Mogu da budem i ortak, i radnik, i žena... a probude se nekad i u meni oni balaševićevski momenti...Samo, kad je neko okoreli romantik, tom su ovi momenti sasvim prirodna pojava, taj više i ne ume da uživa u njima. Na kraju se sve svede na pijenje vina, gledanje seks-i-grada po stosedamdesetiosmi put i oplakivanje sosptvene zle sudbine i činjenice da "na svetu više ne postoje pravi džentlmeni". E! A kad se gnušaš sveća i latica ruža? Kad te "džak" čipsa obraduje više od svakog buketa, kad ti je krmača piva dragocenija od svakog francuskog, sto godina čuvanog vina, kad ti je i dalje smešno kad neko prdne... zajebano je ako te takvu sustignu momenti tipa "volim život i ceo svet, al' nemam para da to i dokažem". Još ti se zalomi i slobodan dan. E, onda ti naiđe faza tipa "I want it all, and I want it now"...
Sednem na terasu (ili više nekako polu-legnem), iz dnevne sobe pogađa me "di ćeš s tim trepuškama gustim"... Sunce, čini mi se, nikad nije bilo prijatnije, tope mi se "čvarci" i postajem riba (a samo ležim)... Pogled u daljinu, Fruška gora i bljesak usijanih krovova... i zaista uživam, kao što odavno nisam... Zagledam se u krošnju koja pokušava da mi preotme poziciju na terasi i odjednom više nisam u Novm Sadu... Nostalgija...
Ja zapravo volim leto. Sva godišnja doba menjala bih za jedno leto... Ovo je doba kada je gre'ota raditi. Da se ja nešto pitam, leti se ne bi radilo. Leto bi bilo vreme kad se voli život... i to je to... Samo jedan vreli zrak i par kapljica "Pur blanca" parfema vraćaju me u najepše trenutke mog života. Bilo je verovatno i tad nekih briga, ali ne znam zbog čega ih se ne sećam... nedostaje mi Galadska... tu je, kažu, nekad bila reka, sad se priča... jebeš reku, Galadska je sad sinonim za ekipu. Za raspevane momente i noći zalivene hektolitrima piva, za izbegavanje narogušene komšinice koja je skontala da će te oterati ako ti prospe kofu vode na glavu... I ono kad je dan sela u Vel'kom pa se sav svet sjati, pa obuješ štikle i sva nacifrana odeš na seoski turnir da navijaš za one što imaju lepše dresove, pa im psuješ menadžera (koji k'o za inat stoji pored tebe)...
Ja zapravo volim leto. Sva godišnja doba menjala bih za jedno leto... Ovo je doba kada je gre'ota raditi. Da se ja nešto pitam, leti se ne bi radilo. Leto bi bilo vreme kad se voli život... i to je to... Samo jedan vreli zrak i par kapljica "Pur blanca" parfema vraćaju me u najepše trenutke mog života. Bilo je verovatno i tad nekih briga, ali ne znam zbog čega ih se ne sećam... nedostaje mi Galadska... tu je, kažu, nekad bila reka, sad se priča... jebeš reku, Galadska je sad sinonim za ekipu. Za raspevane momente i noći zalivene hektolitrima piva, za izbegavanje narogušene komšinice koja je skontala da će te oterati ako ti prospe kofu vode na glavu... I ono kad je dan sela u Vel'kom pa se sav svet sjati, pa obuješ štikle i sva nacifrana odeš na seoski turnir da navijaš za one što imaju lepše dresove, pa im psuješ menadžera (koji k'o za inat stoji pored tebe)...
Iz maštarenja me prekine zvuk kosilice negde ispred zgrade... ponovo Novi Sad. I onda shvatim da sam neke od svojih snova već ostvarila. Ovde sam, kao što sam oduvek želela. I to sa, možda jedinim preostalim, primerkom normalnog muškarca (drugari, izvinite, to nisam ja rekla, to iz iskustva žena koje me okružuju) na planeti. Imam nekog čije me oči raduju kad se probudim, nekog ko ume da mi bude i najbolji drug... imam nekog ko je tu da mi dohvati stolnjak sa najviše police, da me sluša i kad sam dosadna, nekog ko zna šta treba da kaže u kom momentu... moj neko, ko je tu da mi svaki povratak kući bude najepši trenutak u danu... moj neko, sa kojim je svaki sekund vredan, i za koga u svim jezicima ovog sveta ne postoji dovoljno reči koje mogu da opišu koliko mi znači... I jedva čekam da se vrati sa posla i postane ona kockica koja nedostaje da moja letnja slagalica bude savršena...
