Lezi na kauč i pričaj o detinjstvu

   

  "U nekoj zemlji seljaka", negde devedesetih. U godinama koje svet pamti kao "zlatne", a mi kao "doneti sutra pet milijardi za ekskurziju", živela su neka deca, sve "jedno drugom do ušiju". Ponekad musavi, ponekad "vaškavi", ali svi nekako srećni. Bili smo jako lepi, a nismo imali čime da pravimo selfi. ALI! Kad ideš na ekskurziju, onda ti tetka pozajmi svoj fotoaparat (onaj na navijanje), film od 36 snimaka, a od toga sačuvaš desetak da se slikaš sa Mirom kad dođeš kući. Ono slikanje u školi bilo je prava svečanost! To te glanca, štirka, namešta... Pletu ti kikice celu noć, probude te sabajle da ti iste skinu, pa ti kosa bude kao Violeta iz Boljeg života (jednom sam htela da imam frizuru k'o Zlata Petrović! Uplela mi mama one kikice, pa stavila perlice...). Onda džemper (neki nasleđen od Saše), pa veeeelika kragna preko, čisto da se vidi da si devojčica. Posle ne smeš da se pomeraš dok ne bude gotovo slikanje, ne d'o ti Bog se izgužvaš, usvinjiš ili nešto još gore! Uši da se ne vide. I samo "do pola", noge ti bangavo stoje. 

       Najgora kazna bila kad te zovu unutra. Ako baš jako ne valjaš, onda će doći deda Gruja. Osim ako spavaš kod babe, tamo je deda Pera. On živi iza ormana i jako voli da grdi bezobraznu decu koja vole da cunjaju tamo. Ako padneš (podereš kolena, upadneš u ruže), ne smeš da se dereš, da još ne dobiješ batina što se dereš. Tuširanje posle ne smem ni da spominjem, evo guzica mi se i sad naježila malo!

     Nisu postojali vegani. "Masnu opiraču da ti mati mete na astal, ima da jéš!" Ako nećeš, ne moraš, isto će biti i za večeru! Šunka i čvarci nisu bili in, svi su ih imali, al' zato 'leba i paštete bio doživljaj! "Pisali" se pilići. Kad budu "gotovi", onda ih donesu onako male i gnjecave, ako je napolju jako 'ladno, ubace ih u kartonsku kutiju pa kod mene u sobu, pa onu veliku sijalicu što su zvali "kvočka", da im bude toplo! Jednom sam izabrala jedno super pile, crno, sa nekom ćubom i "ćelavim" vratom. Zvao se Cviki. Završio je u supi (sa knedlama) za svetac. Imali smo i krmaču Elizabetu. Ona je imala tri praseta. Moj se prasac isto zvao Cviki. Stradao na Božić, dobio jabuku u usta... Elizabeta, Bog da joj dušu prosti, izgubila glavu 29. novembra, u genocidu koji je tradicionalno vršen nad svinjskom populacijom na Dan Republike. Ponekad smo imali i patke. Volela sam da se pravim da su one hor, a ja njihov dirigent. Očupala ih mama, mojom pincetom "Vratiću ti, jebala te pinceta" (nemoj mi vratiti, it's ok). Baba je bila još bolja kad je u pitanju alat dželata. Volela je da "pozajmi" lenjir, onaj najlepši, sa šljokicama i medvedićima i "krecavim" delom sa druge strane. To joj bilo najbolje kad ide kod baba Zore na disnator, da čisti creva. Od svinje se jeli svi delovi. A bešiku naduvaju, pa naprave "meJur", to je kao balon, pa se deca igraju. Ako baš sluuučaaajno ostane nešto što nije jestivo ljudskom rodu, to je bila prava gozba za mačke (kojih je bilo puno svako dvorište, "nek love miša, šta će im da jedu). 

      Nisu bili ni ovi mali pufnasti aksesoar psići. Al' svaka kuća imala keru. Kad ideš kod nekog u goste, prvo staneš na kapiju i vičeš "Će keraaa?!" I uvek 'oće, zato što je to bio posao kere, da 'oće. Da laje. Da čuva kuću. Često i sama vezana za svoju kuću, lancem, 'rane je 'lebom. Ako je u dvorištu, gazda uvek kaže "Neeeećee, to se on samo igra" - a ono čudovište samo što te ne pojede,  sve sa onim 'lebom udrobljenim u vodu!

      Putovalo se malo i nigde. Možda ponekad kod babe na selo. Kad u školi za sastav bude tema "Najzabavniji događaj", oni kojima je ćaća radio u Tozi pišu o svom super-strava putovanju u Prčanj, oni maštoviti pisali o svom zamišljenom putovanju u Diznilend. Moja kuma Vesna i ja pisale kako smo se sakrile u žbunje i gađale prolaznike višnjama. Nastavnica nam jebala mater, kako nas nije sramota da gađamo ljude i još se 'falimo.

      Vesnici proleća bile su visibabe, laste i mečka. Otkud mečka u sred Banata? Lepo! Bio jedan Ciga, vodio mečku, i dan danas kad čujem doboš malo pišnem od straha! Ne znam je l' sam se više plašila onog sirotog medveda ili tog čike kad mi se iskezi sa ona svoja dva zlatna zuba (i nula regularnih zuba).

      Od "dečijih prava" postojalo je samo pravo da kažeš dobar dan i da se tornjaš u svoju sobu dok odrasli pričaju. Ponekad da ideš u prodavnicu (na zadnja vrata, da ne vide gosti da nemaš to što oni 'oće). I naravno, pravo da ne poždereš sve grickalice k'o da si iz rata, to je za goste, nije te sramota!

     I evo nas, kažu, danas, šta nam fali! Dobro smo i normalni! 

Kopačke o klin

 

Dođe tako čovek u neke godine kad mu počnu misli lutati na milion strana. Valjda zbog milijardi informacija koje je za života pohranio u mozgu, pa počne od "šta je ono danas bilo za doručak?" a stigne do "sećam se da je onomad u obdaništu bilo 'leba i masti, isto je bio petak". Napunio se hard, pa ne može da bekapuje novo, dok ne izbriše nešto staro. Ne ja, ja sam još mlada, nego čovek. 

     Gledala sam sinoć ovaj pokušaj fudbala (ili što moj ćale voli da kaže "udupe kónja"). Gledam ih kako se tamo prevrću siroti, u jednom momentu uhvatim sebe da već 10ak minuta samo posmatram sudiju. Dugo već, dok gledam one dokumentarce o preživljavanju, razmišljam o tome šta se dešava iza kamere. Onaj propinje po nekom kijametu (k'o da ga neko ister'o iskuće), jede neku glistu što je naš'o u cipeli, bori se sa aždajom i raduje se kad nađe neku zečiju rupu da spava, a ja sve vreme mislim "A di je snimatelj?! I on to sve isto radi, samo još nosi i opremu! I još ga ne slikaju!" Na sudiju do sad nisam obraćala pažnju (osim u situacijama "Mater, sudija!"). Sinoć gledam, trčkara nešto, pazi da ne smeta, ovi tamo padaju, pljuju... Šta li on tu može da vidi, da mi je znati?! Onda je jedan zabo jednog drugog laktom po sred face, zabolelo i mene. Opet se setim moje babe i kako je ona gledala utakmice: "Juuu, ju ju ju, cccc, gle kako ga bole! Juu, da ga mati vidi! Ne bi on meni igr'o, gle kako ga je brečio dooole!" I onda me k'o sekirom po glavi (u zelenoj travi) tresne misao da su oni svi mlađi od mene. Svi! Čak i onaj što sam rekla "Ma ovaj je mator, bre, taj igra već sto godina" - guglam, i taj mlađi. I to dooobro mlađi! Guglam i sudiju. Sudija je stariji. Dobro je, možda sam "okačila kopačke o klin", al' još mogu da budem sudija. I selektor. Mlada sam još, sve je kako treba.

    Otvorim pivo da nazdravim tome. Posle ću premotati Slagalicu, vesti neću gledati, to gledaju stari. Ne znam šta bi mogli sutra za ručak, šta je danas bilo? A da, setila sam se, lepo kažem da sam mlada. Ionako su "godine samo broj, nikad neću biti žena svojih godina" i sve ostale fil gud fraze. Šta sam ono počela da pričam? 

Go "finger" yourself!

               

Nekad su me nervirale nostalgične priče moje babe, kasnije i roditelja, mislila sam da preteruju, da nije moglo biti baš tako dobro, da su samo bili mladi pa živeli po principu "nit brige nit pameti". Sad već rizikujem da zvučim kao nečija baba (ili moja baba), da počnem da jedem piKtije, gledam vesti i govorim "nemoj da se jarcaš i ogrni tu vinđaknu da ne nazebeš", ali evo baš me briga. 

         Ponekad imam osećaj da je evolucija dostigla svoj vrhunac i sad evoluiramo unazad. Što nam je više opcija dostupno, sve smo gluplji. I neću ovom prilikom spominjati gospodu koja je ostala na nivou amebe i voli da napiše "pametnom dosta" (iako šuplji k'o crkveno zvono), to već zaslužuje posebno istraživanje. Ovde je reč o masovnom iščezavanju osnovne komunikacije. Najbolja supermoć koju smo ikad mogli dobiti je moć govora. Najgora stvar koja je zadesila moć govora je prokleti (crko dabogda) - "prst". Znaš ono kad dušu otvoriš, roman napišeš (sreća pa poruke više nisu ograničene na 160 karaktera), a on/ona ti stavi prst (stavio ga sebi gde sunce ne sija, da se tako pedagoški izrazim). Sećam se i kad sam bila dete, najgora kazna i smrtna uvreda bila mi je kad mi neko kaže "Ćuti". Oteraj me u sobu, pukni mi šamar, veži me za drvo i pusti da me "mrav pojede", samo me nemoj terati da ćutim! Veži mi usta, na nogu ću progovoriti! 

           Idem tako jednom busom iz NS za KI, gužva neka, ja sa nekim torbetinama... Sedam na svoje sedište (negde skroz napred, voli "baba" da dođe na vreme)... Pored mene neka devojka... Skapiram da je ovaj bus baš uzak (a ja imam stvari, je l'), odlučim da se preselim u šarage, al' sad da ovo dete ne pomisli da neću da sedim sa njom, pristojno kažem "Baš su uski ovi autobusi, idem ja nazad, taman ćeš i ti imati mesta". Gleda me belo. Odem nazad, lik sedi, reko'  "E ćao, ja došla ovde, tamo je baš usko, a ja sa ovom torbom... E baš ti fala..." Ništa, ćuti, gleda me k'o tele... Reko' da nisam duh postala sunce ti jebem (skjuz maj frenč), izvadim ogledalo - tu sam! Dooobroo... Bus staje, treba da izađem, ispred mene se natakarila neka baba (ima i ona torbu, saborac, sigurno će razumeti). "Izvin'te, mogu ja samo da prođem, znam da je gužva, evo ja ovde izlazim" - ništa! Posle bezuspešnog pokušaja da ispreskačem one torbe, hvatam se za "ono gore" i na poluzgib se izvlačim konačno - preponosna na svoje veštine, očekujem u najmanju ruku ovacije i "talas"... Ništa... Što bi Rambo rek'o, "niko me ne jebe za suvu šljivu"... Odlazim razočarano, razmišljam "Šta im je?" Onda skontam, nije njima ništa. To je sad tako normalno. Dobro si i prošla. Još te mog'o neko tužiti da si manijak, usudila si se da se obratiš nepoznatim ljudima. Uzmem telefon da javim da sam stigla svima koji brinu. Dobijem gomilu prstiju...

       A mislila sam da sam "kul". Onda sam skontala da se to više tako ni ne kaže, da je "strava" otišlo u penziju, ono naše kikindsko "fest" je već askurđel... Sima kaže da starim. To je sve zato. Zato mi, kaže, treba i mir i tišina, zato se sad odmaram više nego pre. Ja mislim da to nije, da sam ja taman kako treba (u najboljim godinama) a da je svet poludeo. "U moje vreme" to je sve bilo drugačije. I znam jedan bolji "prst" da izrazim svoja osećanja prema ovom "vašem vremenu". 

Uvek samo neophodno

   

 "Kako su ljudi blesavi što kupuju gluposti! Ja nikad ne trošim pare na nešto što mi ne treba", razmišljam dok istovremeno kružnim pokretima zdušno utrljavam losion od puževe sluzi u desni guzni obraz. Kako misliš "ne radi"? Evo piše "prii-jaa-taaan osećaj hlađenja znak je trenutnog i intenzivnog delovanja". Stvarno hladi! Doduše ne baš tako prijatan osećaj, više je onaj "konjska mast" osećaj istovremenog peckanja i hlađenja, ali rekla bih da to znači da radi još bolje. Najbolje deluje ako redovno vežbaš, piješ samo vodu, spavaš dovoljno sati i ne jedeš džank. Zapravo ne jedeš, tačka. Praktikuješ san gejzing. Kad nije prejako sunce. Ako jeste, a tvoje telo baš žudi za D vitaminom, ni slučajno nemoj zaboraviti sanskrin. Faktor osamsto, dooobro utrljati, isto kružnim pokretima, u smeru kazaljke na satu. Obrnuto ne radi. Osim ako si levoruk/a, onda kupiš posebno kremu za levoruke, koja se utrljava obrnuto.

     Dobijam mini napad panike kad me "tresne po glavi" šta se sve nalazi u ova tri kvadrata mog kupatila - gel za umivanje, pena za umivanje, micelarna voda, druga micelarna voda. Krema za podočnjake, krema za dan, krema za noć, nešto što radi isto kao krema ali nije to nego to treba da namažeš pre nego što staviš kremu (a posle umivanja). Kaže da ima hiljade molekula. Sjajno, onda ne može da ne valja, molekuli su kul. Četkica za zube sa mikrovlaknima, dopire i do najzabačenijih, zaboravljenih delova vaše usne duplje. Četka za kosu od dlake divlje svinje, sa keratinom, of kors. Za svaki deo tela poseban piling i posebna maska, jer ako npr. staviš na stopala piling za lice, mislim da može da ti se osuši stopalo. I otpadne. Krema za ruke, krema za noge, ulje, suvo ulje, ulje sa šljokicama, ulje sa još sjajnijim šljokicama od tek pomuženog jednoroga i gomila nečega što izgleda neverovatno jestivo, pa su napisali "ne jedite ovaj proizvod. Ako ga slučajno pojedete, pljunite jako, isperite usta hidrogenom (ne gutajte) i obratite se najbližoj mentalnoj ustanovi". 

     Da ne nabrajam dalje, mislim da već imam blagi šlog, pravdam se time da je to sve zapravo samo literatura, a i učenje jezika nije na odmet - "bagno schiuma di bellezza"! Vidiš? Tako sveže edukovana i znatno pametnija, upotrebim wc papir sa ukusom breskve, operem  ruke sapunom od cveta madagaskarske vanile i slatke klementine. 

    Mažem mast i sitnu papriku (dimljenu) na zdrav lebac od raznog zrnevlja, bez glutena i bez parabena (znam, al' rimuje se, jače je od mene) i ponosno potvrđujem - nikad ne kupujem ono što mi ne treba. 

Izlazak sunca na zapadu

   

 Gledala sam svitanje sa pogledom na zapad. Sve one crveno-ružičasto-narandžaste kombinacije mogu da uhvatim samo krajičkom perifernog vida, zaklonjeno glavurdžama nekih random saputnika. 

      Svitanje sa zapadne strane ima neku potpuno drugu dimenziju. Pun mesec i dalje nadgleda situaciju. Noć je tamno plava, sa ponekim crnim detaljem. Zanimljivo je kako se svet svitanjem ne oboji odjednom, nego postepeno dobija boje. Nešto kao one bojanke za klince, koje je dovoljno samo namazati vodom, a sve dobije svoju boju. Sa prvim zrakom sunca, na zapadu se prvo oboji trava. Stidljivo zelenkasto, ono što babe zovu "rezedo". Nekoliko minuta kasnije pojavljuju se crveni i narandžasti krovovi. Trava je sad već zelenija. Samo trepnem, pojave se neke žućkaste stene pored puta. Iz njih se izdigne poneka bulka, čudom se čudim kuda je pronašla put. Odjednom se pojavljuju oni paperjasti oblaci i nebo. Žbunje i drveće poslednji. Kad malo razmislim, tako bih i ja crtala - žbunje i drveće uvek na kraju. 

    Pitam se da li je još neko primetio ovaj redosled. Neko jede sendvič sa parizerom. Neko hrče. Pojačavam muziku u pokušaju da sliku upotpunim melodijom. Jedan crkava već 15 sati (a nikad da crkne), nanosi mi duševnu bol. Poželim da mu otkinem glavu. Zamišljam scenario i mirnija sam za zrno bibera.

     Mesec je iskoristio moj trenutak nepažnje i šmugnuo iza planine. Svanulo je... Na kraju svane i na zapadu. 

Nedelja

   

  Nedelja je... "Domaćica" je ustala u 11. Popila kafu na miru. Zalepila onaj ćošak od krastavca na čelo (jedna od navika nasleđenih u detinjstvu, jednostavno tako treba), a ostatak pomenutog iseckala za doručak. Pomislila "Nedelja je najdosadniji dan na planeti!" i zapitala se zašto oduvek ima taj osećaj...

      Mislim da je nedelja uzrok tome da mi reč "odmor" zvuči jednako dosadno kao sladoled od vanile, ili humus, ili... nedeljno popodne... To je zato što se nedeljom znalo, posle ručka ljudi odmaraju (mi koji u to vreme još nismo stasali u ljude, radili smo domaći, mnogo "zabavnija" alternativa). Nedelja je uvek bila "crveno slovo", nedeljom se nije ništa radilo. Ručak je, bez izuzetka, morao da se desi tačno u podne, što je malo kasnije, u onim tinejdžerskim danima, značilo "Kad si znala da budeš velika devojka do zore, sad lepo ustani da ručaš" (ovu logiku ni dan danas nisam uspela da shvatim). Za ručak se isto znalo - supe, mesa, sosa i krompira. Razlikovale su se samo nijanse, vrsta mesa na primer, ili krompir - nekad je pečeni, nekad je pire... Ali suština je bila ista, moralo je svega da bude puno i moralo je da bude "svečano". Supa se kuvala satima. Žuta, masna, kad sipaš da se ne vidi tanjir. Rezanci domaći. A ono meso što se supa kuvala, posle izvade u jedan tanjir pa se "slade" uz rakiju, čisto da se malo zamezi pre ručka. I sad se malo naježim od pomisli na one kokošije noge, kako se zlokobno i osuđivački drmusaju iz onog tanjira (i znaju da sinoć nije bilo samo jedno pivo). Bilo je i kolača. Uvek. Nedelja nije postojala bez kolača - gibanice s makom, oni dosadni kolači sa višnjama, uvek nešto. I onda onako pretrpani svi moraju malo da prilegnu (na TVu ili fudbal ili neka predosadna emisija u kojoj neka kokoš dovede razne goste, pa pričaju isto o nedeljnom ručku). Verovatno je to razlog što i dana današnjeg maltretiram ljude koji malo prilegnu "Je l' spavaš? Što sad spavaš? Nemoj da spavaš!!" (izvin'te svi koji ste ovo doživeli od mene, ponoviće se sigurno). Nedeljom posle ručka nije se nigde išlo i niko ti nije u kuću dolazio. Nije smeo ni telefon da zvoni. Ako zvoni, sigurno je neko nedajbože umro. Ako ipak nije, svi se čudom čude" Šta sad ovaj 'oće nedeljom popodne". Ali uvek su svi lagali da ne spvaju. "Halo? Ne, ne, ne spavamo, taman posla! Ma niiiste nas probudili, otkud, taman što smo ručali, evo baš peremo sudove". I ja lažem da ne spavam, još jedna nasleđena navika.

     Jednom sam skuvala pasulj u nedelju (da pretekne i za ponedeljak, možda i utorak). Moja mama takvo bogohuljenje nije mogla da shvati. Kapiram da se prekrstila pred ikonom i pomislila "Oprosti joj Bože i sveti Đorđe, nisam je ja tako naučila".

     Danas, u ovo "moderno vreme", nedelja se dosta razlikuje (osim kad odem kod roditelja u goste, tamo sve i dalje isto, da su živi i zdravi). Domaći više ne radim, kosu perem kad 'oću, Srećni ljudi možda i dalje idu nedeljom, to nisam sigurna... Može da zove ko hoće i kad hoće, ako se dva sata ne oglasi telefon, pomislim da je crk'o. Al' i dalje negde u stomaku imam tu neku "tremu" od nedelje. Sad malo da prilegnem. Ako neko pita, ne, ne, ne spavam, šta vam pada na pamet!

    

     

Pokvarila mi se slavina

     

Probudila sam se na prvo mukanje telefona. Probudile su se verovatno i komšije, bar dva sprata niže, jer sam isti prethodne noći smestila na parket (o čemu li je mislio onaj što je zaključio da je "nežno vibriranje" appropriate za momente tišine?!). Kroz tanki prorez između zavese i prozora kreveljio mi se pun mesec. Namignem pa zalepim ono preostalo oko na prozor, čisto da mu prkosno saopštim da sam budna, da mu je gotova smena i da se gubi i pusti pošten svet da radi svoj pos'o. Ne znam da li sam u tom fajtu na trenutak izgubila razum i ustala na levu nogu - moj recept za "kako si uvek tako srećna" je ustajanje na desnu nogu. Svesno. Namerno. Prvo desna noga, pa desna papuča. Onda leva. Zlu ne trebalo. Biće da me je ovog puta ovaj nebeski gad prevario, u svom punom sjaju i naveo na pogrešan korak.

     Dan je treperio u nekom plavkasto-sivom molu. "Na bogojavljensku noć", motalo mi se po glavi dva dana već... Odlučim da je sad pravi trenutak da prestanem da izbegavam, prošlo je skoro godinu dana, mogu ja to... Stavim slušalice, puštam pesmu i već na onom "Na" suze mi same kreću. Prepuštam se na trenutak, a onda skrećem misli, šest ujutru je, pobogu, hoćeš li da ti se sad namandrdi ceo dan?! Usput se još i nasmejem, jer nije prikladno plakati, šta sad tu cmizdriš kao neka devojčica i mani me tih "nije muški ali moram" fazona! I zapitam se šta je to sa mnom i plakanjem ovih dana. Kad sam bila malo više mlada nego sad što sam, baš sam izdašno plakala. Zato što me je neko grdio, zato što sam se zaljubila, zato što se nisam zaljubila... Zato što mi se ponovo polomio nokat pa sad moram sve da isečem, zato što se veštica iz venecuelanske serije prodobrila u poslednjoj epizodi pa mi sad žao nje, zato što su glupom mačoru komšijske mačketine pojele svu hranu dok je on samo gledao kao šuntav pa mi je bio zahvalan kad sam ga na'ranila slaninom i pustila u kuću i tako... Govorili su mi "manje ćeš piškiti", ali ovo obećanje nikad se nije u praksi ostvarilo. Posle sam se "smirila", sipala sam te suze u neki kanister, šutnula isti negde u budžak da se ne vidi i čuvala samo za specijalne prilike. Biće da se ovih dana taj kanister probušio, evo ja nemam drugo objašnjenje. Ali na kraju krajeva, zašto se i trudim da objašnjavam. Ne kapiram zbog čega su suze (posle prdeža) najmanje tolerisana prirodna pojava. I ako te neko vidi da plačeš, zbog čega mu je neprijatno, zašto ima potrebu da te teši i da ti kaže "nemoj da plačeš" i da će sve biti u redu, kad već jeste sve u redu. Plakanje je u redu, zdravo je i neophodno. Nekad pet minuta plakanja može da ti zameni 30 minuta vežbanja, 200 grama čokolade i tri piva (bro science, nije zvanično istraživanje). Čim se rodiš tresnu te po guzici da počneš da plačeš (ili mi je filmska industrija mozak popila). A onda te ceo život treskaju po pameti da prestaneš. E da tebi B kaže nešto, možeš se ti truditi da ne "ispadneš slabić", možeš okretati glavu i glumiti snagu, al' kad suze progutaš, to boli. Boli te i grlo i pluća i kad ih dugo tako gomilaš, možeš da napraviš veće sranje. Kao kad ti npr. prokišnjava, pa samo malko zakrpiš da sakriješ, a ono se skuplja, skuplja, pa ti od vodurine padne plafon. Zato lepo zajebi šta će svet da kaže i plači, brate, ako ti se plače.

     Svima koji slave, čestitam postpraznični bluz, uz pesmu od Zostera "Plačeš, pičko, plačeš... Plačem i bude mi dobro!"