Nek' ti pukne ovaj prst...

"Reci jedan broj... dooobroooo, sa toliko godina ćeš se udati... Sad reci tri muška imena, da ti nisu neki rod... Doobrooo... Tri boje? Tri vrste automobila?... Dobrooo... Rezultat vračke: Udaćeš se sa 20 godina (za onog što ti se najmanje sviđa od ove trojice), živećeš u kamp kućici, imaćete šestoro dece, fiću i dva avlijanera i bićete srećni do kraja života!"

Gubim se po fejsu, trošim uzalud vreme i dok mi beonjače polako poprimaju nijansu "fejsbuk-crvene", nailazim na neku aplikaciju tipa "Ko vas danas voli?". To me je tako neodoljivo podsetilo na one sitne vračke u "naše vreme". Popularne "čaralice", svih vrsta i oblika. Još od trenutka kad smo prvi put na neki način postali svesni sebe, tačnije svog postojanja, one su se počele pojavljivati od najsitnijih do sve "ozbiljnijih" izdanja.
Krenulo je sa lomljenjem prstiju - vračka zbog koje i dan danas puckam prstima... Još u vrtiću... Glavna fora - ako ti pukne prst, tvoja simpatija te voli. I onda scena - brdo četvorogodišnjakinja, koje bi i sve prste polomile, nema veze, samo da dokažu da ih ipak voli. A dotični gospodin u to vreme je zauzet čačkanjem nosa, piškenjem u pelenu ili plakanjem za mamom.
Onda dođeš u predškolsku i otkrivaš papirne čaralice, one što ti mama napravi, nacrtaš nešto sa strane, gurneš prste unutra i nešto tamo vračaš... Ah, radosti kad naučiš da ih praviš sama!!
O onima kasnije da i ne govorim - bilo je tu raznih "šiljusa-globusa-limuntusa", pažljivo pripremljenih i svi su vrlo ubedljivo govorili o tvojoj bližoj i daljoj budućnosti. I moralo je da bude tako. Ne znam da li je bilo devojčice koja se nije bar jednom "oprobala" u takvim stvarčicama. I opet se sve vrtelo oko čuvenog muškarca. Ako ti ispadne suđen onaj koji ti se sviđa, onda si srećna, crveniš, raduješ se kao da te je gorepomenuti već zaprosio... Ako ti, pak, sudbina bude neko do koga ti je stalo k'o do lanjskog snega, popizdiš, al' šta sad... Uvračaš se još jednom... i još jednom... Dok rezultat vračke ne bude povoljan.

Od tada se neke stvari neminovno promene. Napuniš dvadeset tri-četiri godine, zaboraviš na čaralice, baviš se "ozbiljnijim stvarima"... Trudiš se da se ne vidi koliko godina imaš, ali ipak te odaje bora smejalica na obrazu i ona "mrštilica" između obrva... I dalje se nadaš nekom svom heroju sa kamp kućicom, sa kojim ćeš imati šestoro dece, fiću i dva avlijanera. A isti taj tvoj junak... i dalje je zauzet čačkanjem nosa, piškenjem u pelenu i plakanjem za mamom...

Hladni princ i frigidna lepotica

Čini mi se da ljudi postaju sve bezosećajniji, "plastičniji" i bezobzirniji. I što je najcrnje od svega,to se danas najviše ceni. Osećanja su izgubila na vrednosti, štaviše, možda su čak i nepoželjna. Ona se danas smatraju znakom slabosti...

"Istraživanje je pokazalo da kada tip nije siguran šta oseća prema devojci (ili krije svoja prava osećanja), automatski postaje privlačniji istoj" Cosmopolitan

Nisam mogla da se ne zapitam - da li je oduvek tako bilo? Da li su nas samo bajke kojima su nas kljukali od malena toliko zaglupele, da nismo u stanju da realno sagledamo situaciju? U tom slučaju, mislim da "neki novi klinci" zaslužuju neku novu bajku. Ona bi trebala da izgleda nekako ovako:

Bila jednom jedna lepa princeza. Otkad se rodila, njeni matorci (kralj i kraljica, je l'?) punili su joj glavu pričama o prelepom princu, koji će doći jednog dana po nju i spasti je od svih nedaća (davljenja jabukom, spavanja u pepelu ili nečeg sličnog, što svaka princeza mora da preživi, pre svega). Onda će da se venčaju, da izrode sitnu decu i žive srećno do kraja života. A onda počne pravi život... Princeza konačno sretne princa. Upoznaju se... on joj traži broj telefona... ona se femka... na kraju pristane i dogovore se da izađu. Onda on počne da joj posvećuje svu pažnju ovog sveta. Sigurna je pored njega, ima sve... A onda ona kaže "Ti si mekušac, ne mogu da budem sa tobom". Posle toga, upozna preteranog klošara, koga apsolutno zabole za nju (izvin'te na izrazu), zatreska se k'o ćuskija, ali neće da mu kaže, da ne bi sad ona ispala "mekušac". Onda ceo život provede u foliranju i nikad ne upozna pravu sreću, zato što "happy end" danas više nije "in". Čiča miča, gotova priča.

Što jednom "neko" reče, "ovde je osmeh događaj"! Više ništa nije besplatno. Posvetiti nekom samo taj jedan, minijaturni smešak, danas može da te košta k'o svetog Petra kajgana. A bilo bi lepo da je drugačije... Bilo bi lepo da konačno obratiš pažnju na onog što si ga sinoć upoznala po stoti put, onog što je bez obzira na to što ga se više i ne sećaš ipak celu noć razmišljao samo o tvom jebenom "ćao"! Bilo bi fer da ti, frajeru, konačno prestaneš da "tefteriš" i pomisliš malo na onu što te pogledala "samo onako", a pocrvenela k'o rak (to je samo od šminke, naravno)! Možda baš ona ima ono što ti je trebalo celog života. Možda samo nisi gledao pravim očima. Razmisli da li je vredno ubijati osećanja zbog ponosa. Možda ona i nisu toliko loša... A možda još uvek postoje, samo im treba dozvoliti da žive. Dok razmišljaš o tome, ostaviću ti ove stihove Mike Antića, da te inspirišu. Pa ako osetiš i mrvicu onoga o čemu sam ti pričala, podeli to sa svetom...

"I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti

samo da ste se malo potražili.

I kreceš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim. A Boris, Vera, Vladan i Sanja još uvek samo tebe sanja." Mika Antić