, ima da jéš!" Ako nećeš, ne moraš, isto će biti i za večeru! Šunka i čvarci nisu bili in, svi su ih imali, al' zato 'leba i paštete bio doživljaj! "Pisali" se pilići. Kad budu "gotovi", onda ih donesu onako male i gnjecave, ako je napolju jako 'ladno, ubace ih u kartonsku kutiju pa kod mene u sobu, pa onu veliku sijalicu što su zvali "kvočka", da im bude toplo! Jednom sam izabrala jedno super pile, crno, sa nekom ćubom i "ćelavim" vratom. Zvao se Cviki. Završio je u supi (sa knedlama) za svetac. Imali smo i krmaču Elizabetu. Ona je imala tri praseta. Moj se prasac isto zvao Cviki. Stradao na Božić, dobio jabuku u usta... Elizabeta, Bog da joj dušu prosti, izgubila glavu 29. novembra, u genocidu koji je tradicionalno vršen nad svinjskom populacijom na Dan Republike. Ponekad smo imali i patke. Volela sam da se pravim da su one hor, a ja njihov dirigent. Očupala ih mama, mojom pincetom "Vratiću ti, jebala te pinceta" (nemoj mi vratiti, it's ok). Baba je bila još bolja kad je u pitanju alat dželata. Volela je da "pozajmi" lenjir, onaj najlepši, sa šljokicama i medvedićima i "krecavim" delom sa druge strane. To joj bilo najbolje kad ide kod baba Zore na disnator, da čisti creva. Od svinje se jeli svi delovi. A bešiku naduvaju, pa naprave "meJur", to je kao balon, pa se deca igraju. Ako baš sluuučaaajno ostane nešto što nije jestivo ljudskom rodu, to je bila prava gozba za mačke (kojih je bilo puno svako dvorište, "nek love miša, šta će im da jedu).
Nisu bili ni ovi mali pufnasti aksesoar psići. Al' svaka kuća imala keru. Kad ideš kod nekog u goste, prvo staneš na kapiju i vičeš "Će keraaa?!" I uvek 'oće, zato što je to bio posao kere, da 'oće. Da laje. Da čuva kuću. Često i sama vezana za svoju kuću, lancem, 'rane je 'lebom. Ako je u dvorištu, gazda uvek kaže "Neeeećee, to se on samo igra" - a ono čudovište samo što te ne pojede, sve sa onim 'lebom udrobljenim u vodu!
Putovalo se malo i nigde. Možda ponekad kod babe na selo. Kad u školi za sastav bude tema "Najzabavniji događaj", oni kojima je ćaća radio u Tozi pišu o svom super-strava putovanju u Prčanj, oni maštoviti pisali o svom zamišljenom putovanju u Diznilend. Moja kuma Vesna i ja pisale kako smo se sakrile u žbunje i gađale prolaznike višnjama. Nastavnica nam jebala mater, kako nas nije sramota da gađamo ljude i još se 'falimo.
Vesnici proleća bile su visibabe, laste i mečka. Otkud mečka u sred Banata? Lepo! Bio jedan Ciga, vodio mečku, i dan danas kad čujem doboš malo pišnem od straha! Ne znam je l' sam se više plašila onog sirotog medveda ili tog čike kad mi se iskezi sa ona svoja dva zlatna zuba (i nula regularnih zuba).
Od "dečijih prava" postojalo je samo pravo da kažeš dobar dan i da se tornjaš u svoju sobu dok odrasli pričaju. Ponekad da ideš u prodavnicu (na zadnja vrata, da ne vide gosti da nemaš to što oni 'oće). I naravno, pravo da ne poždereš sve grickalice k'o da si iz rata, to je za goste, nije te sramota!
I evo nas, kažu, danas, šta nam fali! Dobro smo i normalni!
