"Ostaviti srce na terenu" - ova, neverovatno isforsirana rečenica, konačno je dobila smisao. Osim tog čuvenog srca, na terenu ostadoše znoj, suze i kosa, ali ono što smo poneli sa njega, vredi svake kapljice znoja, svake suze i poslednje dlačice na glavi. Srbija je ponovo zablistala.
Viktorova bekhend dijagonala ostaće zauvek zapisana kao jedan od mnogih savršenih poena naših tenisera, ali i jedina koja je istoriji srpskog sporta donela najprestižniju, sanjanu titulu svakog tenisera - osvajači Dejvis kupa, prvaci sveta.
Ne mogu da shvatim ljude koji kažu "Zašto se ti nerviraš zbog sporta? Tebi ni iz džepa ni u džep, a njih boli uvo, oni će svoje svakako zaraditi!" Kako neko ne može da razume da su na ovakvim događajima pare sasvim sporedna, da ne kažem i nebitna stvar? Koliko je samo emocija i koliko je sjajan osećaj kada čuješ nešto najlepše što jedan komentator može reći: "KRAAAAAAAAAJ!!!! SRBIJA JE SVETSKI ŠAMPION!!!"
Onaj osećaj kada svi uleću na teren, navijači se grle, odzvanja pesma "We are the champions"... Ona radost koja može naterati i najzrelijeg čoveka da se ošiša na ćelavo (momci su stvarno kraljevi, a posebno su me iznenadili Boba i Pilić)... Osećaj kada si toliko napet da moraš da stojiš ispred ekrana, kada ne čuješ nikog i ne vidiš ništa osim loptice... To su trenuci kada si u stanju da polupaš sve što ti se nađe u blizini, da baciš kroz prozor svakog ko ti se nađe (ne dao mu Bog) ispred ekrana, trenuci kada jednostavno imaš potrebu da se uvučeš kroz televizor, raspizdiš onu lopticu da probuši beton (toliko duboko, da dospe do sataninog brloga)... sve, samo da čuješ onu čuvenu rečenicu! A onda nastupa ONAJ momenat, koji nijedna reč ovog sveta ne može opisati! Bolji od svakog orgazma, bolji od onog kad ti se piški ceo dan pa konačno stigneš do wc-a... Pojačavaš televizor do daske, skačeš kao pomahnitao po kući, grliš sve živo i neživo što se u tvojoj blizini nalazi... i ne možeš da obuzdaš suze... čak se i ne trudiš...
Gledaš svoje junake na terenu, vidiš i njihove suze, najednom osećaš neverovatnu bliskost sa njima. Iako ne poznaješ nikog od njih, kao da ste čitavog života bili u istoj priči! Stapaš se sa njima, raduješ se kao da je tvoja titula. A onda slavlje na ulicama, u kafanama... Više nije bitno da l' si Grobar, Delija ili "Slaninar", nije bitno da li si u nekoj stranci, nije bitno koju mziku slušaš... Svi su, jednostavno, Srbija! I svi pevaju, svi se raduju, najlepša slika koja se može videti. Dođe ti čak malo i žao onog Ljodre, igrao je, siroma', nije ni njemu lako... al', što reče Đoković: "Popijte pivo, pojedite burek i da pobedimo! Oni su NIŠTA bre!"
Nije ovo poslednje što je u ovoj zemlji izazvalo suze radosnice. Srbija ima sjajne sportiste, biće još ovakvih događaja za pamćenje, biće, nadam se, još mnogo će ih izaći na balkon da pozdravi svoje navijače. A do tada, jedino što još mogu da kažem: "No time for losers, cause WE ARE THE CHAMPIONS, OF THE WORLD!!!"
