Kopačke o klin

 

Dođe tako čovek u neke godine kad mu počnu misli lutati na milion strana. Valjda zbog milijardi informacija koje je za života pohranio u mozgu, pa počne od "šta je ono danas bilo za doručak?" a stigne do "sećam se da je onomad u obdaništu bilo 'leba i masti, isto je bio petak". Napunio se hard, pa ne može da bekapuje novo, dok ne izbriše nešto staro. Ne ja, ja sam još mlada, nego čovek. 

     Gledala sam sinoć ovaj pokušaj fudbala (ili što moj ćale voli da kaže "udupe kónja"). Gledam ih kako se tamo prevrću siroti, u jednom momentu uhvatim sebe da već 10ak minuta samo posmatram sudiju. Dugo već, dok gledam one dokumentarce o preživljavanju, razmišljam o tome šta se dešava iza kamere. Onaj propinje po nekom kijametu (k'o da ga neko ister'o iskuće), jede neku glistu što je naš'o u cipeli, bori se sa aždajom i raduje se kad nađe neku zečiju rupu da spava, a ja sve vreme mislim "A di je snimatelj?! I on to sve isto radi, samo još nosi i opremu! I još ga ne slikaju!" Na sudiju do sad nisam obraćala pažnju (osim u situacijama "Mater, sudija!"). Sinoć gledam, trčkara nešto, pazi da ne smeta, ovi tamo padaju, pljuju... Šta li on tu može da vidi, da mi je znati?! Onda je jedan zabo jednog drugog laktom po sred face, zabolelo i mene. Opet se setim moje babe i kako je ona gledala utakmice: "Juuu, ju ju ju, cccc, gle kako ga bole! Juu, da ga mati vidi! Ne bi on meni igr'o, gle kako ga je brečio dooole!" I onda me k'o sekirom po glavi (u zelenoj travi) tresne misao da su oni svi mlađi od mene. Svi! Čak i onaj što sam rekla "Ma ovaj je mator, bre, taj igra već sto godina" - guglam, i taj mlađi. I to dooobro mlađi! Guglam i sudiju. Sudija je stariji. Dobro je, možda sam "okačila kopačke o klin", al' još mogu da budem sudija. I selektor. Mlada sam još, sve je kako treba.

    Otvorim pivo da nazdravim tome. Posle ću premotati Slagalicu, vesti neću gledati, to gledaju stari. Ne znam šta bi mogli sutra za ručak, šta je danas bilo? A da, setila sam se, lepo kažem da sam mlada. Ionako su "godine samo broj, nikad neću biti žena svojih godina" i sve ostale fil gud fraze. Šta sam ono počela da pričam? 

Go "finger" yourself!

               

Nekad su me nervirale nostalgične priče moje babe, kasnije i roditelja, mislila sam da preteruju, da nije moglo biti baš tako dobro, da su samo bili mladi pa živeli po principu "nit brige nit pameti". Sad već rizikujem da zvučim kao nečija baba (ili moja baba), da počnem da jedem piKtije, gledam vesti i govorim "nemoj da se jarcaš i ogrni tu vinđaknu da ne nazebeš", ali evo baš me briga. 

         Ponekad imam osećaj da je evolucija dostigla svoj vrhunac i sad evoluiramo unazad. Što nam je više opcija dostupno, sve smo gluplji. I neću ovom prilikom spominjati gospodu koja je ostala na nivou amebe i voli da napiše "pametnom dosta" (iako šuplji k'o crkveno zvono), to već zaslužuje posebno istraživanje. Ovde je reč o masovnom iščezavanju osnovne komunikacije. Najbolja supermoć koju smo ikad mogli dobiti je moć govora. Najgora stvar koja je zadesila moć govora je prokleti (crko dabogda) - "prst". Znaš ono kad dušu otvoriš, roman napišeš (sreća pa poruke više nisu ograničene na 160 karaktera), a on/ona ti stavi prst (stavio ga sebi gde sunce ne sija, da se tako pedagoški izrazim). Sećam se i kad sam bila dete, najgora kazna i smrtna uvreda bila mi je kad mi neko kaže "Ćuti". Oteraj me u sobu, pukni mi šamar, veži me za drvo i pusti da me "mrav pojede", samo me nemoj terati da ćutim! Veži mi usta, na nogu ću progovoriti! 

           Idem tako jednom busom iz NS za KI, gužva neka, ja sa nekim torbetinama... Sedam na svoje sedište (negde skroz napred, voli "baba" da dođe na vreme)... Pored mene neka devojka... Skapiram da je ovaj bus baš uzak (a ja imam stvari, je l'), odlučim da se preselim u šarage, al' sad da ovo dete ne pomisli da neću da sedim sa njom, pristojno kažem "Baš su uski ovi autobusi, idem ja nazad, taman ćeš i ti imati mesta". Gleda me belo. Odem nazad, lik sedi, reko'  "E ćao, ja došla ovde, tamo je baš usko, a ja sa ovom torbom... E baš ti fala..." Ništa, ćuti, gleda me k'o tele... Reko' da nisam duh postala sunce ti jebem (skjuz maj frenč), izvadim ogledalo - tu sam! Dooobroo... Bus staje, treba da izađem, ispred mene se natakarila neka baba (ima i ona torbu, saborac, sigurno će razumeti). "Izvin'te, mogu ja samo da prođem, znam da je gužva, evo ja ovde izlazim" - ništa! Posle bezuspešnog pokušaja da ispreskačem one torbe, hvatam se za "ono gore" i na poluzgib se izvlačim konačno - preponosna na svoje veštine, očekujem u najmanju ruku ovacije i "talas"... Ništa... Što bi Rambo rek'o, "niko me ne jebe za suvu šljivu"... Odlazim razočarano, razmišljam "Šta im je?" Onda skontam, nije njima ništa. To je sad tako normalno. Dobro si i prošla. Još te mog'o neko tužiti da si manijak, usudila si se da se obratiš nepoznatim ljudima. Uzmem telefon da javim da sam stigla svima koji brinu. Dobijem gomilu prstiju...

       A mislila sam da sam "kul". Onda sam skontala da se to više tako ni ne kaže, da je "strava" otišlo u penziju, ono naše kikindsko "fest" je već askurđel... Sima kaže da starim. To je sve zato. Zato mi, kaže, treba i mir i tišina, zato se sad odmaram više nego pre. Ja mislim da to nije, da sam ja taman kako treba (u najboljim godinama) a da je svet poludeo. "U moje vreme" to je sve bilo drugačije. I znam jedan bolji "prst" da izrazim svoja osećanja prema ovom "vašem vremenu".