Ako imaš odelo, ne znači da si čovek

  

Odelo ne čini čoveka. Ali stvara predrasude. Big time! S obzirom na moj, 'ajmo reći, "eklektični" stil, u ovim ranim danima mladosti imala sam tu "čast" da iskusim skoro svaku od gorepomenutih. Baš zato, ova priča biće zasnovana isključivo na ličnom iskustvu.

     Kad sam bila dete, nije se imalo jbg, oblačilo se šta se nasledi i šta se dobije za rođendan, najpopularniji stil bio je "biće dobro dogodine, ne valja knap". Zeleni duks i farmerke, to mi je bilo blagdašnje, jer je to bio jedini duks i jedine farmerke koje sam imala u tom momentu. Ostalo je bilo kombinacija Sašinog džempera, pa ona velika kragna preko, da se vidi da si devojčica. Pa neka suknja na tregere od boktepita koga nasleđena... Kaže baba "Pa što nećeš, vidi što je predivna! To niko nema!" "Pa zato baba neću, što niko nema!" (onda bilo važno da si u modi, imaš što svi imaju, ne što niko nema - a niko ništa nema, if you know what I mean)! Super mi je što sad sama sebi kupim suknju na tregere (i šorc na tregere) a niko me ne tera. I što klinci obuku "zeleni duks i farmerke", neke šuškave trenerke i pičke materine... I daju neke paretine za sve to... No, ajde, svako vreme nosi svoje breme...

     Sad je to sve drugačije, garderoba je nikad jeftinija, svega ima na izvoz i najveći problem u celoj priči je srediti orman! E sad, što se mog "eklektičnog stila" tiče, tu je sve relativno! Zavisi od toga na koju sam nogu ustala, da l' mi je pms, da l' me nešto bode, da l' sam danas debela... Otkriću vam tajnu - kad sam najviše "dama", tad sam zapravo najdeblja! Onda se više trudim! I ne sme ništa da me kolje! Ako sam "top", onda nosim "siledžijku" i šorc, ili krop top ili nešto, da mi se vide mišići... Idem jednom tako ulicom, nosim džoger farmerke, neku siledžijku, kačket i patike (i veeelike minđuse, ok) - dete na onom biciklu bez pedala (ne znam kako se to zove, guraju se nogama k'o Flintstonsi) stane da prođem. Kaže joj mama "Ajde", a ona "Cekaj, ide ciiiika" "Nije to čika, to je teta! Izvinite!" Nisam bila teta! Jako sam bila čika, dete je u pravu, da ne bi onih minđuša ne bi ni mama skontala...

  So, naiđe "hibridni dan" - dan kad jednom nedeljno idem u kancelariju. Opravim se k'o da brata ženim, "klepećem nanulama" od sabajle, cela Detelinara i Sajmište se nadignu da vide ko to "lupka štiklicama". Kad se vraćam sa posla, svratim usput u jednu mesaru. Čika mesar samo što mi se ne klanja "Dobar dan komšinice, šta ćemo danas? Ooo, lepo lepo, em lepa em vredna, ppp, svaka čast komšinice!" Teta za kasom nije tako ushićena. Pogleda me sa prezirom, prevrne očima koji put, tresne one kobasice u kesu, ni dobar dan ni doviđenja! Mislim se "Šta je ova danas nakrivo nasađena? ", ljubazno kažem "Doviđeenjaa", iskezim se, dobijem još jedan prekoran pogled i to ti je to! Usput mi na pešačkom svi staju. I onaj što je mog'o proći dok ja nabodem još tih desetak koraka na onim štiklama - stane, nasmeje se, mahne... Pokažem prst, al' onaj "approved" a ne onaj "bezobrazni", prođem... Na pijaci sam isto "komšinica", sve ima za mene, "onaj moj" je srećan što me naš'o "em lepu, em veselu, em pametnu" i "bolje bi mu bilo da ume da ceni" (or what, pitam se ja)... Jedan stariji čika što sam pasulja kupila od njega, sramota mu da komentariše pa zove sina (ili unuka?) da mi ga on spakuje (ju, Branislava)!

  ... Subota jutro... Kukuriknuli su prvi petli, nemilosrdni zvuci zakrčenog parkinga su utihnuli,  M je otiš'o na pos'o, najavila sam da ću spavati do podne al' neki me đavo ister'o iz kreveta baš rano... Taman da skoknem do pijace, nešto mesa, nešto sira, nešto seraćeg papira (a i rimuje se, taman fino)... Danas mi se ne da da se oblačim u "bugarsku maturantkinju". Ko ga šiša, sve mi je tu blizu, ionako me svi poznaju... Izlazim u stilu rumunskog švercera cigara devedes' pete. Trenerka tri broja veća, kosa na vr' glave, nula šminke... Samo skoknem do pijace, i do mesare, šta svi se znamo, 'ladovina... Na pijaci onaj isti gari "E, otkud tebe sad? A nema sira, nisam don'o, evo ovo samo... Aha... Aj, pozdravi muža..."
Dooobro... Krećem preko puta... Nailazi neki auto, nagazio lik samo što me ne pregazi... Počastimo se onim manje appropriate prstima, pozdravimo si majke i užu i širu familiju... Ulazim u istu onu mesaru... Čika mesar "Najbolje sutra da dođete, nema sad...", ne poznaje me čovek više, sav je zvaničan... Ali zato teta kasirka "Dobar daaaan! Izvolite komšinice, šta ćemo danas?"

  ... Vidi, mene za to zabole guzica! Prerasla sam dane kad me doticalo to kako će me "komšiluk" doživljavati. Još u srednjoj školi shvatiš - malo izbaciš sise i "evo ti srce na dlanu"... Predvidivi ste! No, nekog to može da pogodi. Neko ko vam deluje "odrpano i poderano" kad uđe u "fensi" butik u kom radite, pa ga pratite jer mislite da će vas pokrasti - možda može da kupi i vas, i onaj butik i gazdu u paketu, samo mu se ne da dokazivati... Neko za koga mislite da je "super-kul" samo zato što ima nešto skupo (ne znam primer, ne razumem se u skupo, nervira me skupo), može da vam "utera" da ne znate šta vas snašlo... Jedna ista osoba može da bude "bugarska maturantkinja" i "švercer cigara" (a "bez gaća" i dalje isti čovek)... Samo jedno imam da zaključim - odjebite od predrasuda (ju Branislava, pogana usta)! 

I žene prde...

 

             

Slika je prošlogodišnja, poruka je ista: “I hit like a girl! You could too, if you hit a little harder! 😉” Srećan praznik svim ženama i svima koji se tako osećaju! Žensko sam, glavom i bradom (ali ne i brkovima – i pre nego što drugarice feministkinje ospu paljbu – to je moj izbor, nije pod prisilom i poštujem odluku žena da nose brkove, ako žele)!

Ne govorim feminističkim jezikom, ne umem. Ne zato što sam „autošovinista“, ne zato što me „sramota što sam žena“, niti zato što smatram da muškarci (treba da) imaju više prava. Naprotiv, upravo zato što sam žena i ok sam sa tim, zato što ne mislim da muškarci (treba da) imaju više prava i zato što ne smatram da su bolji. Ne smatram ni da smo mi bolje. Svako je ono što je (ili ono što želi da bude, jebiga ni tim woke jezikom ne govorim, o tome smo već pričali). „Pa to je zato što nisi nikad doživela ni osetila nepravdu zato što si žensko!“ – istina je, nisam, zar nije u tome i poenta? Ja sam apsolutno svesna da postoje svinje (muške svinje i ženske svinje/krmače) koje će reći nešto u fazonu „Ajde bre glupo žensko, tornjaj se u kuhinju gde ti je mesto“ ali takve ću ja istog momenta vratiti tamo gde je njima mesto. Nije stvar u tome šta će neko da kaže nego da li ćeš u to da poveruješ. Ako ti veruješ da si „glupo žensko kojoj je mesto u kuhinji“ ti ćeš otići u kuhinju. Ili ćeš se uvrediti i patiti što takvi stavovi još postoje. Ako znaš da to nije istina i da ti je mesto tamo gde želiš da bude (ako ne želiš da budeš „u mestu“ i to je u redu), neće te doticati izjave tog tipa. Znam da i dalje postoje žene koje ne smeju da progovore, koje ne smeju da voze, koje ne smeju da žive, samo zato što su žene! I to je problem koji ko zna da li će ikada biti rešen! Problem je što te žene ne znaju drugačije, što su tako rođene i tako naučene pa nisu ni svesne da su ugrožene, što ne znaju da bi možda mogle da imaju prava. Neko je danas dobio karanfil zato što je tako red, a večeras će dobiti šamar. Zato što je žena. Zato što je supa vrela a rakija ’ladna. Neka će žena biti silovana zato što je obukla kratku suknju, „zaslužila je“. Neka žena će imati šta da kaže, ali neće reći jer se plaši. Neka žena će se udati i roditi dete zbog „šta će svet da kaže“...

Samo što „u nas“ nikad nije reč o tome. Bar ne na pravi i konkretan način. Mi se ovde bavimo nazivima, da li će neko dobiti ono „inja“ i „škinja“ posle naziva zanimanja. Da li je više žena trgovkinja ili žena programera/ „programerkinja“, kako se kaže? Koga boli (onaj polni organ koji ima). Jeste, neke stvari su glupe, neke stvari zvuče glupo, ali to da li će me neko nazvati baba ili deda ne menja moju suštinu. Uvrediću se na „gospođo“, ne zato što je to žensko nego zato što je matoro (to je već drugi problem o kom neću ovom prilikom). Krajnosti će nas sjebati (ili već jesu). Ne možemo, tehnički, biti u svemu ravnopravni. I ne mislim da par muda i patka nekog čine boljim ili vrednijim – samo je način upotrebe drugačiji. Mislim, možeš ti i kad si žena da pišaš stojeći ako voleš, nego popišaćeš se po nogama. Znaš o čemu pričam.

Neke stvari smo i same sebi nametnule, negde smo same sebi kontradiktorne - „Ne mogu danas fizičko, dobila sam“ – zamisli da ti profesor kaže „Ne smeš danas na čas, dobila si“ – znaš o čemu pričam, neću sto primera nabrajati. Stvar je percepcije. „Šta će ti mišići, ti si žensko? Kako ćeš obući haljinu ako ti se vide mišići?“ – u tome je i poenta, želim da se vide. Žene mogu da pokažu mišiće. Ako hoće. Ako naručim veliko pivo u kafani i muškarac konobar mi kaže „Svaka čast!“, pomisliću da je glupan, neću se osetiti uvređeno niti polaskano. Žene piju pivo, ako hoće.  Žene mogu da se obuku kako hoće (zašto žene mogu a muškarci ne, to je novo pitanje?). Žene voze traktor i otvaraju kapiju. Ako hoće. Žene su majke ako hoće. I nisu, ako neće (i napustite tuđu matericu u troskoku!). Žene imaju seks. Svojevoljno. I uživaju u istom. I nisu kurve zbog toga. Žene psuju ako im se psuje. Žene su "proste" ako im se bude. I fine, ako im se bude... „I žene prde!“

To što će neko da mi se razmaše jajima ispred face objašnjavajući da ga to čini nadmoćnim, može samo da dovede do toga da završi sa istim u sopstvenoj guzici. I to da li će neko „imati stav“, da li će me nazvati ovako ili onako, da li će biti glupan, to ne menja moju suštinu. Suštinu mene kao osobe. I baš to što me ne definiše ono među nogama, što mi nije bitno da se vodi računa o politički korektnim nazivima (i što iste baš i ne znam), što mogu da spustim na zemlju onog koji mi se obrati na način koji mislim da nije appropriate, baš na tome sam zahvalna onim ženama koje su mi omogućile da danas to mogu. I onim muškarcima koji su evoluirali dovoljno da znaju da je to u redu. Oni koji nisu, nisu moj problem. U to ime, citiraću jednu životnu mudrost, ne nekog poznatog filozofa, popa ili psihologa, nego osmogodišnjeg dečaka (mati će ga prepoznati, ljubi ga majka): „On ima pravo da se ljuti, a ja imam pravo da me boli dupe!“ – što bi se reklo, live and let let live. Ajd uzdravlje!